Остварен сан

25.11.2018. год.

Пре сто година одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Срему. На њој је донета одлука о уједињењу ових крајева са Србијом

Прошло је тачно сто година откако је 25. новембра 1918. у Новом Саду одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи. На овом скупу, познатом и под називом Новосадска скупштина, гласовима 757 посланика донета је следећа одлука: „Молимо владу братске Србије да на конгресу мира заступа наше интересе.

Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу не само нама него и свима словенским, па и несловенским народима који са нама заједно живе. Овај наш захтев хоће да уједно помогне тежње свих Југословена, јер је наша искрена жеља да српска влада удружена са Народним већем у Загребу учини све да дође до стварања јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије.”

Овом, слободно се може рећи, историјском одлуком Банат, Бачка и Барања пре једног века ујединили су се са Краљевином Србијом. Дан раније, 24. новембра у Руми је, у кући угледног политичара Жарка Миладиновића, одржан збор изасланика Народног већа Срема, којем је присуствовало око 700 учесника.

На њему је усвојена следећа одлука: „Данашњи збор изасланика Народних већа из Срема тражи да се оствари јединствена и демократски уређена држава Срба, Хрвата и Словенаца под династијом Карађорђевић и очекује од Народног већа у Загребу да се што пре оствари једна заједничка влада са седиштем у Београду.”

За случај племенског или политичког цепања изјављују заступници народних већа из Срема, као изасланици народа, да се одлучују за непосредно присаједињење Срема Краљевини Србији.” Одлучено је и да се упути делегација на скупштину у Нови Сад, која ће њене учеснике упознати са овим одлукама.

Одлуке Новосадске скупштине, као и чланова Народног већа из Срема, показивале су искрену тежњу српског народа са ових простора. Али, пут за остварење те тежње није био тако једноставан и зависио је од ратних успеха српске војске, али и интереса великих сила.

Положај српског народа у Банату, Бачкој, Барањи и Срему, као и осталим деловима Аустроугарске, све до септембра 1918. био је неповољан, а њихова будућност крајње неизвесна. Околности су се, међутим, промениле када је пробијен Солунски фронт, а српска војска кренула у јуриш за ослобођење земље. Већ 1. новембра она је ушла у Београд и избила на Саву и Дунав. Било је јасно да је крај рата близу и да ће Аустроугарска доживети пораз који ће запечатити њену судбину. Већ 3. новембра Аустроугарска је потписала капитулацију, а широм царевине наступили су протести и комешања који ће убрзо довести до њеног распада.

Сви ти процеси нису мимоишли ни наш народ на простору данашње Војводине. Срби пречани осетили су да је наступио тренутак да њихова вековна тежња за уједињењем ових крајева са Србијом најзад буде и реализована. У свим деловима Баната, Бачке, Срема и Барање, али и других крајева у којима је живео наш народ оснивани су народни одбори који су преузимали власт и почели истицати своје политичке циљеве. Први такав одбор основан је 31. октобра у Великом Бечкереку (Зрењанину) и на његовом челу се налазио Славко Жупунски. Најважнији, новосадски одбор основан је 3. новембра. Њега је предводио Јаков Јаша Томић, свакако наш најзначајнији пречански политичар тога времена, главни уредник листа „Застава” и вођа Радикалне странке. Овај Вршчанин, који је већину живота провео у Новом Саду, а готово цео Први светски рат у заробљеништву, имаће и најважнију улогу у догађајима који ће довести до уједињења Баната, Бачке и Барање са Србијом.

Додатну сигурност у борби за своје циљеве пружала им је српска војска која је одмах по капитулацији Аустроугарске прешла Дунав и Саву и прешла на територију данашње Војводине. Још пре капитулације Никола Пашић је војводи Живојину Мишићу упутио депешу у којој се каже: „Примирје са Аустроугарском биће ускоро потписано. Хитајте најбрже ићи у Босну, Банат, Срем и остале крајеве у којима живи наш народ...” То је и остварено. Српска војска је у Нови Сад ушла већ 9. новембра, где јој је приређен свечани дочек, а до половине новембра избила је на линију Бестереце–Мориш–Суботица–Печуј–Драва, која је означена као демаркациона зона до окончања преговора и формирања нових међудржавних граница. Ваља, међутим, рећи да је Нови Сад ослобођен још у ноћи 27. октобра, и то заслугом потпоручника Бошка Павловића, који је, по повратку возом из заробљеништва, с групом војника заузео кључна места у граду и тиме, практично омогућио формирање нове власти.

Али, тада се још није знало на који начин ће идеја о уједињењу са Србијом бити реализована. У вези с тим појавила су се два предлога. Први је био да се уједињење спроведе преко Народног већа Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу, односно да ови крајеви прво уђу у састав Државе Срба, Хрвата и Словенаца (проглашене 27. октобра 1918), па да се онда уједине с Краљевином Србијом. Други предлог, иза кога је стајала већина народа и највећи број војвођанских политичара био је да се Банат, Барања и Бачка прво уједине са Краљевином Србијом, па да онда тако уједињени крену у даље интеграције. Коначна одлука да се прихвати овај други предлог донета је 17. новембра на прилично бурном скупу народних већа одржаном у Матици српској, у Новом Саду. Том приликом Јаша Томић изговорио је чувене речи: „Да ми прво обучемо српску кошуљу, па тек онда југословенски капут.”

Тада је одлучено и да 25. новембра буде одржана Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, на којој ће ова одлука бити и озваничена. Избори за ову скупштину одржани су тако што је на сваких хиљаду становника биран по један посланик народног одбора. Избори су вршени јавном акламацијом, а право гласа имали су мушкарци и жене старији од 20 година, што је било напредно за то време. Зато је међу посланицима било и седам жена. Иначе, посланици за ову скупштину су углавном бирани из редова српског и осталих словенских народа, што је објашњавано чињеницом да остали народи већ имају своје одборе који заступају њихове интересе. На тај начин, из свих делова Баната, Бачке и Барање, изабрано је 757 делегата који су присуствовали Новосадској скупштини. Од тога броја, 578 су били Срби, 84 Буњевци, 62 Словаци, 21 Русин, шесторица Немци, петорица Хрвати и Шокци и један Мађар.

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи одржана је у понедељак, 25. новембра 1918. Скупштина је одржана у сали Гранд хотела „Мајер” – данашњој згради Војвођанске банке на Тргу слободе, у центру Новог Сада. Скупштину је отворио унијатски прота Јован Храниловић, као најстарији посланик, а председавао јој је Игњат Павлас. На почетку скупштине Јаша Томић одржао је говор који је почео речима: „Косовски мученици, срећно вам ослобођење. Ми нисмо сами. Зар може бити, а да ви то не видите да се у овој дворани налази и српска петстогодишња историја, до сада тужна, а сада озарена и насмејана. Може ли бити да ви у зраку ове дворане не видите наше велике мртве – дух њихов. Може ли бити да не видите како на прозоре ударају пахуљице белог снега, а у тим пахуљицама је дух оних који се још нису ни родили и који ће тек доћи, дух будућности наше. Јесмо ли добро урадили? Ако питамо срце, казаће нам – учинили сте по мени, ако питамо памет – и она ће нам то исто казати.”

На сличан начин, о потреби уједињења са Србијом и стварању јединствене јужнословенске државе говорио је и католички свештеник Блашко Рајић, Буњевац из Суботице. Потом је гласовима свих посланика потврђена одлука о уједињењу са Краљевином Србијом, као и одлука да она убудуће заступа интереса становника Баната, Барање и Срема.

Важно је рећи да је на Новосадској скупштини истакнута и обавеза да се свим несловенским народима, који су на простору данашње Војводине тада чинили око половине становника, гарантују сва права: „Несрпским и несловенским народима који остају у нашим границама обезбеђује се свако право које желе да, као мањина сачувају и развијају своје народно биће.” Заштита истих права затражена је и за Србе и остале Словене који ће се наћи изван граница новоуспостављене државе.

На скупштини су изабрани и нови органи власти – Народна управа за Банат, Бачку и Барању (покрајинска влада), чији је председник био Јован Лалошевић, као и Велики народни савет. Са одлукама Новосадске скупштине упозната је српска влада, која је од тада заступала њене интересе, али и Народно веће у Загребу, а посредно и друге државе. Своју последњу седницу Народна управа за Банат, Бачку и Барању одржала је 11. марта 1919, када су изабрани посланици из ових крајева за привремену скупштину Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Ваља истаћи да део становника ових простора, посебно из редова мађарског и немачког народа, није подржао ове одлуке, али их је временом прихватио као последицу исхода Првог светског рата и распада Аустроугарске царевине. Тако је Војводина, одлуком њеног народа, ушла и до данас остала у саставу своје матице, Србије.

Јован Гајић, Политика