Почетна страница > Новости
Kада за једну државу можемо да кажемо да је велика? – гласи питање које србској јавности већ месецима изговара умилни женски глас, на самом почетку свеприсутног рекламног спота. Спот је снимљен у оквиру кампање коју је америчка амбасада у Београду покренула текуће године, како би, кажу, обележили славну традицију србско-америчких дипломатских односа.
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Биолошки рат против Русије: Шта ради америчка тајна лабораторија у Грузији
30.12.2018. год.
Kада за једну државу можемо да кажемо да је велика? – гласи питање које србској јавности већ месецима изговара умилни женски глас, на самом почетку свеприсутног рекламног спота. Спот је снимљен у оквиру кампање коју је америчка амбасада у Београду покренула текуће године, како би, кажу, обележили славну традицију србско-америчких дипломатских односа.
Можда је крајње време да дами са рекламе неко најзад одговори: за неку државу можемо да кажемо да је велика само ако не допушта Американцима да на њеној територији оснивају лабораторије као што је „Ричард Лугер“.
Списак таквих држава је, нажалост, све мањи. У њих засигурно не спада Грузија, на чијем се тлу управо и налази поменута лабораторија, са чијим је постојањем светска јавност постала издашније упозната тек јесенас, када је у септембру Игор Гиоргадзе, грузијски политички дисидент, у Москви објавио веома забрињавајуће обавештајне податке о могућим језивим непочинствима у овој установи.
Прекаљени обавештајац са вишедеценијским искуством у обавештајној и контраобавештајној служби, Гиоргадзе је до 1995. године обављао неколико високих дужности у родној Грузији, а последњих година био је и министар безбедности. Пре 23 године је, међутим, напустио Грузију, после политичког скандала у којем тврди да је био лажно оптужен, и од тада живи у Русији. Оваква биографија служи многим западним чиновницима и новинарима да га дискредитују као саговорника, оном све чешћом оптужбом да „ради за Кремљ“ па да му се зато ваљда не сме веровати.
Ипак, подаци и документа које Гиоргадзе износи у светски јавност – а поново је то урадио прошле седмице, на конференцији такође у Москви – захтевају далеко одговорнији приступ. Одбацивати наводе Гиоргадзеа само због тога што му је Русија пружила политичко уточиште, јесте један од савремених примера јавног бешчашћа.
Нарочито ако се има у виду да Гиоргадзе никако није једини који износи сумње да се у лабораторији „Ричард Лугер“ у Тбилисију врше експерименти са биолошким оружјем.
„То је лабораторија која је званично направљена у цивилне сврхе, односно, ради контроле здравља грузијске нације“, каже Гиоргадзе у разговору вођеном по ободима прошлонедељне конференције у Москви. „Али, ту лабораторију је основала установа из САД, тачније, одељење које је директно подређено Министарству одбране САД. Лабораторија је иначе почела са радом и раније, али је званично отворена 2011. године. А том отварању је са америчке стране присуствовао помоћник министра одбране.“
Средином године, Гиоргадзе је дошао у посед великог броја докумената, каже да их има преко 100.000, управо о раду и могућим злоупотребама Лугер лабораторије. Документа су му послали његови некадашњи контакти из Грузије, чији идентитет наравно не открива:
„Они су ставили своје животе у моје руке, тако да нећу изнети ништа што би могло на било који начин да олакша грузијским властима да дођу до њих.“
Сама документа су и на енглеском и на грузинском језику. Гиоргадзе их није одједном представио јавности, него их износи постепено, наглашавајући да би стручњаци за биохемијско оружје требало да их испитају:
„Када сам погледао та документа, прво сам видео да лабораторија учествује у пројетку лечења Хепатитиса Ц код становништва Грузије. То је заиста опака болест и велики проблем, а ова лабораторија нуди бесплатно лечење. Али, одмах затим сам видео извештај који је из лабораторије Лугер послат у компанију `Гилијад`, а један од руководилаца компаније је бивши амерички министар одбране Доналд Рамсфелд.“
„Такође, видео сам статистичке податке, који су били шокантни. У малом временском размаку догодило се најпре 30 смртних случајева, па затим 15, па онда опет 30… На први поглед ту не би морало да буде нешто сумњиво, јер у крајњем случају тамо се и лече тешки случајеви, оболели од онако опаке болести. Али, када смо видели да се разлог смрти код неких пацијената води као `непознат`, то је било јако чудно.“
„Тада смо почели даље да истражујемо. Испоставило се да је Лугер лабораторија проглашена од стране америчких власти за објекат трећег степена безбедности. Зашто би нечему што се бави цивилним лечењем био додељен тај ниво? Такође смо видели да је у прво време у лабораторији радило 50 држављана САД и сви они имали су дипломатски статус и дипломатске пасоше. Не знам да ли сте до сада у свом животу чули за медицинске лаборанте са дипломатским пасошем, али ја нисам.“
„Оно што је, међутим, изазвало највећу забринутост, јесте чињеница да се у овој лабораторији користе амерички патенти, преносиоци биолошког оружја. Дакле, лабораторија која наводно ради на побољшању здравља грузијске нације користи патентиране носиоце биолошког оружја!“
Дотични носиоци биолошког оружја јесу дронови, попут једног који се у САД званично води као „Ваздушни систем за ослобађање заражених комараца“, затим саботажна токсична муниција, дрон за испаљивање био-хемијских агенаса…
„Нисам ја отворио тему биолошких лабораторија у јавности“, подсећа Гиоргадзе, свестан да ће га у Западној јавности поново омаловажавати као некредибилан извор. „Када је лабораторија тек била отворена, амерички држављанин Џефри Силверман, који је у то време био саветник тадашњег председника Грузије Михаила Сакашвилија, рекао је да та лабораторија спроводи експерименте на живим људима. Он је то рекао буквално првог дана рада лабораторије, 2011. године, мада морам да кажем да у први мах није поседовао доказе. Значи, још тада је јавност упозната са радом лабораторије. Касније се Силверман још много пута оглашавао по истом питању на разне начине. Такође, овом темом се исцрпно бавила бугарска новинарка Дилијана Гајтанџијева, која је истраживала лабораторије не само у Грузији, него и у другим земљама. Она је открила да постоји чак 25 лабораторија тог типа.“
Сазнања Џефрија Силвермана и Дилијане Гајтанџијеве су посебна прича, која заслужује нешто подробнији осврт.
Силверман је збиља отворено говорио о својим сумњама од самог почетка рада Лугер лабораторије, а временом је сакупио и непосредне потврде за озбиљне оптужбе које је износио. Тако је, на пример, личном истрагом утврдио да је део особља још 2013. године у тајности превезен до оближње болнице, где је био подвргнут лечењу од тровања гасом процурелим из цеви у лабораторији (имали су тешко гушење и животи су им једва спасени), а да је грузијским и западним гласилима плаћено да о том случају не извештавају. Силверман је такође открио да су америчке компаније уз одобрење грузијских власти пуштале у ваздух опасне вирусе, додуше не директно из Лугер лабораторије, по Грузији и јужним деловима Русије. Реч је, тачности ради, о афричком типу вируса Х1Н1, који је разорно деловао по тамошњу прехрамбену индустрију сатирући стоку и живину. Да све буде још страшније, Силверман је навео да то није рађено само због политичких циљева, него и да би се смишљено изазвао нагли недостатак месних производа на тржишту како би кругови блиски грузијским властима зарадили огроман новац на увозу меса.
Дилијана Гајтанџијева је, пак, извештавајући са сиријског ратишта за један од главних бугарских дневних листова „Труд“, у једном од терористичких упоришта које је сиријска армија била тек ослободила затекла наоружање произведено управо у њеној матичној земљи. Осећала се посрамљено, како је касније много пута причала, због тога што њена држава снабдева оружјем терористе који касапе Сирију и решила је да утврди праве размере и природу те трговине. Корак по корак, дошла је до доказа о правој међународној завери, у коју су поред САД умешане Саудијска Арабија, Азербејџан и бројне источноевропске земље, међу којима је – чудна ли чуда! – и Србија.
Завера се огледа у преносу великих количина оружја дипломатским каналима. Ове преносе обављала је азербејџанска авио компанија „Силк Веј“ („пут свиле“), иначе власништво азербејџанске владе, а у договору са владама других држава које су теретним авионима, крцатим оружјем и муницијом, додељивали дипломатски статус, како би на аеродромима избегли уобичајене контроле товара. Сврха свега је била да то оружје и муниција, на тако ненадзиран начин, стигну до терориста у Сирији. Гајтанџијева је обнародовала врло темељне податке, са све полазиштима, званичним сатницама, успутним станицама (на којима се товар допуњавао) и крајњим одредиштима, о чак 350 оваквих летова!
Учешће макар и у једној оваквој работи представља не само грубо кршење многих међународних конвенција и домаћих закона, него и дубоко неморалан чин. Србија је, нажалост, у списима Гајтанџијеве поменута много често, као једна од држава која је најтешње сарађивала са Азербејџаном у описаним „послићима“ (заједно са Босном и Херцеговином, Хрватском и осталим постјугословенским земљама). Превоз ових смртоносних товара претежно се одвијао преко београдског аеродрома, мада је у мањем броју случајева послужио и нишки: у 2017. години, рецимо, било је чак пет летова из Ниша, преко израелске војне базе Овде, до Азербејџана – сваки од тих летова преносио је по 44 тоне артиљеријског оружја и носача ракета, и сваки се у Израелу задржао тачно два сата пре него што би наставио пут.
На многим од тих испорука из Србије као пошиљалац се наводи „Југоимпорт“, србско предузеће у државном власништву намењено производњи и промету оружја. Сасвим је могуће да то објашњава онолику блискости Александра Вучића и Азербејџана, где је председнику Србије у мају ове године, док је боравио у званичној посети Бакуу, додељен чак и почасни докторат.
За овакво извештавање, Дилијана Гајтанџијева награђена је – отказом. У лето 2017. године најпре је била позвана на разговор у бугарску службу националне безбедности, где је, како је касније изјавила, уопште нису питали о самим наводима које је објавила, него једино и искључиво о томе ко су јој били извори и како је уопште дошла до података. Поштујући новинарски кодекс, одбила је да им пружи тако осетљиве одговоре, али ју је зато по повратку у редакцију чекало непријатно изненађење: руководство „Труда“ саопштило јој је да је отпуштена и да сместа мора да напусти редакцију. Нису је удостојили чак ни објашњења.
У сваком случају, истражујући трговину оружјем, Дилијана Гајтанџијева ископала је и податке о поменутих 25 тајанствених био-лабораторије, све налик на „Ричард Лугер“ у Тбилисију.
Дакле, Игор Гиоргадзе подсећа да су питање биолошких лабораторија у јавности покренули управо Џефри Силверман и Дилијана Гајтанџијева. То подсећање би могло да буде јако неугодно по америчку амбасаду у Грузији, која је Гиоргадзеове наводе, у својствено кратком и арогантном одговору објављеном на њиховом сајту 6. октобра ове године, одбацила као „руску пропаганду“. Гајтанџијеву и нарочито Силвермана – да поновимо: бившег саветника Михаила Сакашвилија, једног од најрусофобнијих лидера данашњице – америчка амбасада у Тбилисију је прећутала.
„Ја сам само објавио податке и документе који су ми достављени из Грузије, а на основу којих може да се изведе закључак да та лабораторија у најмању руку има двоструку намену“, наставља Гиоргадзе. „То није установа намењена једино цивилној употреби, него још и више војној. На основу тих докумената који су стигли до мене, није једноставно закључити о каквој војној намени је реч. Може само да се измишља, нагађа и спекулише. Зато сам се и обратио председнику САД. Рекао сам му: `Господине Трамп, покрените истрагу законитости онога што се дешава у тој лабораторији`. Та лабораторија настала је док су на власти у Америци били Трампови претходници, а исто тако и док је Грузијом владао Михаил Сакашвили, који такође више није на положају. Али, нико ми није одговорио.“
„У руској јавности је ово питање изазвало много пажње, зато што лабораторија у Грузији није једина која се налази у близини руских граница. Исте такве лабораторије налазе се у Молдавији, Украјини, Јерменији, Азеберџану, Казахстану, Узбекистану… Ако погледате карту, видећете да су то земље које окружују Русију. И зато је Русија одреаговала озбиљно. Била је уприличена велика конференција за новинаре, на којој се обратио генерал Кирилов, главнокомандујући војних јединица за заштиту од биолошког и хемијског оружја. Он је наравно говорио много више него ја, јер у крајњем случају руском министарству одбране на располагању стоје многи видови прикупљања обавештајних података: космички, радиотехнички, електронски, агентурни… И, Русија је веома узнемирена због тих сазнања.“
На самом крају разговора, наш саговорник није желео да до краја искаже своје најцрње слутње, објашњавајући да је, као некадашњи високи обавештајац, навикао да барата подацима и проверивим чињеницама, а не нагађањима и претпоставкама. Зато је само поручио да је његова једина жеља да Лугер лабораторија буде подвргнута опсежној истрази, од стране одговарајућег међународног тела у које би били укључени стручњаци из више земаља, а свакако из Русије.
Та истрага не би смела да буде налик оној која је наводно спроведена јесенас, када су вајни „стручњаци“ искључиво из држава које су у тзв. клијентистичком положају према Америци (руски вештаци нису позвани, иако су амерички званичници лагали да је Русија наводно одбила позив). Та „инспекција“ лабораторије обављена је месец дана након првог изласка Игора Гиоргадзеа у јавност са подацима о могућим експриментима са биолошким оружјем у „Лугеру“, што ће рећи, остављено је довољно времена да се од „инспектора“ сакрије сваки иоле сумљивији траг. А за сваки случај, тим „инспекторима“ ни приликом посете није било дозвољено да залазе баш у све просторије лабораторије, већ је њихов боравак тамо, како говоре обавештајни подаци, више личио на екскурзију него на озбиљно испитивање.
Зато је суштинска, међународна истрага преко потребна. И то не само због Грузије или осталих држава из непосредног руског окружења, већ и зарад многих других земаља ограниченог суверенитета, које нису ни способне а можда ни вољне да се успротиве оваквим или сличним злоупотребама од стране америчког војно-индустријског комплекса. Сам Гиоргадзе је, на питање једног новинара, истакао да су нове чланице НАТО-а са Балкана посебно рањиве у том смислу.
Миодраг Зарковић, Фронтал
Миодраг Зарковић, Фронтал
- Извор
- / vostok.rs
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
U Galeriji Narodnog univerziteta u Vranju otvorena je izložba slika jednog od najpoznatijih vranjskih slikara Zorana Petrušijevića Zopa. Postavka pod nazivom 'Retrospektiva' obuhvata veliki broj Petrušijevićevi
Немојте од Вучића правити ентитет који персонификује Србију, нити изједначавати србски народ са оним што Вучић ради, кога су Запад и НАТО поставили да нама влада, поручио Гајић у...
Iako naš zakon jasno definiše da je dovoljan samo jedan akt nasilja kako bi se pokrenula procedura za zaštitu žrtve, žrtve u Srbiji u velikom broju slućajeva ne prijavljuju...
Остале новости из рубрике »