Случај Ирене Предојевић неће бити политизован

Двадесетосмогодишњу Ирену Предојевић је неко несумњиво убио прије тринаест година. Толико су и њени родитељи чекали одговор на питање ко је убица. Званичну полицијску верзију и хапшење осумњиченог који се брани ћутањем, дочекала је само мајка. Отац је умро прије четири године.

Ирена Предојевић убијена је у ноћи између 6. и 7. августа 2005. године када се након изласка у град враћала кући. Осумњичени Г. Ј. је ухапшен првог дана новембра 2018. године и терети се за убиство које званиници квалификују као „брутално и свирепо“. Ирена је, према обдукционим налазима задављена, а потом у циљу прикривања доказа и запаљена.

ИРЕНИНА МАЈКА

Милева Предојевић, мајка убијене Ирене, у изјави за медије, каже како није имала наде. „Стално смо молили и тражили… Говорила сам сви ћемо помријети, нећемо сазнати“. Каже и да је мјесец дана пред хапшење убице дочекала да јој унук од друге кћери пође у школу, али да јој је жеља била још само да се сазна име убице њене кћерке Ирене.

Данас сама полиција каже да је Ирену убио полицајац! И то добитник награде за најбољег тренера у општини, човјек коме су Дубичани повјеравали своју дјецу на чување и васпитавање. Обзиром да полицајци представљају државу, а напад на њих третира као напад на њу, њена мајка ипак не говори реченице као: Моју кћерку је убила Република Србска! Моју кћерку је убио МУП РС! Мада има и мотив, и логику да тако нешто изјави.

Но, она то не чини. Не чини то ни остатак јавности, мада постоји јасно раздијељена медијска сцена, у којој би одређени медији једва дочекали да пренесу, те продубљују и понављају такву њену изјаву. Можда се ни Милеви и њеној породици не би допало што Г. Ј.-а, чије име је у јавност изашло као Горан Јеличић, Фронтал назива „осумњиченим“, а не „убицом“, „монструмом“, „силоватељем“; али у демократском друштву се сви морају сматрати невиним, док се не докаже кривица пред надлежним судом.

ДАВИДОВ ОТАЦ

Са друге стране, један други родитељ, сматра да је истина само оно што он каже и ако се не слажете, на најгрубљи начин ћете бити клеветани, па и физички нападани. Не само од њега, већ од широког круга активиста чији педигре најбоље говори о свему. Одређени медији ће то некоректно преносити, а изостаће критика новинарских удружења. Без обзира што његове ставове не дијели нико други релевантан, па чак ни чланови веома помпезно најављиваног „међународног адвокатског тима“.

Чланица овог тима Зора Добричанин Никодиновић је медијима, опраштајући се од чланства, рекла да „сматра да је убијен, мада за то нема још доказа“. То је било довољно да и она, те Анто Нобило и Душко Томић, људи који су приликом свог спектакуларног представљања на Тргу Крајине ковани у звијезде, одмах након изјава које се не подударају са јасно политичким ставовима оца настрадалог, буду нападани као нечасни, потплаћени или барем кукавице.

– Нобило није било одвјетник Давида Драгичевића, он је био одвјетник Републике Српске и сад се то јасно види. Изманипулиран је од стране Додика и то ћемо доказати ускоро, када објавимо вјеродостојне доказе који све то доказују – рекао је Давидов отац Давор у телефонском разговору за Слободну Далмацију. У овој, далматинским поријеклом Нобила вјероватно уљуђеној изјави о њему, карактеристично је да, за разлику од Милеве Предојевић, Драгичевић јасно поставља Српску у цјелини, као убицу његовог сина. То се новинама из Сплита већ допада.

СВЕ О ЧЕМУ ЈЕ ФРОНТАЛ ПИСАО, ПОКАЗАЛО СЕ КАО ИСТИНА

Пошто Фронтал.СРБ нема подробнија сазнања о детаљима истраге, јер је одбијен наш захтјев за подацима који су на Народној скупштини учињени јавним. Због тога смо и тужили МУП РС.

Ми не можемо чисте савјести, или барем са увјерењем да смо на правом трагу, коментарисати овај случај на начин на који то чине чланови адвокатског тима. Нама нису представљени увјерљиви докази ни да је убијен, ни да није убијен, те као што смо раније и писали, такав став неко може износити само као личан и причати о својој вјери.

Пошто смо ми озбиљан и аналитички, а не удбашки, патетични таблоидни, или медиј финансиран из иностранства; можемо коментарисати само понашање институција Српске и самога Давора Драгичевића, односно његових истомишљеника. Барем кроз њихове изјаве, које у јавности нису демантовали. Све што смо до сада писали, односно на шта смо указивали, показало се истинитим.

Идемо редом.

СЛУЧАЈ ДАВИДА ДРАГИЧЕВИЋА ЈЕ ПОЛИТИЗОВАН

Након сасвим коректног текста који је носио овај наслов, почео је први вал напада на нашу редакцију. Без обзира што је у вријеме изласка текста, једно несумњиво политичко тијело као што је НСРС, сазвало у предизборној години посебну сједницу – и то само овим поводом!

Носиоцима овог покрета и присталицама, јако је засметало само повезивање са политиком у било ком облику. То су налазили као нешто веома увредљиво и таква оцјена са наше стране им је била неетична, продана, безобразна и шта већ не.

Пожурили су да се тако одреде, без обзира што је сам уредник Фронтала објавио запажен текст „Опет тајни планови и планирани хаоси: На мети протест Правда за Давида„, на тему почетног извјештавања, односно традиционалног мотива буџетских медија о рушењу Српске, каква прати сваки озбиљнији протест који нешто замјера властима. Осим поменутог, објављивали смо и друге текстове наших аутора, који су се допадали нетолерантној групацији, али то су очигледно небитне ствари и брзо се забораве уколико се у било чему не слажете са њима.

Но, након низа очигледно проопозиционих иступа породице страдалог Давида, сликања са политичарима и указивања да се гласа против „баје, убица, сотона“, нико нам није упутио извињење.

5. октобра 2018. године, посљедњи дан пред изборну ћутњу, Давидова мати Сузана изјављује: Миле попушио си! Што на најбољи начин описује инструментализацију овог случаја у предизборне сврхе. Боље извињење не треба.

ДАВОР ДРАГИЧЕВИЋ ЗАГОВАРА ПРЕНОС НАДЛЕЖНОСТИ СА СРПСКЕ НА БИХ

У тексту овог наслова су изнесене само чињенице, које вријеме не да није демантовало, већ је Давор Драгичевић 31. октобра отишао У САРАЈЕВО да региструје „ПОКРЕТ Правда за Давида“. Није то урадио у Бањој Луци гдје му је адреса пребивалишта, гдје му је син страдао и сахрањен, те гдје несумњиво има највећи број присталица. Дакле не задужбину, фондацију, закладу; већ оно што по аналогији са, рецимо, Покретом Успјешна Србска, или Покретом Србски сабор Двери, јасно алудира на политичку партију и излазак на изборе, о чему ћемо нешто више касније у тексту.

Управо због оваквог политичког става против Српске, те агресивног напада сваког логичног суочавања са чињеницама, једини члан адвокатског тима који га још увијек заступа је Ифет Ферагет. Њему не смета политика сарајевске чаршије и то је само по себи разумљиво. Давор искључиво говори о Босни и Херцеговини, као нечему позитивном и надређеном Републици Србској, коју опет сваки дан описује као да није државна творевина слична свим постјугословенским транзиционим друштвима, са истим таквим проблемима.

Осим чињенице да је отишао у Сарајево чији медији и политика безусловно подржавају Даворов сценарио државног убиства до степена Џамала Кашогија, најављено је да ће „покрет бити регистрован у још једној земљи (западне) Европе“. То ни не чуди, обзиром да су сви медији у Србској, који су несумњиво финансирани од стране земаља НАТО или ЕУ, а који формално имају сједиште у Србској, главни промотери патетичних прича и непотврђених ставова.

Уз жељу за освајањем „гастарбајтерске циљне групе“, од почетка је јасно наглашена жеља за интернационализацијом овог проблема. Након избора, организатори све малобројнијих протеста ни најмање више не крију, да би вољели да виде „Бонска овлаштења“ високог представника.

Колико год то било и малигно и наивно, да их слуша на оба уха, потврдио је и освједочени непријатељ Српске, чувени лажов Валентин Инцко. Помиње овај случај пред Савјетом безбједности УН, без обзира што његове ставове демократска воља на изборима не потвђује. Исто тако и прво заказивање једног датума (14.11.2018.) за нови „велики митинг“, изневјерено је као и све и једно обећање које је овај неутјешни отац давао у јавности.

Протест је помјерен за Аранђеловдан, који је уједно и Дан Полиције РС, али и Дејтонског мировног споразума. Потписницима се помало већ и комично, директно обраћају већ данима активисти овог сада званично регистрованог покрета из Сарајева. Овај наш текст, који је изазвао највише гњева и простачки одвратну клевету родитеља нашег одговорног лица за заступање, до посљедњег слова је потврђен њиховим понашањем.

ПОЛИТИКА ВЈЕРЕ: У ИМЕ ОЦА И ЂАКЦА

Више смо пута упозоравали на неукус и непрофесионалност у извјештавању и јавности свеукупно, па и у тексту са именом из поднаслова. Само уколико се неко не слаже са нечијим вјеровањем у податке око овог случаја?! И све се то показало тачним.

Није више нормално што имамо младе људе у религиозном заносу, који благе везе немају ни о политици, ни о механизмима функционисања друштва, а који желе да нагло изађу из анонимности по Даворовом моделу. А он подразумјева жртву, ексцес, раскол, увреде, па најпослије и смрт као основни мотив. Такође и велику финансијску подршку са стране. При том се они представљају као гласници већине, а прије нешто више од мјесец дана је то брутално демантовано на изборима. Демократско друштво не трпи такво понашање.

Није нормално што је један чисти политички ријалити нешто, што се гура као здрава политичка снага и искрена борба, док је на први поглед јасно да се ради о (старијим) људима који су више пута пресвлачили дресове, који су имали дугогодишње бенефиције од власти, а који су сад одједном прогледали. При том се код циљне групе не апелује да оцјењују чињенице, већ им се потурају несумњиво болне и потресне изјаве.

Искрена жеља људи за откривањем починилаца овог или других убистава, или доласка до праведнијег и транспарентнијег рада државних органа кроз протесте, обешчашћена је у предизборни ријалити програм. Таква пажња је великом већином омогућена законском забраном да се такви садржаји, дакле прави ријалитији, емитију прије поноћи. Циљна група се указала, те на недовољном узорку за промјену власти провјерила. Сада ће се покушати са наставком.

Зато се секташким жаром и људи за које би могли помислити да су озбиљни, држе будалаштине о 40.000 присутних на посљедњем митингу, што је нетачно за сваког ко је једном био на посјећеној фудбалској утакмици. И о томе смо писали, и и то је несумњиво тачно. Немамо илузију да ће вјерски острашћени људи одступити од своје догме и извинити се. Сврха текста до сада, јесте само да подсјетимо на изговорено и нагласимо шта је вријеме показало и доказало.

КАД СЛУЧАЈ ДАВИДА ДРАГИЧЕВИЋА, ПОСТАНЕ СЛУЧАЈ ДАВОРА ДРАГИЧЕВИЋА

Давно је било јасно, како је у питању политичка инструментализација случаја. Данас је јасно и да је Давор Драгичевић веома радо пристао на то. У случају тешко душевно растројеног појединца који је изгубио дијете, то је донекле, али само донекле, и разумљиво. Редовна је појава и готово да нема случаја у којем је некоме страдало дијете, чак и када су ствари у јавности потпуно очигледне и јасне, да родитељи немају још неке додатне сумње или зебње, које упућују на причу другачију од званичне.

Овдје је јасно да, у својој неупитној боли, Давор Драгичевић наступа са позиције: За главу мог сина, желим Додикову главу!; што су јавни иступи њега и његове бивше супруге у предизборном периоду јасно и потврдили. Разумљива је очева жеља да приликом неповратног губитка, нађе утјеху у ширем друштвеном контексту, али скретањем са самоорганизовања цивилног друштва у правцу корекције рада државних, а посебно полицијских органа, у класично партијашење, Драгичевић заправо каља успомену на свог сина. Да се Давидова смрт није догодила у предизборној години, ништа од овога се не би дешавало, или барем не у овом обиму.

Давор Драгичевић је човјек који исказује све симтпоме особе које не може да се избори са промјеном свог статуса анонимног човјека, конобара како он воли да истиче, у инстант-селебрити регионалних размјера. Умислио је себи месијанску улогу појединца који ће довести до коријенитих друштвених промјена, тиме што ће употреба смрти његовог сина довести до промјене на власти у Србској. И он, и сви политички актери који су играли на ову карту, показало се да су гријешили свугдје осим донекле у Бањој Луци.

И ту креће нофа фаза политизације.

ОБРАЧУН ЗА ПОЛИТИЧКО НАСЛИЈЕЂЕ

Након избора интерес јавности је нагло опао, уз потпуно огољавање политичких и других намјера, али је одмах почео и рат за политичко наслијеђе. ПДП, партија која је највише профитирала од употребе овог мотива, нагло је и оштро нападнута од стране других политички мотивисаних појединаца и група, одмах по суочавању истих са политичком реалношћу. Реалношћу уопште.

У тренуцима одрицања од освојених мандата на Тргу Крајине, било је јасно да је то само представа и порука која се памти и има смисла док је врућа. Као што свом чланству и гласачима у изборној ноћи, странке које губе што дуже саопштавају резултате са гласачких мјеста гдје странка добро стоји. Раме уз раме са причама о изборној крађи и поништавању истих због тога, завршио је и овај спин.

Најагресивнији у нападима су били они који се представљају да долазе испред организације Рестарт Србска, која је до тада више него очигледно била милитантно крило ПДП, таман колико је партија Шин Фејн била политичко крило Ирске Републиканске Армије.

Након регистрације ПОКРЕТА, а не ФОНДАЦИЈЕ, како је врло брзо по утврђивању смрти свог сина најављивао Драгичевић, треба се посветити спремању за локалне изборе у Бањој Луци. Медијског произвођења личности које дјелују урачунљивије од уцвијељеног оца, те елиминацију конкурената за циљну групу. ПДП, као најстабилнија странка опозиције, свакако то јесте.

Државни, тј. буџетски медији, сеире се над оваквим расплетом, те емитују фотографије постизборних и пострасколних сусрета Драгичевића са челним људима ове странке.

ЦРНО-БИЈЕЛА РЕВОЛУЦИЈА

Једино што дјеловање овог покрета није заиста сврстало у обојене револуције, јесте неспособност да се постигне масовност на улицама Бање Луке, али још више у остатку Српске. И, томе сљедствено, изостанак насилног покушаја смјене власти.

Све остало је било дјеловање по уџбенику, а финансијери су имали сасвим другачије намјере, које је донекле осујетила нада у смјену власти на изборима. Из понашања Србије, очигледно је да су се Хрвати и Муслимани узбунили око смрти Србина, по цијену српске државе. Ако је икако могуће.

Све ово је само симптом великог броја неартикулисаних и незадовољних појединаца, који се осјећају одбаченим и обесправљеним. Истинских проблема у друштву, на које друштвене полуге не да не дају одговор, него проблеме гурају под тепих. Проблеми постоје и дочекаће их наредни избори. Међународни окупатори нису случајно поставили да избори иду сваке двије године, а сасвим неслучајно домаћи политичари се не могу договорити да то измјене.

Но, толерисање понашања које подлијеже законским санкцијама, у чему је предизборно највише истрајавала власт сама, групу је довело до нивоа истинске вјерске секте. Овим феноменом се треба детаљије позабавити, у посебном тексту.

Тим људима не долази до мозга да је неко, рецимо Фронтал, опредјељен да до краја истјера на чистац све нелогичности или незаконитости у раду полиције и судства; али да се уопште не слаже са политизацијом овог случаја и, поготово, политичким ставовима покрета који се јавно износе. То, према нашем унисоном мишљењу, наноси немјерљиву штету истини и правди. Искреној, неполитичној, родитељској и активистичкој борби, политизација је већ написала епитаф.

Свако ко позива високог представника за било шта друго, осим да иде кући, природно не може наићи на подршку Фронтала.

И то треба добро утувити.

ПОМЕНИМО НЕКАД И ДУШУ ИРЕНЕ ПРЕДОЈЕВИЋ

Власт која је свашта толерисала предизборном периоду, а послије избора брзински подноси кривичне пријаве, шаље циљној групи покрета, али и објективној јавости, сигнал као да су ипак имали нешто да крију?