Путин: На Балкану имамо много пријатеља, али Србија је наш стратешки партнер

16.01.2019. год.

На Балкану имамо много пријатеља, али Србија је наш стратешки партнер. Поштујемо курс приступања ЕУ који је изабрало србско руководство, за разлику од западних партнера не покушавамо да ставимо Србију пред вjештачки избор: или сте са Русијом, или сте са Европском унијом, изјавио је у интервјуу за "Политику" и "Вечерње новости" председник Владимир Путин, који у четвртак долази у посету Србији. Додао је да се са Републиком Србском сарадња одвија на основу узајамне користи.

Србију и Русију спаја многовековна историјска, културна и религиозна блискост, као и братство по оружју у два светска рата. Испред нас су нови изазови. Како оцењујете наше актуелне односе и перспективе њиховог развоја? Много се говори о новом гасоводу „Турски ток”, има ли и овде шансе за нашу земљу?

Пре свега срдачно поздрављам све читаоце дневног листа „Политика”, једне од најстаријих новина не само у Србији, него и на Балкану. И, користећи прилику, желим да грађанима Републике честитам новогодишње и божићне празнике које смо недавно славили.

Са правом сте истакли да је у основу добрих односа Русије и Србије многовековно искрено пријатељство наших народа, духовно и културно сродство, заједничке странице историје, укључујући и херојску борбу против нацизма током Другог светског рата. И у новом, 21. веку пажљиво чувамо и развијамо драгоцене традиције поверења и сарадње. Таква спремност за тесну сарадњу у политици, привреди, хуманитарној сфери нашла је свој одраз у билатералној Декларацији о стратешком партнерству, која је потписана у мају 2013. године.

Данас су у успону билатералне везе у свим сферама. Повећава се и робна размена: 2017. године она је износила 2 милијарде долара, а наставила је са растом и претходне године. Руска улагања у српску привреду премашила су износ од 4 милијарде долара. Сарадња са концерном „Гаспром њефт” омогућила је компанији „Нафтна индустрија Србије” да постане лидер на енергетском тржишту балканског региона. Уз учешће „Руских железница” добрим темпом се одвија реконструкција и модернизација српске железничке инфраструктуре.

Прогресивно се усавршава уговорно-правна база сарадње. Развијају се контакти између парламената и политичких партија, друштвених кругова, као и у сфери науке, образовања и културе. Руски стручњаци учествују у пројекту изградње Храма Светог Саве у Београду. Захваљујући спонзорској помоћи наших предузетника главна купола овог величанственог здања је покривена мозаиком. Дакле, убеђен сам да управо таква делотворна, вишеструка сарадња у потпуности одговара коренитим интересима народа Русије и Србије.

Што се тиче „Турског тока”, његова изградња тече у складу са планираним распоредом. У новембру прошле године завршено је постављање цеви на морској деоници, у току су радови на њеном повезивању са терминалом на турској обали Црног мора који се тренутно гради. Планирамо да гасовод проради до краја 2019. године.

Истакао бих да „Гаспром” сада разматра различите варијанте продужења копненог транзитног крака гасовода до Европе. Једна од њих предвиђа транспорт горива на релацији Бугарска–Србија– Мађарска уз спајање са центром за дистрибуцију гаса у аустријском Баумгартену. У том случају Србија неће само трошити руски гас, већ и обезбеђивати његов транзит. То ће свакако донети србској привреди значајну корист, омогућити стварање нових радних места, појачати енергетску безбедност ваше земље, а и целе Централне и Југоисточне Европе. Учешћу Србије у пројекту допринеће и „мапа пута” за модернизацију и проширење националне мреже за транспорт гаса, потписана са „Гаспромом” 2017. године.

Приликом коначног утврђивања руте испорука руског гаса наравно ће се водити рачуна и о ставу Европске комисије. Сматрамо да земље чланице ЕУ које су заинтересоване за руски гас треба да добију гаранције од Европске уније да планови у вези са продужењем „Турског тока” неће бити осујећени самовољном политичком одлуком Брисела.

Интензивна сарадња Русије са Србијом и Републиком Србском изазива љутњу на Западу, поготово у Вашингтону. Како коментаришете изјаве западних политичара да је Русија дестабилизујући фактор на Балкану и како оцењујете односе Русије са другим бившим југословенским републикама?

Радујем се прилици да се обратим читаоцима „Вечерњих новости”, једног од најпопуларнијих и најутицајнијих србских листова, да одговорим на ваша питања и да са вама поделим своје оцене.

Кад причамо о ситуацији на Балкану, озбиљан дестабилизујући фактор овде представља политика САД и одређених западних земаља, усмерена на учвршћивање њихове доминације у региону. Још 1999. године снаге НАТО су без санкције УН два и по месеца бомбардовале Југославију, па насилнички одвојиле Аутономну Покрајину Косово. А 2008. године Вашингтон и његови савезници су подржали нелегитимно проглашење косовске независности.

Године 2017, упркос ставу половине становништва, у НАТО је била увучена Црна Гора. Уплашили су се референдума по том питању, и као резултат земља пролази кроз период политичке нестабилности. Прошле године ради форсираног учлањења у НАТО Републике Македоније био је чак покренут процес доношења уставних амандмана и промене назива те државе, ревизије основа македонског националног идентитета. При томе је игнорисана воља македонских гласача – референдум о промени назива државе је пропао, али се спољни притисак наставио.

Наша земља, знајући и разумејући, колико је компликован Балкан и историја тог региона, увек га је сматрала простором за конструктивну сарадњу. И данас Русија има овде много пријатеља, између којих посебно место заузима стратешки партнер Србија. Зато је помоћ јачању регионалне безбедности и стабилности наш безуслован приоритет. Залажемо се за то да се поштују права и интереси балканских земаља и народа, да се поштује међународно право.

Сарадња са Републиком Србском, која је саставни део Босне и Херцеговине, одвија се на основу узајамне користи, а стриктно у складу са Дејтонским мировним споразумом из 1995. године. И даље смо усмерени ка реализацији како у Републици Србској, тако и на целој територији Босне и Херцеговине пројеката у сфери енергетике, прераде нафте и трговине горивом, банкарства, фармацеутике и у другим областима. Сматрамо да исту важност има промовисање заједничких хуманитарних иницијатива, узимајући у обзир растуће интересовање грађана БиХ за руски језик, руску културу, студије у Русији.

Прогресивно се развијају односи са Словенијом и Хрватском, без обзира да дијалог између Европске уније, чије су те земље чланице, и Русије доживљава тешка времена. Прошле године одржано је неколико састанака са руководством Хрватске. Расте робна размена: са Словенијом за три квартала 2018. година повећана је скоро за 10 одсто, док са Хрватском за 27 одсто. Прошле године Русија и Словенија су успешно организовале „унакрсне” Сезоне културе, а у Загребу је организована велика изложба Државног Ермитажа, посвећена 50. годишњици побратимских веза главног града Хрватске са Санкт Петербургом. И даље ћемо развијати односе пријатељства и поверења, који су, сигуран сам, потпуно у складу са интересима наших народа.

У ситуацији када се поједине државе региона наоружавају и формира се такозвана „војска Косова” може ли Србија да рачуна на подршку Русије око даљег јачања одбрамбених потенцијала, имајући у виду нашу неутралност и чињеницу да смо окружени државама-чланицама НАТО-а?

Високо ценимо чврсту приврженост србског руководства курсу на очување неутралности земље. Истовремено већ много година помажемо јачању одбрамбених способности Србије: испоручујемо наоружање и војну технику, пружамо помоћ у њиховој поправци и модернизацији. И даље ћемо развијати војно-техничку сарадњу.

Нећу да кријем да смо били изненађени прилично пасивном реакцијом Европске уније у вези са одлуком косовског „парламента” о трансформацији Косовских безбедносних снага у праву војску. Јер је очигледно да су Срби који живе у овој покрајини доживели такав потез као директну претњу по своју безбедност. А иначе тај потез ствара озбиљан ризик заоштравања ситуације у региону. Тешко да је у интересу ЕУ затварање очију пред таквим једностраним акцијама, које грубо крше међународно право, поготово ако Брисел рачуна на то да и даље испуњава своје обавезе посредника у дијалогу између Београда и Приштине.

Више пута смо говорили да сматрамо да је курс на проширење НАТО-а наслеђе „хладног рата”, као и да је то погрешна и деструктивна војно-политичка стратегија. Данас Алијанса покушава да појача своје присуство на Балкану. Али тиме само обнавља линије поделе на европском континенту, грубо крши принцип недељивости безбедности. Све ово, на крају крајева, води не до јачања стабилности, већ до смањења поверења и раста напетости у Европи.

Србска православна црква је стала на страну Руске православне цркве у контексту црквене кризе у Украјини. При томе читав низ земаља утиче на патријарха Вартоломеја и покушава да се постигне признавање украјинских „расколника” од стране православних помесних цркава. Како ће се, по Вашем мишљењу, ситуација развијати даље?

Подсетићу читаоце Вашег листа, који су веома узнемирени саопштењима о расколу православног света, али можда нису дубоко упућени у ситуацију у Украјини, о чему се овде ради.

15. децембра 2018. године украјинско руководство које има активну подршку САД и Цариградске патријаршије, одржало је такозвани „сабор уједињења”. На њему је било проглашено стварање „Православне цркве Украјине” па је 6. јануара 2019. године Патријарх Вартоломеј потписао томос, односно указ о њеној аутокефалности. То је био покушај легализације украјинских расколничких општина под јурисдикцијом Истанбула, што представља грубо кршење православних канона.

Међутим, то нимало не брине ни руководство Украјине, ни руководство САД, јер нова црквена структура представља искључиво политички, секуларни пројекат. Његов главни циљ је да се раздвоје народи Русије и Украјине, да се посеје не само национални, него и верски раздор. Није случајно да Кијев већ прича о „коначном стицању независности од Русије”.

Поновићу: ту се уопште не ради о духовном животу, у питању је опасно и неодговорно политикантство. Исто тако се не ради ни о самосталности „Православне цркве Украјине”. У ствари она је под апсолутном контролом Истанбула. Док је канонска Украјинска православна црква, највећа у Украјини, која се није обраћала патријарху Вартоломеју за аутокефалност, апсолутно независна у свом деловању. При томе она чува искључиво канонску везу са Руском православном црквом, али чак и ово изазива неприкривену љутњу садашњег кијевског режима.

Због тога прогањају свештенике и вернике Украјинске православне цркве, отуђују им храмове и манастире, а самој Цркви покушавају да одузму њен законски назив, што повећава напетост и води ка још већем расколу у украјинском друштву.

Очигледно је да је руководство Украјине свесно тога да покушаји насилног терања верника у туђи храм прете озбиљним последицама. Али без обзира на то оно је спремно да жртвује међуконфесионалну слогу у земљи зарад изборне кампање актуелног председника Украјине, која је заснована на потрази за непријатељем, све да би по сваку цену остало на власти.

Православни свет све ово види.

Наравно да Русија нема намеру да се меша у црквене процесе, поготово на територији суседне суверене државе. Али видимо какву опасност и за православље у целом свету представљају такви експерименти и грубо мешање државе у верску делатност.

Москва већ одавно предлаже стварање нове архитектуре безбедности, али у последње време сведоци смо опасних тенденција у свету, укључујући недавне изјаве Вашингтона о изласку из Споразума о ликвидацији ракета средњег и мањег домета. Шта, по Вашем мишљењу, може да буде решење за очување мира у условима јачања локалне и глобалне напетости?

Заиста, САД фактички спроводе линију, усмерену на демонтажу система међународних споразума у сфери контроле наоружања, који им вежу руке кад је у питању јачање војних потенцијала. Или покушавају да се тих споразума придржавају делимично, то јест само у оном делу који одговара њиховим интересима. Изјава о намери изласка из Споразума о ликвидацији ракета средњег и мањег домета представља још једну карику у дугом ланцу сличних потеза. Очигледно је да ће последице таквих корака бити најнегативније.

Свакако нећемо затварати очи пред стационирањем америчких ракета, које представљају директну претњу по нашу безбедност. Бићемо приморани да предузмемо ефикасне узвратне мере. Али Русија као одговорна и здравомислећа земља није заинтересована за нову трку у наоружању. Поред проглашене намере САД да изађу из споразума, отворени смо за наставак дијалога са циљем да се нађу путеви да се он сачува. У децембру смо проследили Американцима низ конкретних предлога по том питању. Спремни смо за озбиљан разговор по целој „стратешкој” агенди између наших земаља.

Русија се чврсто и континуирано залаже за генерално оздрављење међународне ситуације, која, као што сте са правом приметили, остаје напета. И додаћу: непредвидива. При томе таква ситуација је настала умногоме због непрекидних једностраних потеза САД и других западних држава, укључујући и примену силе. Као резултат, све је јача општа атмосфера конфронтације и неповерења.

Позивамо западне колеге да одустану од метода уцењивања, претњи и провокација, да поштују међународно право, да заснивају међудржавни дијалог на принципима утемељеним у Повељи УН. Управо то је пут ка очувању мира, јачању глобалне и регионалне безбедности и стабилности.

На крају бих хтео да читаоцима листа „Политика” и целом србском народу пожелим просперитет и успехе.

Какве су перспективе економске сарадње Москве и Београда у случају уласка Србије у Европску унију? И како то може да се одрази на руске инвестиције у српску привреду?

Поштујемо курс приступања ЕУ који је изабрало србско руководство. За разлику од западних партнера не покушавамо да ставимо Србију пред вештачки избор: или сте са Русијом, или сте са Европском унијом. Интеграциони процеси у нашем глобалном свету се динамично развијају, обухватајући нове земље и удружења, стварајући перспективне конфигурације. Зато смо убеђени да тежња Србије ка европској интеграцији, као и чланство Русије у Евроазијској економској унији, нису препреке за унапређење наше разноврсне сарадње.

Важно је да Русија и Србија имају намеру да наставе са јачањем сарадње у сфери привреде и инвестиција. Томе треба да да допринос и споразум о слободној трговини између Евроазијске економске уније и Србије, који је сада у припреми. Нова рунда преговора одржана је у Београду сасвим недавно, 10. и 11. јануара. Рачунамо да ће овај документ бити потписан до краја ове године и да ће отворити квалитативно нове могућности за повећање ефикасности и продуктивности заједничког рада у економској области.

У завршетку желим читаоцима „Вечерњих новости” и свим грађанима пријатељске нам Србије мир и благостање.

*(„Политика”, питања 1,3,5), („Вечерње новости”, питања 2,4,6)