Како су у Чачку забрањени ћирилица и шљивовица

05.11.2018. год.

Јула 1916. године окупационе власти у Чачку претресле су књижаре тражећи читанке на ћирилици - без успеха.

Два дана касније, у поновљеном претресу, у књижари Миливоја Жиловића пронађене су и заплењене две ћириличне књиге.

У то време, службено писмо у Чачку била је искључиво латиница, печати окупационих власти имали су натписе само на немачком и хрватском - „Гемеиндеамт” и „Поглаварство општине” - а још маја исте године наређено је да се користи искључиво грегоријански календар.

Ови моменти забележени у студији историчара др Богдана Трифуновића - „Живот под окупацијом” - сведоче по којим је правилима живела читава, окупирана Србија између два новембра, 1915. и 1918. године.

„Желео сам да осветлим једно кратко поглавље у трајању Србије и Чачанског округа, током којег је велика историја напросто прогутала малог човека. Да утврдим како се тих година преживљавало у селу и граду, од чега се боловало или умирало...”, објашњава Трифуновић.

Зато је, каже, међу изворе уврстио и мемоаре србских аутора, али и аустроугарских официра, директних актера окупационог режима у Србији.

Др Богдан Трифуновић, докторант Института „Артес Либералес” Универзитета у Варшави, директор је Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку.

Чачак је, иначе, напуштен 1. новембра 1915. године у 16.00 сати, без борбе и испаљеног метка са српске стране.

Команда војске одредила је др Венцеслава Стејскала, мајора српске војске чешког порекла, да према Женевској конвенцији преда чачанску болницу окупационој сили, што је он и учинио и то у униформи србског официра, коју је одбијао да скине све време окупације, иако је враћен у болницу, на посао.

Сутрадан, 2. новембра, аустроугарска војна команда места наредила је свим власницима да отворе дућане и кафане.

Чачански хотел „Крен” стављен је на располагање официрима окупатора и преименован у „Вирибус Унитис” (Сједињене снаге), а командант је тражио тројицу талаца, који „животима гарантују” да се војсци ништа неће догодити од стране становника.

Одређени су прота Сретен Михаиловић, трговац гвожђаријом Наум Трифуновић и неки Ристић. Тако су почели први дани окупације о којима ће Исидора Секулић касније у „Записима” рећи: „Кад један народ буде прегажен и смрвљен, настане нешто као преисторијско доба. . . Научили смо да све не значи ништа”.

Зло и наопако за сваку кућу био је улазак швапских таљига у авлију, у које су војници трпали све што затекну, а нарочито је упамћен цуксфирер Вајс из чачанске жандармерије, јер је непогрешиво налазио скривено оружје, бакар и храну.

Србска војска је отишла из земље и ко би сад могао помоћи, ако не Руси? Макар у жељама.

Већ прве окупационе јесени, аустроугарски официр и књижевник Шандор Фридрих Розенфелд бележи у Чачку да је „разговарао са неколико истакнутих мештана и био запањен колико људи мало знају о ратном стању”.

Рекли су му да Руси марширају преко Марне у Софију и да су већ ушли у Београд. Сви војници који су погинули у чачанском крају или умрли у Градској болници сахрањивани су на истом гробљу прекопута болнице, са централним спомеником и натписом „Es starb ein jeder fur sein Vaterland” („Умро је сваки за своју отаџбину").

А цивили нису могли да преболе колеру, дифтерију, маларију и глад. У недостатку робе и новца развила се трампа, иако забрањена. За килограм масти сељаци су тражили и добијали пет килограма шећера. Званични курс био је једна круна=два динара, килограм шећера коштао је 14 круна, док је власт објавила обавезан рад за сву децу старију од 12 година и казне од 50 до 100 круна за сваки незасејан хектар.

Од шљива су прављени пекмез и ракија, али ни једно ни друго није допало србских сељака.

Печење ракије 1918. године организовано је тако да су све каце за шљиве скупљане на једном месту у општинама и ту су их сељаци пунили, довлачећи шљиву. Лиферанти су пекли ракију, окупатор је узимао свој део, а сељаци ништа.

Власници шљивика добијали су годишње само 50 литара „љуте” за своје потребе, док је у крчмама била забрањена њена продаја.

Уместо ракије, гост је могао добити једну или две чашице коњака а крчмари су онда, шта би друго, бојили ракију и продавали је као коњак.

Ни у рату, или поготово не у рату, од шверца нема одбране. Чачански препродавци крили су вреће са храном у, ни мање ни више, соби председника Преког суда, знајући да ту нико неће тражити шверцоване намирнице.

Зато су председниковом посилном, војнику Шеферу из Чешке, свакодневно давали по тањир јела.

Велики рат био је погубан по становништво Србије. Ево чачанских бројки. Варош је 1910. године имала 5.671 становника (3.424 мушкарца и 2.247 жена), а 1916. године само 4.156 душа (1.654+2.502).

У Чачанском округу (срезови Чачак, Краљево, Гуча, Ивањица, Ушће, Рашка) за тих шест година број становника смањен је са 138.911 на 114.783.

Године 1916. у Округу је рођено 1.931 и умрло 2.436 мештана.

Последњи воз са аустроугарском војском напустио је Чачак 25. октобра 1918. године, али су у Овчар Бањи пругу минирали и оборили га Михаило и Војко Чвркић, браћа из Рожаца са Каблара.

Иако је окупатор све време одузимао оружје од народа, кад је војска Монархије одлазила по селима око Чачка трештало је као о Божићу.

Трифуновић је студију закључио поделивши становништво Чачка, по односу према окупатору, на три групе:

„Највећи део прихватио је реалност окупације, тражећи у веома неповољним условима што бољу прилику за преживљавање. Мањински део је оружаним отпором одговорио на насилно заузимање Србије и политику репресалија. Трећи део, вољно или не, учествовао је у окупационој власти, углавном држећи положаје у општинским канцеларијама или обављајући обавештајне услуге"

Политика