Булатовић: Од Кадијевића је тражено да се падобранским десантом блокира Скупштина Словеније

Скуп посвећен стогодишњици оснивања Југославије, у организацији Института за политичке студије (ИПС), који ове године обележава и сопствени- златни јубилеј, осветлио је питања не само југословенске прошлости Срба, већ и претакање Југославије у савремено неојугословенство и еуропеизацију. О томе како избећи прекоредне интеграције - којима би се србски народ опет увукао у ненационалне савезе, само да се не би национално интегрисао – дебатовала су 22 учесника, а њихови радови моћи ће да се читају у најављеном зборнику.

У поздравном говору, директор ИПС, научни саветник др Живојин Ђурић, указао је да је циљ скупа тај да скрене пажњу онима који у Србији, и у име Срба ван ње, доносе одлуке, да то убудуће треба да чине на основу поука из пређашњег искуства, међу којима је и југословенско искуство србског народа. Да нам се, како је рекао, грешке не би понављале.

Борисав Јовић

Борисав Јовић, председник Председништва СФРЈ у време распада `велике Југославије`, указао је да србски народ не сме да занемари велике политичке грешке својих политичара, због којих смо изгубили цео век – јер су олакшали посао онима који су растурали Југославију.  

„Да краљ Александар 1918. није примио Хрвате и Словенце, како је саветован од многих пријатеља, србска држава и народ би протекли век провели у миру и напретку. Србски политичари који су после краља преузели вођство, нису били у стању да од те фаличне државе сачувају ни оно што је србско, а камоли целу државу. Дозволили су да буду изиграни када су се доносиле судбоносне одлуке. Олако су прихватили маргиналну улогу у политичком животу земље. Иако представници највеће нације, предали су вођство државе онима који су је растурали - на штету Срба. Понашали су се као да нису ни приметили поступно растурање, иако је било очигледно сваком иоле разумнијем политичару. Ничим се не може оправдати што су прихватили Устав 1974“, рекао је Јовић.

Иако су то теме о којима треба да „расправи историја“, ми сами морамо, како је рекао, да одбацимо све лажне оптужбе „да је србски народ крив за растурање, јер је оно извршено према одлукама највиших органа КПЈ и спроведено под њеном влашћу и контролом, док се србски народ свом снагом супротстављао том сулудом чину“.

Одбацујемо, како је рекао, и да су Срби изазвали грађански рат „јер је он настао због уставних решења по којима су републике могле да се издвоје из Југославије у својим границама без политичког решења о заштити националних права других који у њима живе“. Србски представници нису учествовали у креирању таквих одредаба Устава, нити би икада сложили да је Устав донет демократски, како је указао Јовић.

- Нажалост, и после четврт века има у србском народу оних који сматрају да су поједини догађаји у србском народу, или њихови појединци,изазвали распад и рат и да је србски народ за то одговоран. Без обзира на све историјске чињенице они се солидаришу са противницима србског народа, рекао је Јовић и на крају поручио да од пленума очекује да буде прекретница „да се у интересу србског народа, историјским чињеницама дође до непобитне истине“

Момир Булатовић је оценио да СФРЈ није имала могућности да опстане у промењеним међународним околностима, те да није имала државне механизме за одбрану од унутрашњих противуречности. Међународно посредовање је, према њему, само доприносило кризи и избијању грађанског рата.

- Србија и Црна Гора су се залагале за очување Југославије превасходно ради заштите Срба у другим републикама. Од генерала Кадијевића и Генералштаба ЈНА тражено је да нареди десант 63. падобранске бригаде и блокира Скупштину Словеније, како би је спријечио да донесе противуставне одлуке. Али, он није урадио ништа. Касније је ЈНА, опет супротно изричитој вољи политичког руководства Црне Горе и Србије, по наређењу Анте Марковића, председника Савезног извршног већа, ушла у војни обрачун са словеначком Територијалном одбраном. У том блицкригу се прописно обрукала, претрпила тешке губитке у људству и, што је ваљда био посебан циљ, показала сву своју неспособност. Отада се ријеч „издаја“ увукла у главу  многих људи који су са ужасом гледали голобраде момчиће, регруте ЈНА, који су без праве команде и јасног циља, без муниције и са неисправним наоружањем, били статисти представе у којој је «побједу однијело словеначко оружје, подсетио је Булатовић.

Он је истакао да се разбијање СФР извршило мимо међународног права, па су и последице «дугороно неодрживе». То, какао је указао, потврђује стална нестабилност у овом делу Европе.

Душан ПРОРОКОВИЋ је указао да су у Југославији пропали и покушај да се створи југословенска нација, и покушај да се институције југославизују.

- У Првој Југославији је било је покушаја да се изгради југословенски идентитет. А од Другог светског рата до краја шездесетих имамо процес југославизације институција. Уставне промене 1974. су то прекинуле и усмериле државотворне процесе свих југословенских народа ка самосталном, уместо ка заједничком путу. Дакле, нису успели нити југословенство, нити југославизација. Зашто? За заједнички идентитет, неопходна су заједничка колективна сећања и историјске представе, а - од формирања Прве Југославије - Словенци и Хрвати су различито видели распад Аустроугарске (као добру или лошу ствар), док је незадовољство револуционарног крила ВМРО-а и косовских Албанаца Версајским процесом било још очигледније. Због таквих услова су пропале све иницијативе да се створи југословенска национална идеја. Признавање пропасти југословенског национализма представљало је формирање бановина и јасне унутрашње поделе, рекао је Пророковић.

За југославизацију институција је било потребно да сви учесници имају сличну представу шта су кључни изазови, ризици и претње њиховим националним корпусима. Јер, како је објаснио Пророковић, ско имате исто виђење ризика, у удруживању видите начин да осигурате безбедност.

- Страх мотивише на удруживање појединце и народе, принуди их да се постављају рационалније и усмерава ка сарадњи и проналажењу заједничких интереса. Отуда тврда југославизација током Хладног рата, али и промена у време детанта – када су федералне јединице почеле да виде претње на свој начин. За Србију је, 70-их, проблем био албански иредентизам, однос са Тираном и Бугарском, а Загреб и Љубљана то нису виделе тако. И, у томе је поука: интеграције - субрегионалне, балканске - морају почивати на сличном антиципирању изазова, ризика и претњи, а за било какав виши облик сарадње са народима и државама из окружења мора постојати ако не слично, онда макар несупротстављено колективно памћење везано за кључне историјске догађаје. И до тога се мора доћи не наметањем, већ уз поштовањем елементарних демократских процедура. Ово је и разлог због којег је покушај југосферизације постјугословенског простора пропао, иако је у њега инвестирано поприлично, закључио је Пророковић.

Маринко ВУЧИНИЋ, говорећи о србском искуству Југославије, цитирао исказе интелектуалне и политичке елите који се крећу од прихватања Југославије као коначног решења србског питања до тога да је она разорила србски национални идентитет, традицију и државност.

- Ако смо прво обукли југословенски капут, онда не треба да нас изненађује што смо тек у последњој деценији 21. века почели да се позивамо на србско становиште о ком је говорио Црњански, рекао је Вучинић и упозорио на то да је југословенство имало озбиљно политичко и друштвено упориште у Србији “због чега се југоносталгија највише испољава управо код нас“. 

Вучинић је закључио да србско искуство Југославије није било „крваво глуматање Пруске на просторима бивше Југославије 90-их“, већ да га карактеришу тежње Срба да се створи држава у којој ће „наћи своје место без сталног оптуживања за великосрбски хегемонизам“. 

Ђуро БОДРОЖИЋ је указао да је Југославија „подељена држава која је поцепала Србе“, а да то што сада постављамо питање о судбини Срба у Југославији личи на оно што „увек бива у временима пораза“ - да се питамо ко је крив и којим путем даље?

- Југославију су, ма колико да је било учешће иностраног чиниоца, стварали они који су газили Албанију, обнављали они који су газили Игман. У тим нараштајима није било куће која није оплакивала мртве, лечила рањене и чувала богаље. А у овом нашем поколењу готово да нема породице која нема свога дезертера, приметио је Бодрожић.

И упозорио да је дух самопожртвовања претворен у дух самосажаљења.

- Никола Пашић је на заседању на Крфу рекао да Србија не истиче своје жртве јер је „начин на који је србски народ понео свој крст и извршио своју дужност говори довољно сам собом; ми бисмо се понизили када бисмо се тиме хвалили по престоницама Антанте.“

Ту лекцију треба да обновимо. Историју треба поднети, закључио је Бодрожић.

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, говорећи о томе шта је сматрала србска послератна емиграција о Титовој Југославији цитирао је закључак са Седмог конгреса Српске народне обнове у Чикагу, 30. јуна и 1. јула 1947: “Данашњи комунистички режим странца Јосипа Броза Тита у Југославији не служи интересима србског народа, него је комунистичка диктатура која служи интересима једне стране силе, и нарочито је усмерена против Срба, чију је етничку област распарчала“.

- Једанаести Свесрбски конгрес у Чикагу, јуна 1969. године, истакао је да се борба против комунизма мора водити, а нарочито у Југославији, да би Срби били ослобођени јарма диктатуре, као и борба против нацизма, фашизма, хрватских усташа и других непријатеља србског народа. Циљ је уједињење свих Срба и њихових земаља у једну државу, навео је Димитријевић.

Миодраг РАДОЈЕВИЋ,научни сарадник ИПС, указао је да је Југославија пропала због социјалних, културних, верских и политичких околности.

- Још од „Нишке декларације“ су се виделе несугласице о уређењу: за разлику од хрватске елите која заступа конфедерализам, српске политичке партије не обједињавају се око националног политичког програма, који и не постоји, а у њиховим активностима је све више слабости јер немају политичке вођа са јасном визијом супротстављања растућем сепаратизму. Унитарни концепт, уређен уставима 1921. и 1931, напуштен је успостављањем Бановине Хрватске. Процес уставног преображаја земље прекинуло је избијање Другог светског рата. Облик државног уређења у првој Југославији није искључиви нити основни кривац који је водио распаду земље, указао је Радојевић.

Бранко КРГА је упозорио на недостатак националне стратегије као разлог што се «крећемо између самосталне и заједничке државе».

- Србија у време уједињења није имала јасну визију, националну стратегију или програм. Такавом документу требало је да предстоји детаљна анализа свих чинилаца који су утицали на унутрашње стање и међународни положај земље, као и процена кретања у наредном периоду. То је требало да помогне да се утврди својеврсни геополитички код, који би показао које су предности Србије, али и недостаци у односу на ближе и даље окружење. Полазећи од тога, кроз визију или националну стратегију требало је да се пројектују идентитет, вредности и циљеви, затим најважнија питања државног уређења, шта која заједница уноси у нову заједницу, какав ће бити однос према свету, како ће се организовати привреда, реализовати одбрана и безбедност, образовање и друга питања значајна за функционисање те државе која је била на помолу, рекао је Крга, оцењујући да такав документа не би био гаранција да би се избегли сви проблеми који су се испољавали, али је сасвим јасно да је без тога било још теже.

Диана Милошевић, Факти