Капетан Мирослав Радић тужи Србију Стразбуру

03.11.2018. год.

Официр ЈНА који је у хашком казамату невин провео четири и по године обратиће се Европском суду за људска права пошто је наша земља одбила да прихвати одговорност за изручење

Велико веће Уставног суда Србије одбило je недавно жалбу Мирослава Радића (56) из Земуна изјављену против пресуде Врховног касационог суда 23. децембра 2015. Тако је официр југословенске и српске војске којег је Србија испоручила да би недужан робијао четири године, шест месеци и шест дана у Схевенингену, изгубио све спорове пред нашим правосуђем, тражећи правду.

– Принуђен сам да покренем поступак код Европског суда за људска права у Стразбуру, можда ће они боље разумети да ми је учињена неправда. Није једноставно да тужите странцима своју државу којој сте часно служили, али ни мени нико није рекао: „Извини што си недужан робијао четири и по године” – каже капетан ЈВ Мирослав Радић за „Политику”.

Он је у јесен 1991. командовао четом Прве гардијске моторизоване бригаде ЈНА на ратишту у Вуковару и убрзо (1995) постао хашки оптуженик, под наводом да је, заједно са пуковником Милетом Мркшићем и мајором Веселином Шљиванчанином, починио злочине против човечности и кршио законе и обичаје ратовања.

Ухапшен је по међународној потерници 21. априла 2003. у Београду и смештен у притвор Окружног суда, одакле је 17. маја те године предат Хагу. Одатле је, после суђења и 1.622 дана проведена у тамници, пуштен правоснажном пресудом Међународног кривичног трибунала (МКТ), где стоји: „Није крив ни по једној тачки оптужнице.”

По пуштању из хашке тамнице поднео је одштетни захтев Министарству правде Србије и био одбијен, 10. октобра 2008. Затим је судским путем затражио накнаду штете од 50 милиона динара, али је Виши суд у Београду октобра 2011. пресудио да је захтев неоснован.

Апелациони суд је 2014. аминовао првостепену пресуду. Напослетку, и Врховни касациони суд Србије одбио је Радићев захтев за ревизију, 23. децембра 2015, наводећи у пресуди да „повреда његове слободе и других права није последица кривичног поступка вођеног од судских органа Србије, већ Међународног кривичног трибунала”.

Међутим, Радићеви пуномоћници београдски адвокати Светозар Ж. Павловић и Слободан С. Павловић наглашавали су у жалбама да су чињенице потпуно другачије, документујући да је против Радића у Србији, пре изручења, спроведена истрага, пред истражним судијом и ванпретресним већем Окружног суда у Београду, где су предузимане истражне радње, као што су одређивање притвора, саслушање окривљеног, предаја окривљеног МКТ-у, одлучивање ванпретресног већа по жалби на решење истражног судије…

– Ови поступци трајали су чак десет година и све се то одразило на цео Радићев живот, породицу и радни статус, јер годинама за живот зарађује, као србски јунак, надничећи на грађевинама, зато што је због хапшења избачен из војске. Остају и последице по његову духовну, интелектуалну и целокупну личност, на све што човека чини човеком. Али наши судови на то одговарају да је реч о неком успутном, услужном хапшењу за потребе стране и јаче силе – наглашава Светозар Павловић за наш лист.

Шта стоји на последњем Радићевом степенику на путу до српске правде, у одлуци уставобранитеља?

„Уставни суд указује да против подносиоца жалбе у Републици Србији никада није покренут кривични поступак. Њега је оптужио надлежни тужилац МКТ, а судија претресног већа оптужницу потврдио”, пише у образложењу одлуке УСС, коју је потписала Весна Илић Прелић, председник већа.

И додаје се: „УСС сматра да су овде од кључног значаја овлашћења истражног судије у поступку за предају особа оптужених пред МКТ. Најпре треба указати да истражни судија не испитује правну ваљаност потврђене оптужнице, већ само има обавезу да о њеној садржини информише оптуженог, предочавајући му чињенице које му се стављају на терет. Истражни судија се ни приликом саслушања оптуженог не упушта у основаност разлога који су довели до оптужења.”

Гвозден Оташевић, Политика