„Ето, сад сам војник, добровољац српске војске. Да бих боље представио себе као борца другог позива, описаћу свој изглед, од главе: прави ’панама’ шешир, светлоплаво одело по ондашњој моди, плитке жуте ципеле са високим штиклама и широким пертлама које су при ходу лепршале и краћи зелени ’модл’ мантил. Ни војник ни грађанин, али ипак војник. После првог додира са непријатељем изменио сам донекле изглед. Обуо сам заплењене аустријске резервне лаке цокуле жуте боје, а мантил заменио шињелом непријатеља. Прву шајкачу ставио сам на главу тек после извесног времена. Скинуо сам је са једне крстаче пободене изнад погинулог србског ратника”.
То пише Владимир Фијат, добровољац, другопозивац – борац четврте чете првог батаљона шестог пешадијског пука, паметан, спретан, који се служи са четири језика и зна да то искористи у тешкој ратној ситуацији… То је Румун, добровољац српске војске, којем „срце бије и искрено ће крварити на бојном пољу, за Српство и слободу…” То је трговачки путник, који је волео уметност и свом маленом, родном Самошу оставио легат – колекцију слика и уметничких дела каква немају ни неке градске галерије. То је солунац који је бележио фотоапаратом призоре Великог рата и сабрао их у вредан албум, прикупио обиље војних докумената, носилац највиших србских одликовања попут Ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Он је и аутор четрдесетак густо куцаних листова мемоара, који последњих дана ове године, која изброја век од завршетка Великог рата, доби корице и наслов „Овејани Србин” – Велики рат у сећањима добровољца из Баната”, књиге објављене у оквиру награђене едиције „Србија 1914–1918” ИК „Прометеј” и РТС-а, из које је „Политика” неколико епизода, овековечила и пре објављивања.
„Признајем: имао сам привилегију да радим на овом рукопису и част такође! … пише у предговору, Милован Лукић који је књигу приредио, а тај посао назива, најлепшима даром у години јубилеја, када славимо велике победе!... Сада је заборав побеђен и Владимир М. Фијат (1883–1959), Банаћанин из Самоша, усправља се, ево, пред нама незахвалнима, у свој својој величини, саздан од врлина, доречен...
„Фијат је на основу докумената која је сачувао и сећања, реконструисао ратне догађаје и изузетним списатељским даром, осећајем за детаље написао праве мемоаре. Иако их пише 30 година по завршетку рата, у старости, толико су били живи ти догађаји у њему, да му читалац са пуно поверења може веровати”, оцењује за наш лист књижевни критичар, Васа Павковић, уредник издања у ком има и једно писмо са предлогом за награђивање каплара Фијата (и оно се налази у витринама Легата – галерије у месној заједници Самош, која носи његово име, баш као и сеоски дом културе). Потписује га командир Љуб. А. Петровић и сведочи како је Владимир посебно и изразито био вичан извиђању, бацању бомби, упадању у пушкарнице и ровове непријатеља и њиховом заробљавању, па Лукић пита: „Има ли тежих и рискантнијих подухвата? И све то уз рецитовање Петефијевих стихова на мађарском! Зато он припада правим Србским витезовима и одиста с правом, лишен жеље да се хвали, на једном месту у Сећањима себе је назвао ’овејаним Србином’. Широкогрудо и несебично”, наставља приређивач издања, „исти је израз употребио и за своје Самошане: ’Али, ипак ја сам овејани Србин. До своје дванаесте године нисам знао никакав други језик осим србског. Село у коме сам рођен овејано је србско – православно…’”
Вујаклија каже – „овејан” је бандоглав, тврдоглав, задрт, својеглав, истрајан, јогунаст, занесен, поуздан… додајемо наочит бркајлија, и такав Владимир 1954. године бележи и ове мисли: „… Стара је констатација да смо сви ми глумци на позорници света – сваки своје врсте. Неко одигра улогу бриљантно, неко трагично, неко вечито статира, а појединци су шепртље од рођења до спуштања завесе.” За њега она се спушта 16. марта пет година касније, када се један частан живот завршава тужно – у вршачкој душевној болници.
„Нема никог ко би га сахранио у родном Самошу, па је вероватно у банатску земљу положен о трошку државе, негде у Вршцу… Питаће се неко – где почива овај србски див – јунак, овејани Србин? Одговор је најтужнији, онај који говори о нама самима – његово гробно место барем за сада није познато, а врло је вероватно да га нико није ни тражио… Барем толико морамо учинити”, закључује Милован Лукић.
Олга Јанковић, Политика 
