Гробови Солунаца зарасли у шумарку између салаша

12.11.2018. год.

Овде је заборављено и салашарско србско гробље које ће можда бити предмет истраживања археолога који ће се једног дана чудити одакле гробље у тој пустари

Љубомир Бошков Буба на салашу је 65 година. Негде ту у близини је Ференц Ердеи. Њих двојица су једини остали на овим усамљеничким местима где дању потпуни мир нарушавају оглашавања домаћих, а ноћу дивљих животиња. Овде бораве непрекидно и стално. Остали су отишли или се појаве повремено. Гасе се салаши између Бегеја и Тисе на удаљеним пустарама.

Сем два поменута, остали салаши баш нису аутентични. Ради се углавном о неуспелим покушајима, или туристичким или пословним. Многи овде хоће на брзину да почну гајење стоке или биљних и воћарских култура. Класични ратари имају донекле успеха, јер на периферију излазе повремено и не засите се тако брзо као остали.

Крајем 19. века, тачније 1890. поред тадашњег Великог Бечкерека насељава се 420 мађарских породица. Они су подигли насеље, названо Мужља, а на парцелама које су добиле поједине породице било је места за куће и мало окућница. Новопридошли мештани нису имали од чега да живе па им је тадашња угарска држава одмах доделила по 18 јутара земљишта. Оно је било доста удаљено од кућа и ратарима је било напорно да сваки дан пешаче или да са запрегама одлазе у њиве. Постепено су градили склоништа и колибе у којима су могли да преспавају.

– Тако су настајали салаши и никле праве куће – каже Иштван Прец, Мужљанац који се дуго бави историјом салаша. – Међу првима су ту биле породице Палфи, Рожа, Миклош, Ђембел, наводи он и додаје да још постоји кућа на салашу у коју су уграђене масивне греде од грађе допремљене са Ердеља, са Карпата.

Испочетка су се салашари највише бавили сточарством, а ту су сточарили и Бечкеречани којима је град давао земљу под закуп. Интересантно је да су се овде након Првог светског рата досељавали и Срби и то на два начина. Долазили су они који су стизали из Мађарске, а звали су их оптанти. Један део њих је стигао и због размене становништва, јер су тамо одлазили Мађари и у неким приликама мењали комплетну имовину.

На миграције је утицала и аграрна реформа у Краљевини СХС. Земља велепоседника је одузимана и дељена, пре свих ратницима добровољцима након завршетка Великог рата. По том принципу на салаше између Бегеја и Тисе стигле су и породице Солунаца. О томе данас сведоче остаци споменика скривени у једном шумарку који се налази на осами попут острва окруженог њивама. Ту су сахрањени Срби православци што се види по обележјима на споменицима који су, накривљени, оштећени положени и може да их пронађе само онај који за њих зна. Поред ратника ту су и чланови њихових породица и потомци. Како су се потомци исељавали са салаша, и ишли за бољим животом они су своје родитеље сахрањивали по гробљима у урбаним срединама, а на поменутом гробљу било је све мање сахрана. Постепено је оно зарасло и потпуно утонуло у шуму. На ратнике још подсећају њихове слике у униформама на споменицама.

(Фото Ђ. Ђукић / Политика)

Деда по мајци Љубомира Бошкова Бубе добио је салаш као добровољац који је био у Чикагу на печалби, а тамо је отишао из родне Горње Санице, села из Босне поред реке Сане. Звао се Јован Шкундрић, а његова ћерка и Љубомирова мајка удала се за Бошкова из Ботоша. Бубо је дошао на салаш са две године, а данас му је 66. Ту је одрастао и живео па зарадио и пензију у зрењанинском „Радијатору” путујући све време бициклом, па и зими. На гробљу су му сахрањени баба и деда, а последњи је ту нашао трајно почивалиште салашар Сава Гажић, оптант.

Салашари нерадо говоре о броју стоке, а и не знају тачан број. Поред крава и оваца ту су свиње мангулице, ћурке, кокошке и морке које су преплавиле двориште око куће. У њој има купатило, а воду греје преко соларних колектора. Њих је уградио одавно јер је електричну енергију са бандере добио тек ове године. Има сира, сувог и сировог меса у изобиљу. Уопште не пије алкохол, али никад није без ракије јер му долазе пријатељи.

Сећа се комшија Симе и Крстиње. Она је била Црногорка, а пошто овде нису свикли на то име звали су је Кристина. Симо је био Херцеговац и солунски добровољац. Кажу да је у другом светском рату повадио све зубе јер су му били златни. – Боље да их вадим него да наиђе нека банда па да ми због зуба на брзину одсече и главу – објаснио је.

Кристина је рано остала удовица и сама се борила са салашом. Једном недељно одлазила је с коњем и колима на пијацу у Зрењанин и возила живину. Сви су за њу знали. Од продаје својих производа отхранила је и одшколовала двоје деце.

Ференц Ердеи на свом салашу је четврта генерација. Он је потомак Мађара који су се овде доселили из Мужље. Са њим живи супруга Каталин, деца су отишла од њих у град. Навикли су да живе сами, гаје живад, краве, овце. Око салаша распоређени су пси. Ту су да спречавају лисице и шакале који круже око салаша. Нарочито зими.

Ђуро Ђукић, Политика

Извор
Фото: Ђ. Ђукић / Политика/ vostok.rs