Почетна страница > Новости
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Остале новости из рубрике »
Коме смета „Ратни дневник“ генерала Павковића? За „Восток“ говори контраадмирал Бошко Антић
11.11.2018. год.
На Међународном сајму књига у Београду представљен је „Ратни дневник команданта Треће армије“ генерала Небојше Павковића. Ратни дневник је сведочанство борбе Војске СР Југославије против терористичких група и НАТО агресора током сукоба на Косовоу 1998/99 године. Књига је изазвала велико интересовање како код домаће јавности, наравно позитивно, тако и код неких прозападних кругова који су осудили ово дело као дело "ратног злочинца".
О значају овог дела и реакцијама, разговарали смо са приређивачем књиге, контраадмиралом Бошком Антићем.
О значају овог дела и реакцијама, разговарали смо са приређивачем књиге, контраадмиралом Бошком Антићем.
Бошко, пре свега што сте издвојили време за овај интервју. За ширу публику, молим Вас да нам кажете нешто о себи.
- Ја сам контраадмирал у пензији. Завршио сам све нивое школавања у ЈНА, био командант брода, оперативац, командант пловне јединице, на дужности у Генералштабу, руководилац групе наставника Ратне мотнарице у Катедри тактике Генералштабне академије, наставник, начелник класе и нечалник Школе националне одбране и којој сам у шест генерација, са наставничким саставом наше највише војне школе, ишколовао 95 генерала и 148 пуковника. Међу њима су начелници Генералшатаба, министар одбране, државни секретари, команданти армија, корпуса и бригада, начелници сектора и управа у Министарству одбране и Генералштабу, наставници у војним школама, војни изасланици...
У Генералштабу, у сектору у коме сам био, био сам референт за научноистраживачки рад, доктрину и концепцију... У Школи националне одбране учествовао сам у реализацији наставних планова у области оператике стратегије и ратоводства и стекао звање ванредног професора.
Објавио сам десетине књига, стотине научних, стручних и публицистичких чланака, израдио сценарије за наставне и документарне филмове, био војнополитички коментатор на Радио Београду, учествавао у многим телевизијским емисијама и документарним филмовима... Учествао сам на многум научним и стручним скуповима и поднио десетине саопштења и реферата, а многи ид њих су објављени у зборницима радова са тих скупова.Ж
Био сам експерт одбране пред Хашким трибуналом, судски вештак на Одељењу за ратне злочине Вишег суда у Београду,
У Одбрамбеном рату 1999. године био сам председник Суда за поморски плен, саветник команданта Ратне морнарице и координатор рада Службе за информисање Ратне морнарице.
- Недавно је представљен „Ратни дневник команданта Треће армије“, генерала Небојше Павковића, могло би се рећи дело од историјског значаја, а у чијој припреми сте учествовали и Ви.
Разговарао Вања Савићевић
Промоција „Ратног дневника команданта Треће армије“ на 63. међународном сајму књига у Београду, 22. октобра 2018. године (контраадмирал Бошко Антић дриги с лева)
Да, ово је капитално дело, без кога се неће моћи писати историја, на које ће се позивати многи историчари и научници других научних области са било кога аспекта буду посматрали одбрану од агресије НАТО 1999. године, посебно улогу Треће армије у њој.
Генерала Небојшу Павковића познајем скоро 25 година. Био је начелник Катедре оператике у Школи националне одбране када сам дошао на дужност наставника у овој нашој највишој војној школи. Одмах сам уочио мир и пријатну атмсоферу у Катедри, а начелник је био тај који је стварао такву атмосферу. Након његовог одласка на Косово и Метохију, постављен сам на дужност начелника класе, касније и начелника Школе националне одбране и са пет генерација сваке године смо по неколико дана проводили на Косову и Метохији реализујући наставни план и програм.
Генерал Небојша Павковић је био оперативац, начелник Штаба и командант Приштинског корпуса који је својим присуством и односом према својим бившим колегама из Школе националне одбране и слушаоцима пленио својом непосредношћу, дочекујући нас са осмехом и поздрављајући се са сваким појединачно, што баш и нисмо доживаљавли у неким другим јединицама. На тим путовањима схватили смо да су јединице Приштинског корпуса, практично, у ратном стању иако је званично владао мир.
Такав однос генерала Небојше Павковића наставио је и као командант Треће армије и 11. фебруара 1999. Године у Ђаковици, након његовог излагања ситуације на Косову и Метохији, слушаоци 42. класе Школе нациоаналне одбране рекли су једногласно: „Ако треба сви долазимо!“ И дошли су, два слушаоца и један наставник су одликовани Орденом за храброст, два су рањена, један је направио подвиг кад је довео 211. оклопну бригаду из Краљева на Косово и Метохију, а да „моћна“ осматрачка служба НАТО-а није ништа открила.
Ја сам, као главни и одговорни уредник, припремио за штампу прво издање „Ратног дневника команданта Треће армије“, који је ауторско издање и чија промоција тек следи. Припрема је трајала готово две године, јер је сарадња са аутором одржавана на великој удаљености из већ познатих разлога.
У овом другом издању Медија центра „Одбрана“ сам стручни редактор и рецензент.
Лако је било сарађивати са генералом Павковићем на припреми овог дела од преко 2.000 страница, јер он прихвата сваку добронамерну сугестију, није сујетан и захвалан је за све оно што се учини да би ово дело угледало светло дана и појавило се пред читаоцима.
Захвалан сам генерал-пуковнику Небојши Павковићу, мом претпостављеном у Школи Националне одбране, са којим сам упознао Косово и Метохију на командантским путовањима Школе нациионалне одбране, на поверењу које ми је указао поверавајући ми припрему за штампу овог дела, којој сам приступио и коју сам обавио са пуно емоција поново „путујући“ страницама овог рукописа са мојим драгим слушаоцима из Школе националне одбране Косовом и Метохијом, Јужном и Источном Србијом, а тамо су били: генерал-мајор Владимир Лазаревић – командант Приштинског корпуса, генерал-мајор Љубиша Стојимировић – начелник Штаба Треће армије, генерал-мајор Томислав Младеновић – помоћник за позадину Треће армије, пуковник Верољуб Живковић – начелник Штаба Приштинског корпуса, пуковник Драган Живановић – командант 125. моторизоване бригаде, пуковник Божидар Делић – командант 549. моторизоване бригаде, пуковник Крсман Јелић – командант 243. механизоване бригаде, пуковник Радојко Стефановић – командант 52. мешовите артиљеријске бригаде и начелник Одељења за оперативно-наставне послове и обуку Приштинског корпуса, пуковник Љубиша Диковић – командант 37. моторизоване бригаде, пуковник Милош Мандић – командант 252. оклопне бригаде, пуковници Миле Станојковић, Слободан Ђинђић, Тихомир Милосављевић... Ту су моји слушаоци из 42. класе Школе националне одбране – пуковник Радослав Бабић, потпуковник Младен Божић, пуковници Драган Лаловић и Новак Паприца, а и они из 43. класе – пуковник Младен Ћирковић – командант 15. оклопне бригаде, генерал-мајор Милан Ђаковић – начелник Одељења за оперативно-наставне послове Треће армије, пуковник пок. Стојадин Антић – начелник безбедности Треће армије, пуковник Момир Стојановић – начелник безбедности Приштинског корпуса, пуковник Милош Ђошан – командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, пуковник Милоје Милетић командант 78. моторизоване бригаде..., безброј познаника које сам упознао приликом ових путовања, међу њима пуковнике Мирка Старчевића, Стојана Марковића, Милорада Станојевића, потпуковника Стојана Коњиковца, потпуковника Миличка Јанковића, команданте граничних батаљона...
- Који је значај „Ратног дневника“ генерала Павковића? Да ли можемо рећи да је дело од државно-историјског значаја, као и дело које ће чувати од заборава преломне тренутке у србској историји?
Коначно смо схватили да нашу историју морамо писати сами и да је морају писати они који су је стварали, јер када је буду писали други она ће бити писана из њиховог угла.
Да ће бити покренута Едиција „Ратник“ рекао ми је министар одбране, Александар Вулин, у Новом Бечеју прошле године када је откривена Спомен биста хероју Априлског рата 1941. године, команданту легендарног монитора „Драва“ поручнику бојног брода прве класе Александру Берићу, рођеном у овом граду. Као и све што је обећао министар одбране је и ово обећање раелизовао.
Обрадовао сам се томе и посебно ми је задовољство што је „Ратни дневник команданта Треће армије“ прво дело у овој Едицији.
„Ратни дневник команданта Треће армије под насловом - Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају 'Милосрдног анђела“, Медија центар „Одбрана“ објавио је у четири тома, а на челу реализатора, као главни и одговорни уредник, је Драгана Марковић.
На ово питање одговорићу онако као што сам то рекао на промоцији на Међународном сајму књига, 22. октобра 1999. године.
Ратни дневник подељен је у три дела.
Први део обухвата период од пријема дужности команданта Треће армије до почетка агресије. Посебно ј интересантно оно што је речено за негативну улогу Мисије ОЕБС и манипулацијама и лажи Вокера око догађаја у Рачку, који су искоришћени као оправдање за агресију, која је много раније планирана.
Веома успешно су у овом делу описани напори државног руководства да се спречи агресија и сачува мир, као и спремност Треће армије да се агресору достојно супротстави.
Други, најобимнији, део обухвата опис догађаја у току седамдесет осам дана агресије. Маниром врхунског хроничара, сведока догађаја и човека који је највише утицао на њихов развој, генерал-пуковник Небојша Павковић хронолошки, аргументовано и докумнтовано, из дана у дан, из сата у сат и из минута у минут, описује све оно што се десило током 1999. године у зони одбране Треће армије, с тежиштем на 78 дана агресије на СР Југославију и на Косову и Метохији где је провео све време агресије, командујући Армијом у целини, непрекидно са својим војницима, подофицирима, официрима и генералима на командним местима и борбеним положајима излажући се опасностима. Чинио је то свестан да командант мора личним примером и својом храброшћу утицати на борбени морал својих војника, а могао је то јер је био храбар и искусан генерал.
Трећи део обухвата период од потписивања Кумановског споразума до укидања ратног стања, с тежиштем на изумештање снага Приштинског корпуса са Косова и Метохије, наглашавајући да су припаодници Треће армије завршили све задатке и да Трећа армија није поражена, а тиме ни Војска Југославије у целини. Из текста се јасно може извучи закључак колико му је тешко пало напуштање Косова и Метохије. У овом делу је опис догађаја до краја 1999. године.
На крају су прилози у којима је дат командни кадар Треће армије и документи којима аргументује све своје наводе, рецензије и биогарфија аутора чији сам аутор.
У целом овом Ратном дневнику провејава његово поверење у људе, на које се ослања и који су део јединственог командовања снагама Армије, при томе никад себе не ставља у први план, већ каже „Лаза и ја, Ђаковић и ја...“, наводећи с пуно поштовања и високо оцењујући свог начелнака Штаба, команданте корпуса, помоћнике, команданте бригада, своје обезбеђење, војнике које упознаје на борбеним положајима, у рововима...
Овакав однос према својим саборцима треба да буде школски пример новим генерацијама, новим командантима Војске Србије, па предлажем да се обави промоција и у Војној академији. То треба да буде тема у изучавању руковођења и командовања или, како се данас каже, менаџмента у командовању, а ја се надам да ћемо се брзо вратити нашој терминологији и нашој ратној вештини коју су изградиле наше славне војсковође, међу којима је и генерал-пуковник Небојша Павковић са својим нераздвојним саборцем генералом Владимиром Лазаревићем. Молим новинаре да не покушају да их раздвоје истичући сад једног сад другог.
Командант херојске Треће армије бележи све храбре подвиге њених припадника, а за погинулим које по имену, јединици и месту погибије наводи сваки дан, жали и стално подсећа да их не смемо заборавити, ни њих ни њихове породице, које смо нажалост, у највећем броју, заборавили, а познавајући га сигуран сам да се то не би десило да није доживео оно што је доживео. Остајући веран том свом ставу навео је њихова имена подижући им тако својеврстан споменик, јер није умро онај ко није заборављен, а њихов командант их није заборавио.
- Након промоције књиге, велики део прозападних медија, као и пронато организација су оштро осудили објављњивање књиге јер се наводно, по њима, ради о "ратном злочинцу". У чијем интересу они то раде и коме је то од користи?
За мене реакција пронатовских организација није никакво изненађење.Такве раекције трају од потписивања Кумановског споразума, који се жели приказати као капитулација Војске Југославије. Познато је да војска не води рат, да војска води оружану борбу и она је извршила свој задатак. Почело је одмах након сазнања да снаге Приштинског корпуса, Треће армије и Војске Југославије нису уништене како су у току агресије јавности саопштавали западни медији, посебно њихов гласноговорник Џеми Шеј поручујући да Србе треба бомбардовати јер ће то они брзо заборавити. Е, неће то Срби заборавити!
То су оне снаге које су тражиле наставак бомбардовања и поред огромних жртава, и људских и материјалних.
Те снаге не оптужују само оне које су они који су их предводили изручили Хашком трибуналу да им се суди због тога што су бранили свој народ измишљајући командну одговорност која једино важи за Србе, а за Орића, Харадинаја и њима сличне налазе оправдање да нису могли „ефективно да командују својим снагама“.
То су оне снаге које се ни једном речју нису осудиле злочине над Србима у Хрватској, у Босни Херцеговини, на Косову и Метохији... Али зато сваку смрт у других у борби проглашавају злочином, чак и геноцидом ... И Карла дел Понте је изјавила да Косово не може бити независна држава, да Харадинај не може бити премијер јер је ратни злочинац, али те снаге то не чине.
Тим гласноговорницима оних који су убијали невину децу, жене, старце... не сметају њихова виђења догађаја 1999. године, не смета им ни изјава Харадинаја да је лично убио полицајца, ни изјава његовог брата „да је убијао Србе и да му је жао што није онолико колико је желео“.
Међу њима је и онај који је ревносно подизао оптужнице против припадника наше Војске и Полиције, али ни једну против оних који су починили злочине над Србима.
- Који је циљ осуде овог капиталног дела од стране пронатовских организација и медија у Србији? С друге стране, такође прозападни појединци и организације су показали велику заинтересованост? Да ли контрадикторност реакције само потврђује озбиљност и вредност овог дела?
Налазимо се у времену када се покушава извршити ревизија историје 20. века, времену када се фашисти проглашавају антифасистима, а антифашисти фашистима, времену када се жртве проглашавају злочинцима, а злочинци жртвама, времену када се поражени проглашавају победиком, а побеђени пораженим.
И у овом случају настоји се оправдати агресија на СР Југославију, пре свега војнички пораз који је агресор претрпио и поред своје надамоћности у свим сегментима. Агресор није постигао постављени циљ да уништи Војску Југославије за неколико дана, а онда је прешао на уништавање целе земље, рушећи све што је стварано деценијама, уз велике цивилне жртве.
Војска Југославије је у таквој ситуацији имала за циљ да сачува људство и материјална, борбена и неборбена, средства. Аутор јасно и докуметовано потврђује да је тај циљ остварен, а планери уништавања Војске Југославије, су били шокирани када су видели да се јединице Приштинског корпуса, после Кумановског споразума, измештају са Косова и Метохије без већих губитака, а да су на Косову и Метохији су својом „моћном“ борбеном техником уништавали лажне мете.
- Такође су критике упућене и Министарству одбране Републике Србије које је имало слуха да се ово капитално дело објави.
Министарство одбране и јесте на удару, а посебно министар одбране Александар Вулин. Не критикује се само издавање ових дела, критикује се све што се чини да се способност Војске Србије уздигне на виши ниво. Смета им пораст угледа Војске у народу и спречавање да се Војска претвори у Цивилну заштиту.
Да, коначно је неко схватио да се херојима одбране 1999. године посвети већа пажња, да се указујући њима поштовање стави до знања долазећим генерацијама да ће и њихова дела у одбрани отаџбине, ако буде, потребно, буду правилно вреднована.
- У Србији се последњих година променио званични став државе Србије према њеним херојима, а који су непоправдно и мучки напуштани од саме државе, сатанизовани и осуђивани. Многе државне издаје од стране прозападних власти у Србији после 5. октобра излазе на видело. Нико се о томе не бави у кривично-правном смислу, али бар непосредни сведоци и часни актери критичних догађаја износе чињенице о томе, те свако у писаним делима и сведочењима добија своје место у историји?
После октобарских догађаја 2000. године почео је погром кадрова који су се херојски борили 1999. године, који су својим моралом и војничком вештином надмашили агресора, чији су команданти претили да ће за 2-3 дана уништити Војску Југославије.
Уместо признања уследила је освета и комплетан командни кадар је склоњен, Војска је сведена на оно што су агресори желели, моћна борбена техника је уништена, нарушена је кадровска политика, усвојена је терминологија због које се наше славне војсковође преврћу у гробу. Извођене су вежбе гашења пожара, спасавање човека који је пао у воду, рад на контролном пункту на улазу у касарну...
И, наравно, заступницима таквог курса и деградације Војске смета што се данашње државно и војно руководство враћа нашем традиционалном вредновању снага одбране, што се ових дана изводе вежбе са 8.000 учесника, а не неколико десетина или стотина у њихово време.
Једног дана ће историја, ако не правни систем, одредити право место онима који су хероје одбране сатанизовали, осуђивали и изуручивали Хашком трибуналу, а само су бранили свој народ и своју отаџбину Србију.
Истина се неће моћи сакрити, а томе пун допринос треба да дају директни учесници у одбрамбеном рату 1999. године. То ће, свакако, учинити преко Едиције „Ратник“, али и другим делима, као што је напр. Студија „Војска Југославије у одбрамбеном рату 1999. године“, коју је Клуб генерала и адмирала Србије припремио за штампу поводом обележавања 20 година од агресије.
Разговарао Вања Савићевић
- Извор
- / vostok.rs
- Повезане теме
- Србија
- НАТО
- књижевност
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Америчке обавештајне службе годинама су обучавале агенте у Украјини, настојећи да то сакрију од Москве, наводи немачки магазин.
Државе које раде на извођењу напада дубоко унутар Русије неће остати некажњене, упозорио је Сергеј Наришкин.
Кијев не би могао да изврши удар ATACMS ракетама на Русију без учешћа Вашингтона, изјавио је Сергеј Лавров.
Остале новости из рубрике »