Авијација Републике Српске – живот, борба и смрт - 2.део

23.10.2018. год.

ПАД ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ И ОБАРАЊЕ О’ГРЕЈДИЈА

Након што је 5. маја 1993. године Народна скупштина Републике Српске одбацила Венс-Овенов мировни план долази до захлађења односа између политичких руководстава Београда и Пала, што ће се нарочито одразити на одбрану српске енклаве Западна Славонија, а самим тим и целокупне РСК. Знатну војну помоћ западнославонски Срби очекивали су од Републике Српске. Чак се, због неповољног стратешког положаја, сматрало како не може ни бити успешне одбране Западне Славоније ако се не ангажује Војска Републике Српске. Али, илузија о помоћи Републике Српске нестала је 1. маја 1995. године када генерал Момир Талић, командант 1. КК ВРС, који неслање војне помоћи правда озбиљном угроженошћу србског коридора у Посавини, преко радија Бања Луке изјављује да рат у Западној Славонији нема никакве везе са њима, па ће се 1. КК ВРС држати по страни. Западнославонски Срби остали су и без ваздухопловне подршке коју су им, према ратном плану, требали пружити ваздухоплови Републике Српске с аеродрома Маховљани. лзостала је и права подршка 105. ваздухопловне бригаде СВК, смештене на аеродрому Удбина. Узалудно се очекивала и помоћ ВЈ. лзостанак помоћи Београда тешко је погодио крајишке Србе који су се осећали изданима и остављенима на цедилу. Изостало је и дејство 11. корпуса СВК. Генерал Душан Лончар, након отпочињања сукоба у Западној Славонији није извршио наређење команданта СВК генерала Милана Челекетића, да гранатира Осијек и Винковце, те изврши напад на правцу Мирковци – Ţупања, што је био део ратног плана РСК. У мају 1995. године, НАТО авијација је спровела спорадичне нападе на складишта ВРС. Прву прилику за дејство 1. ссрб је добила 2. јуна 1995. године када се налазила на положајима између Петровца и Кључа, у месту Бравско. На том ватреном положају батерија је била већ три дана у заседи. Она је пратила летове НАТО авијације, средства су укључивана, али без зрачења. После подне 2. јуна, када се пар ловаца Ф-16Ц приближио на око 20 километара од ватреног полоţаја батерије, укључен је осматрачки, а по захвату вође пара и нишански радар батерије. У том тренутку авион се удаљио и заклонио иза планине Срнетице, уз јако електронско ометање батерије. Гађање није било могуће и зрачење система је искључено после 3-4 секунде. Петнаест минута касније исти пар авиона се поново приближио зони дејства ове батерије. Послуга батерије је у међувремену променила фреквенцију нишанског радара и на 22 километра од циља поново укључила радар. После 3-4 окретаја антене осматрачког радара, уочен је други авион из састава пара на 20 километара. Захват авиона извршен је на 18 километара. Лансирање је извршено на 17 километара са две ракете, од којих је друга испаљена после 3 секунде. Погодак и уништење једног циља – обарање једног Ф-16Ц – било је на даљини од 15 километара и висини 5,5 километара. После погађања прве ракете циљ се располовио, а друга ракета је погодила један од делова летелице. Делови авиона су углавном пали на две локације удаљене 1,5 километара. Пилот је успео да се катапултира и падобраном спусти на 6 километара од олупине авиона. Батерија је одмах искључила сва средства, напустила положај и маскирала се у близини. Нишански радар је укупно радио 26 секунди. Током ноћи батерија је напустила рејон где се маскирала и самоходно се преместила на нову локацију 100 километара од места дејства. Пилот обореног Ф-16Ц број АФ 89-2032 из састава 555.ФС/31.ФW, капетан Скот О’Грејди на терену Републике Српске провео је шест дана скривајући се пре него што је 8. јуна спасен.

Обарање америчког авиона и пилота О’Грејдија од стране ракетног система Куб имало је снажан одраз на процедуру америчког ваздухопловства у ваздушним операцијама које су следиле.

ПАД КРАЈИНЕ

Током лета 1995. године уследило је још неколико напада савезничке авијације на ВРС. Холандски ловци Ф- 16А извели су кратак напад на српске снаге које су 11. јула ушле у муслиманску енклаву Сребреницу. Занимљиво је да напад и заузимање Сребренице и Жепе средином јула те године нису били довољан повод за операцију већих размера ваздушних снага НАТО против ВРС. Авиони са Удбине дејствовали су у неколико наврата по положајима ХВ на планини Динара. У јуну 1995. године, авион Њ-22 Орао пада услед грешке пилота, на самом аеродрому Удбина. Након тога, још два авиона Орао прелећу са аеродрома Маховљани на аеродром Удбина. На све више сумњи народа да ће РСК бити брањена ако дође до одлучне офанзиве, из СВК одговорили су приказом војне моћи на Видовданској смотри СВК, одржаној на полигону Слуњ 28. јуна 1995. године. Један Орао предводио је ешалон 105. вбр који су чинили Супер Галеб, јастребови и газеле. После заузимања Гламоча и Грахова од стране ХВ крајем јула 1995. године, авиони са Удбина поново су дејствовали по снагама ХВ у рејону планине Динара. Тад је по положајима ХВ дејствовао и авион Г-4 Супер Галеб. У данима пред „Олују“ орлови су редовно полетали на борбене задатке – 1. августа један Ј-22 дејствовао је по јужном делу Грахова, у које су неколико дана раније ушле јединице ХВ. У раним јутарњим часовима 4. августа 1995. године, америĉки борбени авиони уништавају два нишанска радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК. Амерички изговор за ово је био да су радари вршили озрачавање америчких авиона. Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између србских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсеĉен. Све што је било исправно од борбене технике са аеродрома Удбина, а углавном је све и било исправно пребачено је или прелетело на аеродром Маховљани. ВРС је на аеродрому Удбина оставила неколико неисправних авиона. У међувремену авиони који су прелетели на аеродром Маховљани придружили су се 92. мабр. На матични аеродром вратили су се сви авиони из деташмана 92. мабр.

ОПЕРАЦИЈА НАМЕРНА СНАГА

НАТО команданти су стрпљиво чекали своју прву шансу да истовремено нападну целу српску ПВО и најзад су је добили 30. августа 1995. године, у оквиру операције „Намерна снага“ (Делиберате форце). За разлику од претходних операција Алијансе, ово је био први прави општи групни удар организован са јасним циљем да се неутралише систем српске ПВО у источној Босни.

Акција под шифром Мртво око Југоистока (Деад Еyе Соутх Еаст) почела је у 3 часа нападом јаке авиогрупе, као претходнице, састављене од 17 авиона, истовремено на 14 циљева у источној Босни: батерије ПВО ракета, радарске положаје, командне бункере и комуникациона чворишта. Поред америчких авиона Ф-14, Ф-15, Ф-16, Ф/А-18, А-10А, у ударима су учествовали британски Харриер ГР-7, француски Мираге Ф-1ЦР, Мираге-2000, Јагуар, Супер Етендард, немачки и италијански авиони Торнадо, холандски Ф-16, шпански ЕФ-18, турски Ф-16 а све су координисали НАТО авакси Е-3А.

Истог дана кад је операција почела да се спроводи, изнад Пала оборен је француски јуришник Мираге-2000 К-2. Авион је оборен ракетом Игла (Шило). Француски пилоти су заробљени и касније размењени. Од 10. септембра, дејства операције „Намерна снага“ проширена су и на западну Босну, што је ваздушне снаге НАТО поново довело на старо бојиште око Бихаћа и Бања Луке. Батерије РС Куб, које су браниле радарски и телекомуникациони објекат на Козари задале су много проблема НАТО авијацији. Током те НАТО операције батерије РС Куб покушале су се фронтално супротставити налету НАТО авијације, што није било реално. У првој ноћи дејства, тачније око 01:30 ĉасова, 30. августа 1995. године бомбама је, у рејону Чаварина, потпуно уништен радар једне од батерија РС Куб, а 10. септембра, у 21:30 часова у рејону Церовљана, противрадарском ракетом погођен је и уништен антенски стуб радара 1. ссрб. При том нападу 1. ссрб је гађана са две противрадарске ракете при ĉему је једна погодила циљ, а друга отишла у село Церовљани. Погинулих и повређених војника из батерије није било, а погинуо је пас, маскота 1.ссрб, који се у тренутку поготка налазио испред радара.

После тога батерије РС Куб нису више вршиле даља дејства због јаких сметњи и дејства протирадарским ракетама. Тек након седам дана, пошто су батеријама Куб уништене станице РСтОН, авиони Ф-15Е Стрике Еагле успевају да униште објекте на Козари.

По избацивању из борбе кључних елемената српске ПВО, НАТО авиони су могли да по својој вољи гађају по целој Републици Србској. Није било нових губитака НАТО авиона од ПВО ракета, што је омогућавало авионима Алијансе да лако постижу изненађења и нападају кључне циљеве пре него што би србска одбрана ступила у дејство. Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра (иако су НАТО напади суспендовани 14. септембра), током које је НАТО авијација извела преко 3400 борбених летова, од чега је 750 на задацима напада на земаљске циљеве и уништила 60 војних објеката ВРС.

Борбени летови Алијансе прекинути су због преговора америчког изасланика Ричарда Холбрука и генерала Ратка Младића, и истовремено, уз прећутно одобрење НАТО, обновљене су борбене активности 92. мабр. Последњи напад авијације НАТО на снаге ВРС извршен је 9. октобра 1995. године у рејону Тузле. Командант америĉких 31. борбеног и 7490. (привременог) винга пуковник Чарлс Волд (Цхарлес „Цхуцк“ Ф. Wалд), на прес конференцији почетком октобра, оценио је да ПВО ВРС представља претњу високог нивоа за евентуалне даље НАТО нападе у оквиру операције „Намерна снага“. „Иако имају мање ракетних система од броја који су коалиционе снаге упознале током операција Пустињска олуја, Срби су показали већи успех са тим оруђима него Ирачани“. Ваздушни напади смањили су моћ србског интегрисаног ПВО система, али је тај систем био далеко од уништења. Пуковник Волд који је лично летео у овим мисијама, оценио је да су снаге српске ПВО „задржале прилично високу способност, са врло стручним људима, што представља опасност за нас у појединим подручјима“. Крстареће ракете, како је изјавио, коришћене су да би се смањила убојитост ПВО ВРС. Операција „Намерна снага“ показала је значајну несразмеру у ваздушној моћи САД и њених савезника. Највећи део авио-полетања (66%) извела је америчка авијација, следили су у прилично равномерним процентима: Британци, Французи и Холанђани, а потом остале нације НАТО са 1-3% авио-полетања у целој операцији.

ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

После пада РСК војно-политичка ситуација у Републици Србској (РС) постала је знатно тежа. Стотине хиљада избеглица тражило је кров над главом, јединице СВК су се извлажиле у нереду, а војни обвезници из РСК бацали су наоружање и војну опрему одлазећи, највећим делом, заједно са породицама у Србију. Пошто је НАТО авијација уништила све значајније комуникацијске објекте ВРС (Столице на Мајевици, Троврх код Горажда, објекти на Козари), источни, централни и западни региони РС остали су, како без међусобне везе, тако и без везе с остатком света. Гласине о издаји, продаји територије тајним договорима и заверама су се отргле контроли. Будући да је систем командовања, веза и логистике био озбиљно нарушен, а негде и у прекиду, ВРС је почела да пати и од неких старешинских пропуста, са којима се једноставно није било могуће носити. После пада РСК, генерали ВРС су начинили неколико крупних грешака. Уместо да се што је брже могуће, делови јединица ВРС на западном делу релоцирају на најосетљивије секторе, они су се бавили Сарајевом и беспотребно држали велике јединице у Подрињу. Како је од 9. септембра 1995. године, у исто време, започела обимна хрватско-муслиманска копнена операција која је ломила снаге ВРС у Босанској Крајини и делу Озрена, тако је ваздушна операција „Намерна снага“ имала непосредан ефекат на стање на терену. У таквим условима хрватско-муслиманске снаге су оствариле неколико битних победа. Да би се омогућила консолидација одбране копнених снага ВРС, у помоћ својим јединицама полетела је и србска авијација. Пилоти су често полетали самостално на задатак, називајући то „ловом“. Често би са аеродрома Маховљани полетао само један авион типа Орао, који би био натоварен убојним средствима. Пилот би потом кренуо у „лов“ на јединице ХВ и АБиХ, које су често биле у маршевском поретку. По откривању непријатеља, авион би напао циљ углавном користећи касетне бомбе БЛ-755. Авијација ВРС је одиграла важну улогу током сламања хрватске офанзивне операције „Уна-95“. Борбени летови изведени у завршници рата били су необичан пример „асиметричног“ односа величине ангажованих снага и ефеката – са неколико десетина летова заустављена је стратешка офанзива противника у условима слома одбране ВРС. Јуришни авиони створили су равнотежу у завршници рата, омогућили консолидацију одбране ВРС и самим тим омогућили контраофанзиву ВРС којом је сачувана Република Србска и омогућен почетак преговора о миру. Последњи борбени лет обавио је новембра 1995. године. Хеликоптери су током рата извршили 3179 санитетских летова, превезли 1340 тона терета и 18956 војника. Током НАТО операције „Забрањени лет“ хеликоптери су извели 72 санитетска лета, превезли 47 тона терета и 2837 војника. Ваздухопловство је имало 13 погинулих пилота (десет пилота авиона и три пилота хеликоптера) и 15 припадника осталог летачког састава. Уз то треба навести да је 35 припадника В и ПВО погинуло током испомоћи србској пешадији у завршним борбама, а 26 припадника је погинуло на ракетним и радарским положајима током борби са НАТО авијацијом. В и ПВО је имало укупно 89 погинулих припадника. Иако је операција „Намерна снага“ у америчким и НАТО круговима означена као потпун успех, отворене анализе ЦИА (објављене 2002. године) указују да ваздушни напади нису деградирали борбене способности ВРС на терену и да је она наставила борбу са напредујућим хрватско-муслиманским снагама, паралелно са ваздушним нападима. Снаге ВРС су функционисале и даље као „кохеретне војне снаге“ које су маневрисале јединицама нивоа бригаде и у току најжешћих удара по њиховим положајима. После завршетка борби и потписивањем мировног споразума В и ПВО ВРС се окренуло мирнодопском развоју.

МИРНОДОПСКИ РАЗВОЈ – ПУТ У НЕСТАНАК

Одмах по завршетку рата, јединице В и ПВО су се вратиле у касарне и аеродроме. Почео је мирнодопски живот и развој србског ваздухопловства западно од Дрине. По завршетку рата од авиона В и ПВО је располагало са седам јуришних авиона једноседа Ј-22 Орао, једним двоседом Њ-22 Орао, десет јуришних авиона Ј-21 Јастреб, два извиђачка авиона ИЈ-21 Јастреб, три двоседа за обуку Њ-21 Јастреб, једним авионом за обуку Г-4 Супер Галеб, два клипна авиона за обуку В-53 (УТВА- 75), 15 противоклопних хеликоптера ХН-45М Газела Гама, седам хеликоптера ХО-42 Газела Хера и 12 транспортних хеликоптера ХТ-40. Од новембра 1995. године, кад су међународне оружане снаге почеле са припремама за улазак у БиХ, до 25. априла 1996. године сви летови били су строго забрањени.

Ловачки авиони НАТО били су у сталним патролама да би обезбедили размештај снага од евентуалног дејства борбених авиона ВРС. После скидања забрана изводили су се тренажни летови у складу са врло строгим режимом контроле снага ИФОР (децембар 1995. – децембар 1996.), односно СФОР (децембар 1996. – децембар 2004.) над свим активностима В и ПВО. За сваки лет морала се доставити претходна најава и обезбедити одобрење међународних снага. Практично, летачка обука свела се на лет у пилотажној зони око Прњавора. У почетку су били строго забрањени летови са наоружањем. У првој послератној реорганизацији ВРС марта 1996. године приступило се смањењу људства. Смањењем људства, приступа се и измени формације војске. Тако је на основу тачке 6. Одлуке Председништва Републике Српске о формирању, организацији и командовању Војском Републике Српске, број 01-58/92 од 15. јуна 1992. године, а у складу са датим овлашћењима, командант ГШ ВРС донео Наредбу о формирању и преформирању јединица ВРС стр. пов. бр. 09/2160-1 од 5. јуна 1996. године. Овом наредбом ВРС је устројена са три корпуса КоВ (1, 2. и 7. Корпус) и са В и ПВО.

На прослави вида 25. маја 1996. године, на аеродрому Маховљани одржан је аеромитинг. На аеромитинг су уредно позвани и гости: РВ и ПВО ВЈ, ваздухопловства Грчке и Русије, али команда СФОР није дозволила присуство ваздухоплова РВ СРЈ, Грчке и Русије. На дан ВРС, 12. маја 1997. године у Приједору је одржан дефиле јединица ВРС поводом дана и петогодишњице постојања ВРС. Изнад фудбалског стадиона у Приједору где је вршен дефиле јединица, прелетела су три авиона Ј-22 Орао, што је изазвало позитивне овације присутног грађанства. Тог дана, ВРС осим прелета три авиона није било дозвољено од стране команде за спровођење мира у БиХ СФОР, да на дефилеу буде и војна техника.

Оквирним мировним споразумом В и ПВО могло је располагати са 21 борбеним авионом и са седам борбених хеликоптера. Проблем су представљали хеликоптери Газела Гама, који су били наоружани, а прелазили су лимит за више од пола. Решење је нађено у скидању наоружања и нишанских справа са хеликоптера, те су исти преименовани у ХО-45 Газела Хера. Временом су из ваздухопловства због истека ресурса брисана два авиона Ј-21 Јастреб и један хеликоптер ХТ-40. Већ почетком 1998. године за команданта вида постављен је генерал Милан Торбица. Неки лимити на обуку укинути су треће послератне године.

Учешће орлова на здруженој тактиĉкој вежби „Садејство-98“, одржаној 28. октобра 1998. године, одобрио је СФОР. Нису смели да дејствују убојним средствима, али налетом четири орла и два јастреба симулирали су ватрену подршку тенковима ВРС. Током НАТО агресије на СРЈ 1999. године, део старешина В и ПВО ВРС, пре свега ракеташи са РС Куб били су распоређени у јединицама ПВО ВЈ на РС Куб. Они су са својим колегама провели 78 дана рата на ватреним положајима. По завршетку агресије старешине из ВРС су се вратиле назад у своју јединицу у Републици Србској. Последице које је НАТО агресија оставила на РВ и ПВО ВЈ посредно ће се одразити и на стање В и ПВО ВРС. То се посебно односило на одржавање ваздухопловне технике као и на школовање стручног кадра. Од првог јуна 2001. године В и ПВО ВРС поново ће променити назив у РВ и ПВО ВРС. Те године РВ и ПВО ВРС напушта одређен број старешина (део је отишао у пензију, а део је добио распоред у јединице РВ и ПВОВЈ). Уочи дана ВРС 2002. године, ВРС је испред руководства Републике Српске у касарни „Козара“ извела дефиле са борбеном техником. На небу изнад касарне летели су авиони Орао и Јастреб, а у групном налету у формацији по четири хеликоптера, летели су хеликоптери Газела и Ми-8Т. Други и уједно последњи аеромитинг РВ и ПВО ВРС одрţан је 26. маја 2002. Године. Недуго после аеромитинга авиони Орао су приземљени због истека међуремонтног циклуса. Последња три лета у пилотажној зони, у трајању од 45 минута, изведена су 20. септембра 2002. године авионом Ј-22. Орлови су приземљени и конзервирани, а обука пилота наставила се само на јастребовима. Хеликоптери ВРС су од завршетка рата па до 2002. године извели 72 медицинска лета, превезли 47 тона терета и превезли 2837 људи. За потребе падобранских спортских клубова превезли су 5606 падобранаца, током бројних падобранских такмичења. Почетком 2003. године у саставу РВ и ПВО се налазило 1100 људи (850 стално запослених и 250 војника на одслужењу војног рока). У саставу ваздухопловства се налазило 64 пилота, и то 30 пилота авиона и 34 пилота хеликоптера. Пилоти млазњака годишње су имали 34 сата налета, док су пилоти хеликоптера годишње успевали да накупе 50 сати налета. РВ и ПВО ВРС 2003. године, располагало је од авиона са седам јуришних једноседих авиона Ј-22 Орао, четири јуришна једноседа авиона Ј-21, два једноседа извиђачка авиона ИЈ-21 Јастреб, три двоседа школско-јуришна авиона Њ-21 Јастреб, један двоседи школско-борбени авион Г-4 Супер Галеб (23725) и два клипна школска авиона В-53 или УТВА-75. Од наоружаних хеликоптера, РВ је располагало са седам хеликоптера ХН-45М Газела Гама, седам хеликоптера ХО-42 Газела Хера, осам хеликоптера ХО-45 Газела Хера реч је о хеликоптерима ХН-45М, који су због уговору о контроли наоружања морали бити разоружани). Од транспортних хеликоптера, РВ је располагало са 11 хеликоптера ХТ-40 (Ми-). У складу са уговором о редукцији наоружања, РВ је добровољно разоружало и ставило ван употребе четири авиона типа Јастреб. Година 2004. била је година наметнуте реформе од стране Високог представника у БиХ. За главног реформатора одбрамбених снага у БиХ одабран је Рафи Грегоријан, који је спровео идеју нових Оружаних снага БиХ (ОС БиХ). У Републици Србској (РС) постојао је отпор наметнутој реформи. По уставу БиХ, надлежност за одбрану била је у рукама ентитета. Међутим, „међународном фактору“ ВРС је била трн у оку. Те је 2004. и 2005. године из ВРС, а самим тим из РВ и ПВО отишао већи део стручног старешинског кадра. У том периоду РВ и ПВО сведено је на формацијску структуру јачине пука. Последњом реформом пре укидања, ВРС је од 22. априла 2004. године устројена у Генералштаб са приштапским јединицама, 15. механизовану бригаду (А), 1. дивизију (Р) ВРС, 5. дивизију (Р) ВРС, ЛоБ, Пук В и ПВО и Центар за усавршавање старешина „Рајко Балаћ“. Под притиском „међународног фактора“ у БиХ процес реформе је убрзан, да би 28. децембра 2005. године био донесен Закон о престанку важења Закона о ВРС, којим су надлежности у одбрани са РС пребачене на ниво БиХ, а што је потврдила и Народна скупштина РС на свом заседању одржаном крајем децембра исте године. По устроју нове војне компоненте у БиХ, формирана је бригада Ваздухопловних снага и противваздушне одбране ОС БиХ (ВС и ПВО ОС БиХ). На територији РС у функцији за потребе „одбране“ остављен је само аеродром Маховљани, док су касарна „Крајишких бригада“ и хелиодром у Залужанама предати властима РС. Уместо ескадрила у ваздухопловству су устројени сквадрони, тиме престаје ваздухопловна традиција на простору Републике Српске. Традиција која је опстајала на тим просторима упркос бројним недаћама и искушењима. Сви авиони Јастреб су приземљени 2006. године, истовремено је одлучено да ВС и ПВО ОС БиХ неће имати борбену авијацију. Од 10. маја 2011. године извршено је пресељење ваздухопловне технике и персонала бригаде ВС и ПВО из Залужана на Маховљање. Техника која није била у летном стању превезена је камионима. На иницијативу неколико бивших пилота ВРС, а уз свесрдну подршку Владе Републике Српске 2008. године основан је Хеликоптерски сервис Републике Српске. Тренутно, Хеликоптерски сервис Републике Српске располаже са четири хеликоптера: три хеликоптера СА 341/342 Газела и једним хеликоптером Белл 206 Б3 Јет Рангер ИИИ који је у потпуности опремљен најсавременијом медицинском опремом за обављање операција медицинске евакуације. Газеле су бивши хеликоптери ВРС, које је сервис преузео након гашења ВРС и то: један хеликоптер је бивши ХО-42 (СА-341Г) који је у у ЈНА и ВРС имао број 12663 а сада је регистрован као Е7-СХА и намењен је потребама Владе РС. Други хеликоптер је бивши ХН-42 Гама (СА-341Х) који је у ЈНА и ВРС евидентиран као 12809, а сад има ознаку Е7-ААБ и намењен је потребама МУП РС. Трећи хеликоптер је бивши ХН-45М Гама (СА-342Л1) у ЈНА и ВРС имао је број 12925 а сада у БиХ означен је као Е7-АБИ и намењен је потребама Владе РС. Хеликоптер Белл 206 Б3 Јет Рангер ИИИ служи медицинским потребама. За свој досадашњи рад, Хеликоптерски сервис Републике Српске одликован је „Орденом части са златним зрацима“ и „Орденом Милоша Обилића“. Добитник је бројних признања, плакета и захвалница разних институција, привредних субјеката, градова и општина Републике Српске.

У изради текста коришћена је књига “Ваздухопловне снаге бивших република СФРЈ”, аутора Данка Боројевића, Драгог Ивића и Жељка Убовића. ПРВИ ДЕО>>>

Приредио Андреј Млакар, Експрес