Први војник први гине: Пподсећање на подморничара Крсту Ђуровића

14.10.2018. год.

приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији

У првом борбеном реду погинуо је командант Војнопоморског сектора Бока капетан бојног брода Крсто Ђуровић. Тог дана сазнао је да је ванредно унапређен у чин контраадмирала „за изузетно држање и поступање у извршењу борбених задатака од посебног значаја за оружане снаге и одбрану земље, као и за успешно камандовање и руковођење, иницијативу и личну храброст“. Очински је чувао животе својих људи у борбама на овом фронту, а пао је као прва жртва јединица којима је успешно командовао.

Крсто је био референт за оперативно – наставне послове у 88. дивизиону подморница и командант резервне посаде подморнице П-831 “Сава”.

Савезни секретаријат народне обране саопштио је да је 5. септембра 1991. у 15.15 часова на ширем подручју аеродрома Чилипи, у висини села Поповићи, погођен и оборен хеликоптер газела у којем су се налазили генерал-потпуковник Јеврем Цокић и капетан бојног брода Крсто Ђуровић. Том приликом тешко је озлеђен капетан бојног брода КрстоЂуровић који је од задобивених рана преминуо. Генерал-потпуковник Јеврем Цокић и чланови посаде капетан Нервин Тобунчић, пилот и водник прве класе, и Илија Радуловић, копилот, озлеђени су и ван животне опасности су.

Породици премунулог капетана бојног брида Крсте Ђуровића изразе саучешћа упутио је савезни секретар за народну одбрану генерал армије Вељко Кадијевић.

Породици и Команди Војнопоморског сектора Бока стижу телеграми саучешћа из Херцег Новог, целе Црне Горе и из других крајева земље.

Чувао своје борце

Колико јуче Крсто је изјавио новинарима да Сектор којим командује беспрекорно извршава све задатке више команде, као и то да међу припадницима овог Сектора нема погинулих.

Тај високи Црногорац, рођен на Цетињу 1940. године, деловао је мирно и сталожено и само два дана пре смрти на вест коју је, као и обично лажно, објавио хрватски радио о његовом „смењивању” одговорио ми jе када сам га телефоном о том обавестио: „Само нека они мене љуте”.

У „Народној армији“, објављен је текст под насловом „Капетан бојног брода Крсто Ђуровић - У ПРВОМ БОРБЕНОМ РЕДУ“, у коме, између осталог стоји:

Стручан и марљив, храбар и одговоран, хуманиста и патриота, командант Ђуровић је блиставо водио операцију разбијања јаких и изузетно агресивних неонацистичких снага хрватске солдетеске на правцу Превлака–Дубровник, сматрајући да нема право да из штаба руководи борбама и бојевима својих морнара и војника, већ да мора бити са трупама, у првом борбеном реду, тамо где се јуриша и побеђује, уз ризик да се изгуби живот. Он је и тај ризик, надахнут примерима чојства и јунаштва из историје своје домовине, васпитан на подвигу хероја Спасића и Машере, ношен командантском и личном храброшћу, с достојанством која пристоји човеку што држи до сопственог образа, традиције народа и угледа официрске професије – спремно понео. И погинуо усред оружаног окршаја, надгледајући из хеликоптера стрељачки строј својих бораца понетих јуришима према Дубровнику.

Као мудар и приципијелан преговарач, дуго је покушавао да са челницима Дубровника нађе језик договора зарад очувања мира пред насртајима усташких оружаних формација, пре свега, пред злогласном 'црном легијом' и 'гардистима', који су угрожавали слободу бокељских слободара. Истовремено је енергично чистио штабове својих јединица на копну и мору од издајника и колебљиваца, јачајући морал и одржавајући борбену готовост на највишем нивоу. У операцији којом је сјајно данима руководио одбио је непријатеља од војних објеката и направио дубок продор на запад, осокољен храброшћу и оданошћу своји сабораца и љубављу и поштовањем народа. Очински је чувао животе својих војника и старешина и остаће у историји овог злосрећног рата да је пао као прва жртва јединица којима је поуздано и самопрегорно командовао.»

Зрачећи људским квалитетима и резултатима рада, Крсто Ђуровић је управо требало да понесе заслужене адмиралске ознаке. Јуначка смрт на ратном задатку онемогућила га је у томе. Свеједно, он је снагом и лепотом свог последњег животног чина потврдио да је био адмирал части и угледа, пример онима који су га ожалили, који ће га следити. Посмртно унапређење то би само потврдило и поспешило улазак његовог примера у легенду ЈНА и њене Ратнем орнарице.

Погинуо на фронту

Сјајно је руководио операцијама на свом делу ратишта, заштитио је своје војне објекте, потиснуо непријатеља према западу и сачувао животе својих људи. Нажалост, свој живот није сачувао: погинуо је на фронту, на коме се нашао у хеликиоптеру вршећи командантско извиђање. Хтео је Крсто да све има у својим рукама, да зна тачно распоред непријатеља, да уочи његове слабости и то искористи у циљу очувања сваког живота у својим јединицама.

На мој предлог одржана је комеморација у Сектору заменика начелника Генералштаба за Ратну морнарицу, за коју сам написао говор:

„Окупили смо се да одамо пошту погинулом капетану бојног брода Крсти Ђуровићу, команданту Војнопоморског сектора Бока, који је погинуо 5. октобра извршавајући задатак са групом старешина.

Сви смо ми познавали Крсту Ђуровића, јер смо се са њим сретали током службе у Ратној морнарици.

Обављао је низ дужности у Ратној морнарици – био је укрцан на разарачима, био је дугогодишњи подморничар, обављао је дужност начелника везе у Команди Војнопоморске области и последње две године је био командант Војнопоморског сектора Бока. Управо се налазио пред одбраном адмиралског рада. Није стигао да теоретски одбрани тај рад, али наш Крсто је свој адмиралски рад одбранио у пракси вешто командујући јединицама свог Сектора, тако да и поред низа дејстава његове јединице нису имале погинулих, а сви задаци су успешно извршени . Први војник Бококоторског сектора је и први пао у борби против усташких злочинаца скупљених из свих крајева света.

Иако сви познајемо ово дивног човека, подсетимо се да је био цењен и омиљен у свим срединама у којима је службовао и радио. У његове вредности смо се многи од нас могли уверити из разговора са његовим потчињеним у Војнопоморском сектору Бока, из високог јединства у овој јединици.

Иако миран и тих човек, смогао је снаге да реагује по свим прописима када је покушана издаја у његовој јединици, сасвим ми је озбиљно рекао ‘нека ме они само љуте’, када је хрватски радио јавио да је ухапшен.

Ратна морнарица је много изгубила, јер нас је један већи део одговорних старешина напустио и чак прешао на другу страну, један део је ‘изненада’ пензионисан, али све нас то обавезује, па и смрт нашег друга Крсте, на још већи рад и залагање.

Капетан бојног брода Ђуровић ће бити сахрањен сутра у Котору. Ми не можемо присуствовати, али ће нас представљати наши другови који су сада доле на терену.

Нека је слава палом капетану бојног брода Крсти Ђуровићу!”

Испраћајући Ђуровића из Херцег Новог, градоначелник овог града Велимир Ђурђевић, је рекао: „Остаће записано у историји ратовања да је прва жртва дивизије командант, а то се могло догодити само старешини у чијем је људском и храбром срцу било места за сваког војника. Сачувао је животе својих војника, али не и свој. Борба која траје, наша је заједничка и неће јој бити краја до пораза оних који су насрнули на Југославију и од којих је пао бранећи је. Твоја смрт још више је зближила народ и гарнизон Бока”. Испраћају посмртних остатака капетана бојног брода Крсте Ђуровића присуствовало је више хиљада грађана Херцег Новог.

Велики човек у миру велики и у рату

Крсту Ђуровића сам упознао када смо били на заједничком школовању у Командноштабној академији Ратне морнарице. У класи је импоновао својом висином и сталоженим реаговањем на све што се око њега догађало. Био је најстарији по чину и поштован и од слушалаца и од наставника.

Када се приближио крај школовања и када је већ било јасно да ћу ја бити први по рангу понудили су му да накнадно полаже испите како би то изменили, јер није се смело дозволити да слушалац из Речне ратне флотиле буде најбољи. И то још најмлађи по чину у класи. Крсто је то одбио и потврдио своје поштење у које ни у току школовања, ни када сам сазнао за тај покушај, ни касније, никада нисам посумњао. Остали смо пријатељи до краја.

Крсто је био велики човек у миру и остао велики и у рату.

приредио Бошко Антић, контраадмирал у пензији