Последњи лет хероја

04.04.2019. год.

У предвечерје последњег дана марта, године ове, осећам снажну потребу да уз помоћ писаних речи предочим посебан угао гледања на последњи лет нашег хероја пилота Зорана Радосављевића.

Ваздухопловци с правом могу овај месец назвати и „црни март”, јер су у историји забележене огромне и ненадокнадиве жртве. Да подсетим, 20. март 1913. године, прва наша жртва – пилот Михаило Петровић; 25. март 1999. године – Живота Ђурић; 26. март 1999. године – Зоран Радосављевић; 13. март 2015. године – катастрофа хеликоптера са седам жртава.

Тог сунчаног поподнева, 26. марта 1999. године, пут неба винула су се брзо, храбро и сигурно два авиона типа „миг 29”. У први мах, такав чин је изгледао као мирна, стандардна, рутинска вежба два ловачка авиона. Ми, очевици, учесници и сведоци таквог догађаја, без речи, посматрали смо како наше колеге, на малој висини и великом брзином, нестају иза хоризонта. Ни слутили нисмо да посматрамо последњи лет нашег младог хероја пилота Зорана Радосављевића.

Када је громогласни звук снажних мотора ловачких авиона утихнуо, ми, пријатељи, колеге, сарадници и инструктори Зоранови, дуго и немо, без речи, с погледима негде у даљини, постављали смо безброј питања себи, а и другима: Ко, како, зашто, због чега?... Балканско буре барута експлодирало је тек два дана раније, у свој својој жестини. Систем уздрман, људи шокирани, општа ситуација веома тешка, НАТО агресор напада свом жестином, стандардни начин комуникације прекинут. А два ловца пресретача полетела на борбени задатак, као да је све нормално!

Оловно тешка фаза неизвесности, са много људске и колегијалне стрепње, трајала је веома дуго. А онда, као гром из ведра неба, стигла је тужна, тешка и жалосна вест: „Пилот Зоран Радосављевић је оборен у неравноправној ваздушној борби. Није спасио живот катапултирањем.” Међу нама, саборцима и ратним друговима Зорановим, завладаше тада очекивани мук, тешка неверица и неразумна тишина, која траје и до данашњих дана, двадесет година после, са главним, трајним и непролазним питањем: Да ли је тако морало бити?

Марта, године ове, многи су на разне начине обележили тужни јубилеј, 20 година од НАТО агресије. Академије, изложбе, говори, медијски наступи, скупови народа, полагање венаца на споменике многобројним невиним жртвама...

У таквим околностима, херојско дело пилота Зорана Радосављевића остало је скрајнуто, вољно или невољно. Медаља за храброст, виши чин постхумно и улица у Батајници нису довољно признање, поштовање, захвалност, незаборав...

Да чудо буде веће, борбени задатак пилота Зорана Радосављевића никада није квалификовано и стручно анализиран са циљем да се извуку драгоцена искуства и поуке за будуће генерације. Последњи лет хероја олако је препуштен пепелу заборава и тамном талогу времена у наивном веровању да балканско буре барута више никад неће експлодирати.

Ни двадесет година после не мирим се са чињеницом да је „онако морало бити”, није морао да буде изгубљен један млади живот, изузетно перспективног официра и веома способног пилота надзвучних авиона. Неизмерна жртва пилота Зорана Радосављевића стална је опомена и дежурно питање изнад наших глава: Где смо данас и шта нам ваља чинити да нам се историја не понови?

Бориша Мандић, Политика

пилот инструктор