Први канал руске државне телевизије: Двадесет први век почео је са НАТО агресијом на СРЈ

Први канал руске државне телевизије двадесетој годишњици агресије НАТО на Савезну Републику Југославију посветио је посебан прилог у једној од својих најпрестижнијих политичких емисија.

Факти доносе транскрипт тог прилога:

Петар Толстој, уредник и водитељ емисије “Толстој.Недеља”: Још један јубилеј ове недеље. На жалост, тужан. Али, без претеривања, епохалан. Управо од овог догађаја почиње да тече нова светска епоха. Она, која формално почиње од распада СССР. Ни једна епоха не почиње од њеног формалног датума. То је оно што је Ахматова у „Поеми без јунака“ назвала „прави двадесети век“. Он је почео тек четрнаест година после календарског. Од светског рата.

Тако је и епоха о којој говорим покушај да нам се покаже прави двадесет први век. Прави, а не календарски, који није почео нестанком Совјетског Савеза, већ пре тачно двадесет година и то од бомбардовања суверене државе – Југославије. Бомбардовања после којег је та држава нестала.

Пре тога, којекакви либерални мамлази су лупетали. Еуфорија. Снови о љубави. Снови о новом мишљењу и новом светском поретку, који проистиче из тог мишљења. О поретку у коме ће наводно бити опште благостање, у којем ће људи бити браћа, а болести и смрти више неће бити.

Да, тако смои ми мислили. Када кажем `ми`, не мислим на себе и вас. Већ на лидере и елиту наше земље тада, деведесетих. Ви и ја криви смо зато што смо дозволили баш такву елиту и баш такве лидере. До данас ме је срамота због тога.

Али, има и добрих вести. Управо ова епоха о којој говорим, управо та, током које група паметних људи са обе стране Атлантика одлучује кога да бомбардује, а коме да пошаље новац, коме је време да умре, а ко да иде на одмор на Азурну обалу. Е та епоха се завршила. И завршила се, надамо се, заувек. И треба да признамо како јесте: она је почела нашом кривицом, или још тачније због наше попустљивости. А завршили смо је исто својим напорима.

И дубоко симболично, а симболика је тако стварна, дубока истина историје, зато кажем дубоко симболично – двадесет година од почетка убиства Срба из ваздуха и пет година од повратка Крима без крви, без једне једине жртве – то су два јубилеја у једној недељи. Ето, тако и функционише историја. А наше је да научимо њене лекције. Тиме ћу се и бавити, заједно са мојим колегом Јевгенијем Барановом.

Јевгениј Баранов, политички коментатор Првог канала: Познати србски адвокат Горан Петронијевић током свих последњих година узалуд је бранио права Радована Караџића у Хашком трибуналу. Пре скоро двадесет година као београдски окружни судија, Петронијевић је и сам доносио пресуде. Једна од последњих које је потписао била је пресуда високој команди НАТО и лидерима земаља које су активно учествовале у злочиначкој агресији против његове отаџбине. Бил Клинтон, Тони Блер, Мадлен Олбрајт се налазе на списку осуђених у одсуству на казну затвора од двадесет година, ту је и више од двадесет презимена која се до данашњег дана помињу.

         Горан Петронијевић, адвокат: «Већ 2001. године под притиском Запада нова србска власт, која је дошла после свргавања Милошевића, поништила је нашу пресуду. Она се данас чува у архиви суда. Верујем - чак и ако не дође никада време када ће та пресуда поново бити активирана - да ће ипак послужити историји. Ми смо сакупили необориве доказе да цивилне жртве нису биле случајне».

Био је то последњи покушај да се злочинци позову на одговорност. Тужба коју је Југославија поднела међународном суду у Хагу у време када су на земљу још падале НАТО бомбе одмах је одбијена. Тада је и постало јасно да светска заједница није успела да разради правни механизам за осуду агресије. И ево, после двадесет година од када су прве НАТО бомбе пале на Београд, председник Србије Александар Вучић изговара чудну реченицу: наша је обавеза да опростимо, а да заборавимо – нећемо никада…

Баранов: «Господине председниче, изговорили сте врло чудну реченицу на конференцији посвећеној бомбардовању, да је Србија обавезна да опрости, али да никада неће заборавити. А како је могуће опростити онима који не само да не траже опроштај, већ и сматрају да нису криви?»

Александар Вучић, председник Републике Србије: То је једна од реченица коју су Срби изговарали чак и када се радило о далеко страшнијим злочинима који су извршени овде за време Другог светског рата. Да, спремни смо да опростимо, али никада нећемо заборавити! Ми не можемо да рачунамо ни на надокнаду наших губитака, нити на кажњавање оних који су учествовали у том страшном злочину. Али, сматрам да је данас далеко важније да се то никада више не понови.



Данас се више од две хиљаде живота, међу којима више од осамдесет дечијих, прекинутих тим седамдесетосмодневним бомбардовањем већ не делују тако невероватно. Видели смо шта су они после радили у Ираку, у Либији. Одсуство одговорности провоцира рецидив. Југославија је постала прва жртва њиховог безакоња и цинизма. Пошто су порушили земљу, убили на хиљаде људи, окупирали петнаест одсто туђе територије, све су то назвали мировном операцијом.

Александар Вучић и Јевгениј Баранов

         Баранов: Град Врање на југу Србије. Пре почетка НАТО агресије против Југославије овај градић није могао да се похвали неким посебним знаменитостима. Деведесет девете године није промакао пажњи НАТО миротвораца. Врање је данас у свету познат град. Тешко да би се у Европи нашло још неко место у коме би обичну улицу назвали улицом смрти.

После Хирошиме и Нагасакија Врање је постало први град у новијој историји који је подвргнут нуклеарном бомбардовању. Током напада на земљу, НАТО авијација је буквално засипала планину која се уздиже изнад центра града оваквим пројектилима са пуњењем од осиромашеног уранијума. Активисти локалне заједнице жртава бомбардовања уранијумом и данас, после двадесет година, још увек допуњују своје спискове.

- Знамо да је Ваша жена болесна, а каква је ситуација код комшија?

(Житељ Врања). Код моје жене су дијагностиковали рак и ево тамо, трећа кућа одавде, комшиница је умрла од рака плућа. Овде су комшије са друге стране – обоје су болесни. То су углавном млади људи – 40-45 година.

Баранов: Пржарска улица, која се овде још назива и Улицом смрти, најближа је коти на којој је постављен предајник. Како би њега уништили из ваздуха, овај део су бомбардовали радиоактивним отпадом претвореним у противоклопне пројектиле. Од тада се у овој улици на прсте могу избројати куће у којима не знају шта је рак. Пролазе године, а висока смртност овде остаје непромењена, о чему сведоче ове објаве (осмртнице) од којих је свака сведочанство о још једној прераној смрти, налепљене на скоро сваком стубу дуж Улице смрти.

Адвокат Срђан Алексић родом је одавде. Када је, одмах после рата, његова мајка изненада преминула од рака, дао је себи реч да ће наћи начин да се кривци казне. Пошто је схватио да не може да рачуна на правду на међународном и на међудржавном нивоу, дошао је до закључка да је једини начин да се поднесу приватне тужбе оштећених са захтевом за надокнаду штете.

 Адвокат Срђан Алексић

         Срђан Алексић, адвокат: Ми можемо да затражимо правду и право, на пример, пред специјалним трибуналом кога би могле да оснују велике силе као што су Русија, Индија и Кина, које нису учествовале у агресији против нас. И такав би трибунал могао да буде апсолутно непристрасан. Постоји и други начин – подношење приватних тужби на територијама земаља чланица НАТО. И трећи начин је да се поднесу тужбе код наших националних судова.

Баранов: До те идеје Алексића је довело искуство италијанских војника из састава НАТО контингента на Косову. После повратка кући многи од њих су изненада умрли од рака. Још више њих се бори са том страшном пошасти. Италијански суд је потврдио да је разлог томе осиромашени уранијум којим су Американци великодушно нафиловали онај део Косова који је касније био предат под контролу италијанским војницима. И ево их – кутије са историјама злочина без казне.

Алексић само чека резултат испитивања државне комисије за процену штете нанете бомбардовањем НАТО и њихових последица, формиране прошле године. Тај ће извештај бити основа за претварање ових историја болести у судске тужбе.

Горан Триван, министар екологије и заштите животне средине Србије: Нисам нарочито сигуран да ће било ко и било када одговарати за ово зло. Србски народ као да је осуђен на то да нико и никада не одговара за злочине почињене против њега. И ми то веома добро разумемо. Али, упркос том разумевању нећемо ћутати! Клинтон и Солана су овде починили злочине заиста епских размера. А ми смо само бранили своју земљу. И све нам је то приписано као кривица. Ако је злочин бранити сопствену земљу, ми ћемо и даље остати злочинци!

Баранов: Сједињене Америчке Државе недавно су исказале спремност да одмах уведу санкције против представника међународног суда само због намере да оптуже америчке војнике за ратне злочине које су починили у Авганистану. Са једне стране, очигледно је да било какав покушај Србије да, после двадесет година од рата, ипак захтева правду, може да се заврши лоше. Са друге стране, праштати онима који опроштај не траже – то се такође не сме. Утицај бесконачне неправде на србско друштво по својим последицама ништа није лакши од утицаја осиромашеног уранијума на стање здравља нације.

Петар Толстој: Желим да се вратим на тезу коју смо малопре чули, а која каже да злочине НАТО у бившој Југославији Срби треба да опросте и не забораве. Може се опростити ономе ко је постао свестан свога греха и ко се каје. Хришћански се може опростити појединцу – Билу Клинтону, Солани или Мадлен Олбрајт. Али, опростити овом колективном организму који је и даље убеђен да је у праву – није могуће.

Један србски светац је рекао: «За свога се непријатеља моли, непријатеље вере заобиђи, а непријатеље Отаџбине своје уништавај». Ситуација у Србији поново ставља у жижу питање о злочину и казни.

Изјаве Запада о оправданости агресије НАТО од пре двадесет година, исто као и недавна пресуда на доживотни затвор Радовану Караџићу, још су један у низу шамара Србима и целој светској заједници.

То још једном, у низу, указује да данас, исто као и пре двадесет година немамо шта да рачунамо на правду.

На прилогу радили: Јевгениј Баранов, Игор Критсков и Горан Шимпрага

Превела: Маја Тешић, Факти