Регент Александар – Како могу војници, тако ћу и ја

Александар I Карађорђевић је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године. Деда по мајци био му је црногорски краљ Никола I Петровић, а кум на крштењу, преко изасланика, руски цар Никола II. У Црној Гори је провео детињство, a школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а затим и у Београду, кад је његов отац, краљ Петар I, дошао на србски престо 1903. године.

Пошто се његов старији брат, принц Ђорђе, одрекао права наследства престола, Александар је постао престолонаследник. Краљ Петар I, изнемогао и остарео, пренео је краљевску власт на Александра 11. јуна 1914. године. Том приликом издао је указ: "Моме драгоме Народу, Пошто сам болешћу спречен неко време вршити своју Краљевску Власт, то наређујем да на основу чл. 69. Устава, док траје Моје лечење, у име Моје влада Престолонаследник Александар."

Александар је постао регент, а истовремено и врховни командант српске војске. Због догађаја који су уследили, његов положај био је веома тежак, а сваки потез је био судбоносан. Први изазов те врсте за њега био је аустроугарски ултиматум.

С једне стране је био свестан исцрпљености народа и државе у претходним ратовима као и свих опасности сукоба са једном велесилом. На другој страни, морао да је води рачуна о угледу и интегритету државе.

У тим тешким тренуцима обратио се руском цару са молбом да "прими учешће у судбини Србије". Цар му је одговорио да може да буде уверен да Русија неће напустити Србију, што је дало моралну снагу да се истраје у одбрани виталних интереса које је Аустроугарска угрожавала.

Пошто је србска војска била принуђена да се поново упусти у рат, врховни командант, престолонаследник Александар 22. јула 1914. године у Крагујевцу издаје следећу наредбу: "На свету нема светије дужности него што је одбрана своје домовине, своје нације и вере, одбрана свога огњишта, својих старих и нејаких. Стога, с вером у Бога, у његову правду и милост, пођимо напред уверени у победу и украсимо наше заставе новим ловорикама, јер је на тим заставама Провиђење исписало данас јасније него икад наш ратни поклич: У бој за Слободу и Независност Србског Народа! Живела Србија! Живела Моја дична Војска!"

Од армијског команданта до врховног заповедника 

Током балканских ратова престолонаследник Александар је био армијски командант, али сада се нашао у другачијем положају. Преузео је команду над комплетном војском и узео је учешће у доношењу одлука за судбоносне операције.

Ратна разгледница са ликом регента Александра

На почетку рата, надмоћни непријатељ је напао преко Дрине и Саве ка Ваљеву. Почела је четвородневна битка на Церу (15. август 1914), а две аустроугарске армије биле су потучене до ногу и протеране из Србије. Победа српске војске одјекнула је Европом и наишла на дивљење целог света.

У тим данима кризе, престолонаследник Александар је, не презајући од опасности, свуда стизао да ободри и подигне дух преморених бораца. Бринуо се да трупе буду снабдевене муницијом и осталим средствима и неуморно је летео с једног краја бојишта на друго, појављујући се тамо где је најкритичније.

Међутим, у месецима након тешке битке, снага српске војске почела је да попушта, и била је принуђена да се повуче у унутрашњост земље, ка Руднику и Космају. Војска је попунила проређене редове и снабдела се артиљеријском муницијом. Након што је Александар наредио – "Ни стопе више наше земље непријатељу – Напред у победу!", 3. децембра почела је чувена Колубарска битка, где је по други пут потучена знатно надмоћнија аустроугарска војска.

Београд и Шабац су ослобођени 14. децембра, а дан касније, краљ Петар и престолонаследник Александар победоносно улазе у ослобођену престоницу. Врховни командант је после велике победе одао видно признање војницима и старешинама: "Ви сте потукли четири непријатељска корпуса, забележили сте силне трофеје и у досадашњи венац ваших победа уписали сте и славе победе на Овчару и Каблару, на Сувобору и Маљену, на Космају, Љигу, Колубари... Отаџбина ће вам бити благодарна, а Ја сам горд, што сам на челу вашем и моме узвишеном Оцу могу поднети још један сјајан подвиг његових дичних соколова."

Руска и француска одликовања 

Након великих победа српске војске, руски цар је Александра одликовао највишим орденом за храброст, Орденом Светог Грегорија IV степена (18. септембра). Наредне године француски генерал По му је уручио највеће француско ратно одликовање, Војну медаљу, а Велика Британија га је одликовала Орденом купатила (војна група).

Принц Александар на Француском адмиралском броду 1916.

Ипак, Србија је била тек на почетку великих тешкоћа пред којима су се нашли војска и народ. На јесен 1915. године, немачке и аустроугарске снаге, груписане у Банату и Срему, прешле су преко Дунава и Саве и упале у Србију. Истовремено, Бугарска је напала с леђа. Србија је била опкољена с неколико страна, а савезничка помоћ је закаснила.

У тим тешким данима, врховни командант Александар је обилазио војнике, долазио на кризна места, и делом, захваљујући томе, војска није запала у расуло, већ се у реду повлачила. Србска војска, са делом народа, била је принуђена да крене преко тешко проходне Албаније. Током Албанске голготе, наду и веру у крајњи успех народу је улио престолонасленик Александар, који га ни у најтежим моментима није оставио. Делио је с војницима све невоље, сва страдања и сва искушења и то га је чинило великим у очима бораца.

На тај начин он је бодрио дух и уливао поверење и срчаност да се у патњама истраје до краја. Ни тешка болест, која га је снашла на путу, није га одвојила од оних с којима је делио претходне славе и тријумфе.

Све време Александар ургира код савезника за помоћ србској војсци и народу. Слао је писма председнику Француске Ремону Поенкареу и руском цару Николи II.

"Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину" 

Војнике није напуштао ни када је стигао до албанске обале. Једном приликом, француски изасланик, генерал Мондезир, саопштио је престолонаследнику Александру да је за њега приспео торпиљер (ратни брод), да га пребаци на италијанску обалу и спасе опасности од непријатељске авијације која је бомбардовала пристаништа у албанском приморју. Међутим, престолонаследник је то одбио речима: "Ја ћу овде остати да пратим укрцавање трупа и избеглица. И кад последњи мој војник буде укрцан, онда ће доћи ред и на Мене. Тада ћу се Ја кренути – пре не. Ја ћу бити последњи који напушта Отаџбину."

Долазак на Крф после преласка преко Албаније (1916)

То је још један пример речи које су дале вољу војницима да истрају на тешком путу.

Када су све избеглице и одређени део трупа пребачени бродовима из пристаништа Светог Јована Медовског, а остатак војске упућен пешке ка Драчу, Александар, који је био још увек болестан, требало је да се превезе бродом из Светог Јована у Драч, одакле би пратио пребацивање осталих трупа на Крф. Предвиђено је да с њим, на истом броду, буде црногорски краљ Никола I са сином, краљевићем Петром.

Када је у току превоза моторним чамцем сазнао од италијанског капетана да је добио наређење од своје владе да их превезе у Бриндизи, Александар је категорички наредио да га чамац врати и искрца поново на обалу. Напори краља Николе да га одврати од те идеје нису уродили плодом а престолонаследник је опет везао своју судбину за судбину војске.

Иако озбиљно болестан, кренуо је тешко проходним путем, кроз албанске мочваре, од Љеша до Драча. Када је упозорен да се на многим местима може прећи само преко лешева коња у блату, одговорио је: "Како могу војници, тако ћу и ја." На поновно наваљивање два сапутника из свите да промени одлуку, каже: "Господо, ја вас обојицу добро разумем. Ви сте ожењени и имате своје породице, за које је ваш живот драгоцен. Ја вас зато ослобађам ваших дужности. Идите куда год хоћете, а ја остајем са мојом војском."

Велики део пута, престолонаследника су, болесног, пренели у носилима његови гардисти, а на најопаснијем, глибовитом месту, на леђима га је пренео сапутник из његове свите.

Заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта 

Када је у јануару и фебруару 1916. године србска војска пребачена на Крф, почео је опоравак и освежење трупа. Врховни командант је тих дана непрекидно обилазио војнике и бринуо се да буду снабдевени свиме што им треба. Његова лична брига војницима и старешинама давала је много снаге и енергије, као и наду у боље дане.

Регент Александар на положају са војводама Живојином Мишићем и Степом Степановићем и са генералом Петром Бојовићем (1917)

Истовремено, Александар је бринуо и о будућим операцијама. Дванаестог марта 1916. године упутио је Ратној конференцији делегата савезничких војски у Шантијију меморандум о реорганизацији и наоружању српске војске и о потреби одржања Солунског фронта и његовог појачавања са 500.000 савезничких војника. Након тога одлазио је у посете шефовима савезничких држава и угледним политичарима које је придобио на српску страну. У Паризу и Лондону је свечано примљен. Француска и енглеска јавност изразиле су почаст команданту тада већ чувене српске војске коју није сломила ни Албанска голгота.

Приликом посете Француској, одликован је Ратним крстом са бронзаном палмином граном, а у Лондону Краљевским викторијанским ланцем.

Престолонаследнику Александру припада велика заслуга за стварање и одржавање Солунског фронта, на којем су српске снаге одиграле важну улогу. Постигнути су успеси код Битоља, у Горничевској бици, код Кајмакчалана... Да би оставио трајан помен на пожртвовање својих бораца који су изгинули у Кајмакчаланској бици, Александар је наредио да се на врху Кајмакчалана подигне спомен-капела.

Када је Битољ ослобођен, престолонаследник Александар се обратио војницима: "Бог је хтео да сви ваши напори и витешки подвизи буду крунисани сјајним успехом. Наш горди Битољ, понос и слава наша, у нашим је рукама. Ваша верност, пожртвовање и непоколебљива воља за победом сломили су најтврђе положаје и све очајне отпоре непријатеља. Ваше су заставе окићене новим ловорикама и ваша је слава поново одјекнула широм целог света. Честитајући вам на свим добивеним победама, Ја вам, јунаци Моји, изјављујем Своје потпуно задовољство и кличем: Да живи Моја мила и јуначка Војска!"

Престолонаследник са официрма из рова посматра положаје бугарске војске

Све те одсудне борбе врховни командант је пратио на самом бојном пољу излажући се увек и сам опасности, дајући тиме подстрека старешинама и трупама. Његове осматрачнице на фронту I, II и III армије биле су увек у домету непријатељске ватре, као и његов бивак на Јелаку, где је проводио највећи део времена.

Током затишја је неуморним настојањима код савезничких влада издејствовао одлуку о појачању Солунског фронта довољним снагама савезничких војски и да се створе услови за делимичну смену и одмор србских трупа.

Деветог јуна 1918. године за команданта савезничких снага на Солунском фронту је постављен Франше д'Епере, када су и почеле припреме за коначан пробој фронта. Током тих припрема, престолонаследник Александар је непрекидно обилазио фронт, своје и савезничке војнике. Проучавао је до детаља рад свих трупа. Нарочито је пажњу посветио србској војсци, међу којом је и самим својим присуством подизао дух.

Када су почеле борбе, србски војници, који су имали велику жељу да се врате у отаџбину, постизали су огромне успехе и није их било лако задржати. До 19. септембра трупе I и II армије извршиле су продор у непријатељском распореду око 50 километара по дубини. На тај начин биле су угрожене бугарска армија код Дорјана и немачко-бугарска армија код Битоља. Међутим, напад који су извршиле енглеско-грчке трупе код Дорјана је пропао. Због тога се србска војска нашла у опасном положају без подршке са оба крила.

Врховни командант Александар на положају на Чегаљској планини

На Буковику, у Штабу врховне команде, у ноћи између 19. и 20. септембра владала је озбиљна и свечана тишина. Врховни командант и остало руководство морали су да донесу важну одлуку: остати на освојеним положајима и прећи у одбрану или продужити офанзиву упркос опасности која је претила војсци.

Престолонаследник Александар, као најодговорнији, доноси одлуку: "Јесте, није нам лако, али је непријатељу још горе" и издаје наредбу: "Напред, у славу или у смрт!" Ускоро србска војска заузима Градско, Штип, Кочане и наставља на србско-бугарској граници. Удео српске војске у пробоју Солунског фронта био је огроман.

Краљ Петар о Александру 

Одајући пресолонаследнику Александру признање за изванредне заслуге у рату, краљ Петар I Ослободилац, на предлог Српске краљевске владе, после закљученог примирја са Бугарском 30. септембра 1918. године, произвео га је у чин генерала.

Принц Александар у штабу са генералом Петром Бојовићем

Том приликом написао је писмо у којем је навео: "Његово Височанство Краљевић Александар, вршењем својих дужности у новим ратовима 1912-13. године, против Турака и Бугара, заузео је у најславнијем периоду народне историје место вође и јунака, који својим врлинама оличава садашњост и будућност нашега народа".

Краљ напомиње да је под Александром вођством србска војска достигла врхунац своје славе и истиче његову преданст и вољу.

"При проласку кроз Албанију, оболео, оперисан, Он је прелетео преко ледених хрбата албанских, не мислећи на себе. Његова младост, Његова љубав према србском народу и Његовој војсци, не само што је оживела духове већ је давала пример енергије и бескрајне наде и срећан исход ове исполинске борбе. Уместо да потражи лека и кратког одмора и опорављења", написао је краљ Петар.

Не заборавља ни да је престолонаследник у Европи, међу савезницима, неумерно тражио појачање како би се србска војска опоравила.

Солунски фронт – регент Александар Карађорђевић и војвода Живојин Мишић у штабу Српске врховне команде (снимљено 1918)

"Оволика дела славна и велика, која су име Србиново дигла до Олимписке висине у очима храбрих војсака наших савезника и целог света, у којима војска и њен Вођ допуњују јединствен еп, који је светска историја забележила као класичан пример за подражавање народима који љубе слободу и независност, испуњују Моје срце Владаоца и Оца неизмерном захвалношћу. Ја желим да дадем израза захвалности и народу и војсци, подарујући њиховом јуначком Вођи, Његовом Височанству Краљевиђу Александру чин ђенерала", закључио је краљ Петар. 
 

Заборављени врховни командант

Књига "Александар I – витешки краљ" изашла је у издању "Евробука"  / РТС