Дневник официра се вратио у отаџбину

10.11.2018. год.

Војевао је храбро за отаџбину официр Драгољуб Т. Вуковић (1880–1930), а кад битке утихну водио ратни дневник. Бележница је чувана у породици дуго после Драгољубове смрти, да би је његов син Момчило, као књигу „Голгота и васкрс Србије” (уз поднаслов „Очев дневник Првог светског рата”), објавио у Минхену 1979. године.

Но та књига никад није била публикована код нас. Шест дневничких бележница и Вуковићеве војне записе настале у Војсци Краљевине Југославије сачувала је Момчилова поћерка Анамари Хер. И то на острву Тенерифа, у кући где је стајала на зиду и икона Светог Николе. Ова Икона која је из Вуковићеве куће у Ваљеву, преко Љубљане и Минхена доспела је на Канарска острва.

Али Србија није заборавила официра Драгољуба, у рату мајора који је у миру стекао и чин пешадијског ђенерала. Његов дневник вратио се у отаџбину. Захваљујући напорима директора Историјског архива у Ужицу Жељка Марковића недавно је, у издању овог архива поводом века од Великог рата, објављена књига тих Вуковићевих дневника под насловом „Како да добри Бог”. Марковић истиче да је дневнике овог официра „од дробилице времена сачувала поћерка Момчилова Анамари Хер, чијом се племенитошћу појављује мастиљави ратнички траг Драгољуба Вуковића у корицама српске повеснице и отвара пред србским читаоцем”.

Име књиге „Како да добри Бог” није случајно одабрано: ђенерал на 347 места у дневнику наводи име Господње. – Драгољуб се обраћа Богу да га спасе, да спасе Србе, војску, да поново стигне у отаџбину... Име Господње и молитва Драгољубова враћају његове дневнике у отаџбину. Дао је добри Бог – напомиње приређивач.

Вуковић се родио се у Београду, завршио је Војну академију. У Балканском рату је командант батаљона, а почетак Великог рата затиче га у Ваљеву као пешадијског мајора. Ратни дневник почиње да пише јула 1914. године. „Да знам где сам када био, шта је било и како је стварно било”, објашњавао је. Дневник се завршава демобилизацијом марта 1920. године. Потом је водио прибелешке о важним догађајима своје војничке каријере.

У дневнику пише о дешавањима крваве, али јуначке 1914. године. Тада је од принца Ђорђа добио икону Светог Николе, освећену на Светој Гори. Бележи Драгољуб ужасе одступања српске војске 1915. преко Албаније, у коме оболева од тифусне грознице и успева да оздрави. Почетком 1916. с војском плови на Крф, где се опорављају: „Дигао сам шатор између две велике маслине, дивно место, од мора далеко око 20 корака. Гледам у море и мислим да ли ће дати Бог да преко њега пређем и видим моје. Баш сам их се ужелео.”

Следе записи о борбама на Солунском фронту 1916. године:

„31. август: Бијемо се много, нарочито јуче и данас. Страшна артиљеријска ватра. Нападали смо Криву Чуку и узели је; данас без обзира на жртве нападамо Голо Било.”

„5. септембар: Дринска дивизија узела Кајмакчалан, и прва стопа на србском земљишту...

„25. септембар: Наши су стигли на леву обалу Црне Реке и узели села Грниште, Будимирце и Сакуљево. Чуди ме да Битољ још није пао, и тамо смо имали успеха. Имам у затвору 16 талаца из Ранислава, Крношева и Гарбоњца. Данас им Бајрам, те моле да оду у џамију да клањају и одобрио сам да иду. Ретко да се нађе у целој Маглени човек на кога би се могло рачунати: сви су према нама рђаво расположени”...

Пише он да током 1917. са „нашом офанзивом иде траљаво”, о стрељању Аписа, маларији која „подави наше војнике”, о бољшевичкој револуцији у Русији и њеном примирју са Немцима... Септембра 1918. почиње офанзива српске војске која је у силном налету, а Бугари у паничном бекству.

„У Приштини се свет свечано обукао док прођосмо с дивизијом... При пролазу кроз Вучитрн наредио сам те је музика свирала три до четири марша... По целој Митровици немачки натписи на улицама: главна улица се зове ’Ибар штрасе’. Кад сам говорио с децом, сетих се своје деце...”

И тако преко Краљева и Чачка („који ври од весеља и чуда”) све до Ваљева у коме су му жена и деца којима се силно обрадовао. Затим у Сарајеву, Славонском Броду, Београду, па опет у Ваљеву.

„У целој ствари ово је занимљиво. Нико није за рат, никоме није стало до тога да стане пред топовску или пушчану цев, пред бомбу и митраљез, а ратује. Зашто? Е то зашто је необјашњиво. Ја се осећам исувише мали да се упустим у разлагање овога питања, јер га нити умем, нити знам разложити. Зналци су ту ствар објашњавали, па су ипак до релативно слабих закључака дошли”, писао је у дневнику официр Вуковић.

Извор
фото: Драгољуб Т. Вуковић (1880-1930) / Политика/ vostok.rs