Два ратна друга

26.03.2019. год.

ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА КОМАНДАНТА ТРЕЋЕ АРМИЈЕ - У вишегодишњој служби у Војсци наишао сам на многе примере негативног односа команданта према начелнику штаба и обратно, па чак и случај у јединици, као члан Главне инспекције народне одбране, у којој два челна официра не говоре. Однос генерала Павковића и Лазаревића је школски пример какав тај однос треба да буде, а као резултат је успешна одбрана Приштинског корпуса и Треће армије у одбрани од агресије НАТО-а 1999. године. Био сам сведок тог коректног односа приликом посете Школе националне одбране Приштинског корпуса. Данас, када је генерал Павковић у притвору у Финској, неретко новинари покушавају да, истичући сада једног сад другог, изазову сукоб међу ова два нераздвојна ратника. Нека овај текст генерала Павковића послужи као пример како ратни командант говори о своме ратном другу.

26. март 1999, Командно место Приштинског корпуса ''Кишница''

У 0.12 часова, 26. марта 1999. године, на вратима Команде дочекао нас је потпуковник Тешовић, који је у међувремену са осталим старешинама стигао на Командно место „Кишница“. Предао је извештај о НАТО дејствима у току дана. Пре него што смо се растали, рекао сам Лазаревићу да провери да ли имамо податке о пилоту авиона који је пао на падинама Андровачке планине. Генерал Лазаревић је признао да је и он помислио на то. Често се догађало да смо Лазаревић и ја готово у истом тренутку мислили на исте догађаје, личности или ствари.

Одлично смо се разумели и сарађивали. Лазаревић је врхунски професионалац, образован и начитан. Најбољи „везиста“ у ВЈ. Познајем га од 1994. године, из Школе националне одбране. Пре мог доласка у Приштински корпус био сам начелник Катедре оператике у Школи и држао сам наставу слушаоцима из тог предмета. То је било на самом почетку школовања 38. класе слушалаца, у којој је био Лазаревић. Сећам се да је од самог почетка био активан на настави. У Школу је дошао са дужности команданта 319. пука везе, који је био најбоља јединица Треће армије и завршио је одличним успехом. По повратку у Трећу армију постављен за начелника Штаба Нишког корпуса. У то време није било уобичајено да се на то формацијско место поставља официр чија је специјалност веза. Било је логично да буде распоређен на дужност начелника рода везе Треће армије или у Сектор за електронику и везу ГШ ВЈ, пошто је „виђен“ за начелника тог сектора. Касније сам сазнао да је код челних људи у том сектору постојала „одбојност“ према, тада пуковнику Лазаревићу, што сам протумачио да су се плашили да ће им својим способностима и радом угрозити позиције. Због тога су без проблема дали сагласност да ''оде'' из рода везе и прими дужност начелника Штаба Нишког корпуса и тако се ослободили конкуренције. Међутим, Лазаревић је завршетком Школе националне одбране стекао општу специјалност, па је његово постављење на ову дужност било могуће.

Када сам у децембру месецу 1997. године, са дужности начелника Штаба Приштинског корпуса, постављен за команданта Корпуса остало је упражњено место начелника Штаба. Једно време „трагало“ се у ВЈ за човеком који би могао бити постављен за начелника Штаба, јер је то место био генералски положај. Једног јутра назвао ме је командант Треће армије, у то време генерал-пуковник Душан Самарџић, и рекао да има једног изванредног пуковника за начелника Штаба и питао да ли знам Лазаревића и тражио сагласност да га предложи за начелника Штаба Приштинског корпуса. Без размишљања сам прихватио предлог команданта Армије јер сам знао да је Лазаревић добар старешина и човек. Било ми је драго што ме је командант Самарџић испоштовао као команданта Корпуса и није хтео да намеће решење са којим се можда не бих сложио. „Е па, команданте, честитам ти новог начелника Штаба и срећно“, рекао је командант Самарџић.

Генерал-мајор Владимир Лазаревић

Лазаревић је дошао у Приштински корпус крајем 1997. године и почетком 1998. године ступио на дужност. Очекивао сам да ћу морати да се много ангажујем пружајући му помоћ приликом обављања ове тешке дужности. Мој стил рада са потчињенима, у принципу, није био да им „солим“ памет и намећем моје мишљење и стил рада. Уважавао сам личност и стручност потчињених и настојао да створим климу да свако ради свој посао и да одговара за то што ради. Између нас нису биле неке велике разлике. Ја сам био „пешак“ он „везиста“ и обојица смо завршили Школу националне одбране и обављали командирске и командантске дужности у својој струци. То је од самог почетка указивало да ћемо се добро слагати. Лаза је тих и смирен човек. Није наметљив и осион. Културан у понашању и образован, врло брзо је стекао поштовање и симпатије свих у Приштинском корпусу.

Честитајући му на свечаном пријему дужности, у Дому ВЈ у Приштини, пожелео сам му све најбоље на новој дужности, да је „одради“ у миру. Нисам мислио да ће се управо десити супротно, и са њим и са мном. Целу 1998. годину провели смо у борбама са ШТС на сузбијању тероризма.

Први сукоб припадника Приштинског корпуса и ШТС био је у мају месецу 1998. године код Карауле „Морина“ и села Смонице код Ђаковице. Била је то прва борбена акција у којој смо заједно учествовали. Тада нисмо знали колико је тешких и крвавих борби са ШТС пред нама, колико непроспаваних ноћи, стрепњи и надања.

На колону Борбене групе 125. моторизоване бригаде, која је извршила деблокаду пута и Карауле „Морина“ и враћала се у касарну у Ђаковицу, између ова два села ШТС су отвориле снажну ватру. У тој колони били смо Лазаревић и ја.

Иако смо неколико дана пре тога на свим средствима информисања упозорили ШТС, становништво и страну и домаћу јавност да ћемо тог дана извршити деблокирање пута до Карауле „Морина“ коју су ШТС држале у блокади, на караули је било двадесетак војника и један старешина подофицир, који су остали без хране, воде и медицинске помо-

ћи.

Као командант корпуса нисам смео више да чекам јер је претила опасност да ШТС нападну Караулу и побију војнике. Упознао сам команданта Армије, генерал-пуковника Самарџића, који је одобрио акцију. Носилац задатка била је Команда 125. моторизоване бригаде и командант, пуковник Живановић. Борбеном групом командовао је командант Другог батаљона 549. моторизоване бригаде, капетан прве класе Ристић, храбро и одлучно. Извршење задатка пратили смо Лазаревић и ја са групом старешина Команде, екипа РТС-а са војно-политичким коментатором Милованом Дрецуном и сниматељем Томом Магочијем.

Очекивао сам да ће јавни позив ШТС да уклоне барикаде и напусте запоседнуте положаје имати ефекта. Међутим, они то нису испоштовали, па су отворили ватру на јединицу. На ватру је одговорено, уништено је десетак бункера и митраљеских гнезда и јединица је стигла до Карауле. Извршена је смена људства и попуна намирницама, водом, огревом и осталим потрепштинама. На колону која се враћала ка Ђаковици из села Поповца, са десне стране пута, ШТС су отвориле ватру из аутоматског оружја. Колона се зауставила и заузела борбени распоред за одбијање напада.

Возила у којима смо били Лазаревић, ја, пуковник Живановић, потпуковник Стојановић, начелник безбедности Приштинског корпуса, и екипа РТС-а зауставила су се тачно код села. Били смо присиљени да напустимо возила и склонимо се поред пута. Са борбеног оклопног возила, на коме је био монтиран гласоговорник, позване су ШТС, на србском и албанском језику, да прекину са отварањем ватре и омогуће колони даљи покрет. На позиве ШТС су отвориле још јачу ватру. Стајали смо поред асфалтног пута, заклањајући се иза стабала дрвећа. Још жешћа ватра отворена је из села, који су звиждали изнад наших глава, препознали пушке и муницију кинеске производње. Нашли смо се тачно између две ватре. Милован Дрецун и сниматељ Магочи камером су бележили све што се догађа, без обзира што смо их упозоравали да се заклоне. У једном тренутку чула се јака експлозија и испаљени пројектил је прелетео на пет-шест метара изнад наших глава и пао близу тенка који је маневрисао сеоским путем ка селу Поповац.

Аутоматски, као по команди, бацили смо се на земљу, не обраћајући пажњу на баре и блато, које је било око нас. Угледао сам Дрецуна и Магочија, како бришу лица од блата пошто су залегли у бару. Све је постало озбиљно. Падао је мрак. Јединица је била разбијена, на два фронта, а командант и начелник Штаба Приштинског корпуса практично заустављени унакрсном ватром. Нисмо смели да чекамо мрак, нити смо могли да дозволимо да ШТС нанесу губитке војницима у току повлачења. Реаговали смо брзо и пронашли решење. Неутралисана је група ШТС у селу Поповац. На фронт према селу Смоница стигао је тенк и група војника из јединице за обезбеђење јер смо заиста били угрожени. Посада тенка је заузела погодан положај и са једним пројектилом неутралисала бестрзајни топ, који је уочен у селу Смоница.

Тог тренутка ватра је престала, а шиптарски терористи се разбежали. Два дана касније, на том истом месту, где смо се ми налазили за време напада терориста, десила се страшна трагедија у којој су погинула тројица наших припадника а два су тешко рањена. Наишли су на минскоексплозивну направу која их је покосила. Том приликом, након тешког рањавања по целом телу, погинули су: водник Игњатовић Драган и војници Матић Војкан и Тасић Душан, а рањен потпоручник Ђорђевић Владица и Милосављевић Жарко. Да смо, пре два дана, Лазаревић, ја и остале старешине из групе кренули ка том месту сигурно би настрадали. То је било наше прво заједничко ватрено крштење.

Од тада, па до данас, у Кишници стално смо заједно са војницима, увек где је најопасније, и са њима делимо војничку и ратничку судбину. Ево нас ноћас на истом задатку одбране земље од НАТО агресије.

Прекинуо сам размишљање о Лазаревићу оног тренутка када је покуцао на моја врата и ушао у просторију где сам се одмарао. Известио ме је да још нема података о пилоту чији је авион погођен и да јединице настављају са претраживањем терена. „Пошто је ноћ, јединице пажљиво претражују терен, јер постоји опасност од заседа ШТС“, објаснио је Лазаревић и питао да ли сам прегледао извештаје, уз коментар: „Ови се не шале, ово је луда ноћ“.

Разговарали смо о претходним догађајима и да је прошло нешто више од 24 часа, како је отпочела агресија НАТО авиони су непрекидно у ваздушном простору изнад Косова и Метохије. Констатовали смо да Команде и јединице на терену покушавају да утврде тачно стање, које се мења из минута у минут. Оперативци ''снимају'' начин дејства авијације, а сви смо се брзо навикли на сталне експлозије и брујање авиона изнад наших глава.

Док смо разговарали, огласио се продоран звук сирене, који нас је потпуно изненадио, јер се први пут оглашава. У просторију је утрчао пуковник Тешовић и известио да је дата узбуна за Команду, јер је најављен напад веће групе авиона и да треба да и ми напустимо зграду Команде. Напољу је мркли мрак. Сва светла су погашена. Једино су на возилима упаљена „ратна светла“. Кренули смо према руднику, где смо били пре сат времена. На путу смо сустизали групе старешина, који пешице иду према склоништима, која су укопана у брда са једне стране пута.

Долазимо до ивице копа и ту смо се зауставили. Излазимо из возила. Одбијам да идем у заклон. Остаје Лаза и остали из групе. Гледам у небо. Авиони већ круже око Приштине и ракетирају циљеве на земљи. Из даљине се чује језиво брујање мотора авиона који долазе. Закључујем да се ради о великој формацији.

„Па неће ваљда сви на нас“, рекао сам у шали.

„Ми смо најважнији“, јавио се возач Драган, који је до сада, ћутао и никада није проговорио, ако га нисам питао. Сви се смеју на ову Драганову упадицу.

„Када си се већ јавио, упали телевизор да видимо да ли ради овде“, одговорио сам му. Известио ме је да је већ пробао и да нема сигнала.

Једна група од 4-6 авиона била је изнад наших глава. Као да сам ја издао команду, лансирају ракете, изнад наших глава, и лете преко језера „Грачаница“. Експлодирају по магацинима и Командном месту 15. оклопне бригаде, северно од Грачанице, по Грмији и Бутовачком брегу. Земља, испод наших ногу, подрхтава од лансирања и детонација. На местима пада пројектила дижу се велики пламенови који осветљавају терен. Читав предео северно од Грачанице види се као по дану.

„Па не гађају, ваљда, брану на језеру. Нису ваљда толико луди“, гласно сам прокоментарисао.

„Ови су сигурно луди“, поново узвраћа возач Драган.

Генерал Лазаревић се укључује у разговор и објашњава да је видео да пројектили падају по магацинима 15. оклопне бригаде и кланици 202. позадинске базе.

„То је око 300 метара од бране, која може да попусти, и могуће да гађају око ње да је растресу.“

И из правца Аеродрома „Слатина“ чују се јаке експлозије. Приштина као да је цела у пламену. Небо је црвено и изгледа као корона, која стоји изнад града на висини од 200-300 метара..

Група авиона, изнад наших глава, за трен нестаje. Извршили су задатак и отишли. Размишљао сам да ли се неко од тих пилота запитао колико је деце и цивила убио на земљи, какву је штету нанео само једним притиском на окидач. Вероватно је сада задовољан што је остао жив. Безбрижно лети ка носачу авиона или аеродрому да попије кока-колу или гледа неки филм.

За ова два дана бомбардовања запазио сам да авиони који долазе из правца Македоније, преко Скопља и Качаника, док не уђу у наш ваздушни простор лете на висини од 30.000 фита, а по уласку у наш ваздушни простор вероватно искључују радаре и уређаје за идентификацију. Прелазе на радио ћутање и дејствују по циљевима на земљи са дистанце и са висине од 20.000 до 25.000 фита. Међутим, тачкасте циљеве нападају у мањим групама и силазе на мању висину. Претпостављам да податке о циљевима добијају или пре полетања по унапред задатим циљевима, или од командног места у ваздуху, односно из авиона ЕЦ-130 или Е-2Ц.

Лазаревић је предложио да кренемо пошто је „најгоре прошло“. То је потврђено из Оперативног центра. ''Овај талас је прошао'', рекао је Лаза.

„Прошао је овај, а колико ће их још бити, то ћемо видети“, рекао сам и ушао у ауто.

У сали Оперативног центра телефони звоне као луди. Стизали су и први извештаји о последњем нападу. У соби настављам да читам претходне извештаје. Ваздушни удари на зону Треће армије изведени су у таласима у интервалу од 60 до 90 минута. Први удари почели су у 20.30 часова, а други у 21.35. У ваздушном простору Косова и Метохије боравили су један до два часа. Удари су изведени крстарећим ракетама и авијацијом, из Италије, Босне и Херцеговине и са ратних бродова Шесте америчке флоте из Средоземља.

Поновљени су напади на Касарну „Косовски јунаци“ са два пројектила, по објектима 202. позадинске базе у селу Лукаре са четири, по складишту у Грачаници са три, затим по Аеродрому „Слатина“ са четири, објекту „Голеш“, по складиштима „Југопетрола“, касарнама „Цар Урош“ у Урошевцу, „Цар Душан Силни“ у Призрену и „Девет Југовића“ у Ђаковици, по објектима везе „Бутовачки брег“ са једним и „Мокра гора“ са два пројектила..

У зони Треће армије, ван Косова и Метохије, дејства су извршена и по стационарним чвориштима везе „Јастребац“ и „Шљивовички врх“ код Беле Паланке, по касарнама у Нишу „Стеван Синђелић“ и „Мија Станимировић“ у Комрену, Касарни „Синковац“ у Лесковцу и по магацину Влашки до у Сурдулици.

Бомбардовање војног аеродрома у Нишу вршено је три пута, у: 21.46, 21.47 и 21.49 часова, бомбама велике разорне моће преко 500 кг.

Од дејства авијације оштећена су постројења на стационарним центрима везе у касарнама у Призрену, Урошевцу и Куршумлији, као и објекти 52. чете електронског извиђања и ометања Приштинског корпуса у Касарни ''Косовски јунаци'' у Приштини. У Касарни 354. пешадијске бригаде „Топлички устанак“ у Куршумлији приликом рашчишћавања Основног командног места Треће армије пронађена су тела шесторице припадника. Идентификација је у току

У оружаним снагама суседних земаља није било битнијих промена. Подигнута је борбена готовост граничних јединица према зони Треће армије. У Оружаним снагама Македоније извршено је прегруписавање војника и старешина из гарнизона Прилеп, Струмица, Штип и Куманово ради размештаја на осматрачким пунктовима, са којих су се повукли амерички војници из састава бившег УНПРЕДЕП-а.

Албанија је ставила своје јединице, у северном делу земље, у највиши степен приправности и интензивирала активности око 3.000 војника, полицајаца и цивила, са око 40 тенкова, према Косову и Метохији.

Очекује се да од 26.марта 1999. године почне убацивање британских специјалаца ''САС'' на Косово и Метохију, ради навођења авиона и авио-бомби и за извршење препада на командна места, центре везе и ватрене положаје артиљеријско-ракетних једница ПВО.''

Док сам размишљао о овом извештају поново се огласила сирена за узбуну. Не чекајући позив почео сам да се припремам. Предосећао сам да ове ноћи неће бити спавања.

За штампу припремио

Бошко Антић, контраадмирал у пензији