Jован С. Стојковић (1875–1920), познатији као војвода Бабунски, био је један од најславнијих старих четника. Основну школу је започео, са закашњењем од две године, у селу Оморану, јер у родном Мертолцу није било школе, а завршио у вароши Велесу. Гимназију је похађао у Ваљеву и Београду. Желео је да постане просветар те је Богословско-учитељску школу почео, 1891, у Нишу, а диплому стекао у Београду 1896.
Посао учитеља започео је у Тетову што се није много допало члановима ВМРО-а, који су у том делу турског царства однарођавали и бугарчили Србе. Када су му исти убили брата и синовца, учитељ Јован Стојковић, који је пуким случајем био поштеђен, оставља школску таблу, узима пушку и одлази у гору да би своје осветио, придруживши се комитама.
Био је неухватљив иако су га турске и бугарске потере прогањале. Доста брзо учитељ Јован својом лудом храбрости и промишљености надалеко се прочуо, те постаје комитски (четнички) војвода, који је са својим јединицама бранио родни крај (планина Бабуна са околином), због чега је и добио познатији назив.
Једне новембарске ноћи 1915, када је ледена ситна киша пробијала и најбољу кабаницу, а хладан ветар брисао све пред собом, са прихватних положаја око Криволака и Кавадарца, са Црне реке па низ Вардар кроз Демир-Капију и Ђевђелију, повлачила се француска 122. дивизија. Са њима је ишао и војвода Бабунски. Цео батаљон те дивизије ишао је другим путем и улогорио се скоро на врх брда ’Оџа Тепе. Када је дошла наредба за даље повлачење, командант батаљона је био пеш. мајор Бутри. Ноћ беше мркла, а терен сасвим непознат... Када се у пуку дознало за судбину заосталог француског батаљона, бугарске јединице су 10-15 километара прешле, остављајући за собом цео француски батаљон са његовим командантом и штабом.
Французи беху забринути, јер се уопште није могло помоћи залуталом батаљону. Бабунски се понуди, да са својим људима извуче батаљон из бугарске позадине. Слушајући га шта хоће да уради, Французи су га с неверицом гледали. Но, Јован Бабунски се уопште није слагао с њима, јер се до тада безброј пута раније успешно извукао као прави „Горски цар”. На своју руку узима 30-40 одабраних четника и неколико жандарма, који су добро знали терен.
Mала дружина неопажено улази у бугарску позадину све до брда ’Оџа Тепе, где је на врху и даље био француски батаљон, који Бугари још нису приметили. У подножју брега био је бивак једног дела бугарске коморе, коју су четници тихо ућуткали и одатле неопажено, косином, отишли до врха да сакупе залутали француски батаљон. Истим путем су се вратили.
Све време није се чуо ниједан пуцањ, нити бомба. Само је неколико војводиних момака било лакше повређено, док су Бугари имали велики број изгинулих. Када су се сви вратили, Французи нису могли да верују, бацали су капе увис узвикујући: „Vive les Serbes!” За овај подвиг сазнала је те ноћи цела 122. дивизија, а и Команда источне војске у Солуну.
Идућег дана у селу Мировчи крај Ђевђелије, командант ове Дивизије је пред целим стројем одликовао је Бабунског Орденом Легије части петог реда и то је било прво страно одликовање, које је један Србин примио на Солунском фронту.
Коста Ђ. Кнежевић, Политика 
