Битка за Москву: Да ли је руска зима највише допринела првом Хитлеровом поразу?

Петог децембра 2018. године навршава се 77 година од преломне контраофанзиве Црвене армије током Битке за Москву.

Битка за Москву је једна од најдраматичнијих страница Другог светског рата. Многима у свету је застао дах у нади да ће Црвена армија зауставити немачке трупе за које се тада чинило да су непобедиве. Војна кампања (на Западу познатија као операција „Тајфун“) обухватила је прилично велику територију данашње Русије и трајала је од 30. септембра до 4. децембра 1941. године, после чега су Руси прешли у контраофанзиву до коначног пораза немачких трупа код Москве 20. априла 1942.

Према првобитним плановима било је замишљено да немачке трупе разбију совјетски отпор још у септембру 1941. године, али су до прилаза Москви стигле тек крајем новембра. Хитлерову офанзиву на совјетску престоницу је између осталог омело и лоше време. Током летњих месеци и у септембру време је одговарало немачкој армији, али су средином октобра већ пале прве обилније кише после којих су путеви постали врло блатњави. Из тог разлога је немачка офанзива привремено заустављена. Пауза је трајала две недеље, да би са првим мразевима пут ка Москви поново био отворен.

Па ипак, Немцима је победа све време измицала из руку, иако им је у почетку изгледало да ће све бити лако.

План операције „Тајфун“ и немачке офанзиве на Москву од октобра до децембра 1941. године.

Дејвид М. Гланц и Џонатан М. Хаус, „Када су се сукобили титани“

Може се рећи да су Немци изгубили битку за Москву на самом почетку рата, још у јулу и августу 1941. када нису успели да опколе и униште резерве Црвене армије, чију су снагу веома потцениле. Али и поред тога, још увек постоји мит да су Хитлеру дошли главе сурова руска зима и „генерал мраз“.

Истина је, међутим, да је Хитлер имао на располагању само четири топла месеца на почетку рата и да је за то време требало брзо да разбије Црвену армију која (како му се чинило) није била довољно спремна и довољно опремљена, али није успео да ефикасно искористи своју предност. Немачке трупе су улагале максималне напоре како би извршиле наређења врховне команде на терену, али тај план није остварен из објективних разлога, а не због лошег времена. Наиме, Немци су се на Источном фронту суочили са далеко жешћим отпором него што су очекивали. Хитлер је то признао у тајном разговору са председником Финске Густавом Манерхајмом.

Том питању је посвећен низ научних истраживања. Она у великој мери уливају поверење јер су њихови аутори млади и идеолошки потпуно независни западни историчари из Немачке, Енглеске и САД, којима су између осталих били доступни и руски војни архиви.

Немачка није могла да разбије совјетску армију, пре свега зато што је Совјетски Савез био у предности по одређеним параметрима. На пример, Црвена армија је имала велике резерве, првенствено у тенковима и људству. Могла је рачунати у најмању руку на 15 милиона људи! То је уједно био и велики индустријски потенцијал, на пример за производњу сопственог оружја. Већина погона је била пребачена преко Урала на исток.

Поред тога, рачунало се и на младе и енергичне кадрове у војсци. Совјетски Савез се у овом рату упорно борио јер се није радило само о могућности војног или политичког краха, него о претњи физичким истребљењем целог народа. Немци су на окупираним совјетским територијама вршили погроме и зверски поступали са цивилним становништвом, Јеврејима, Ромима и људима који су се супротстављали фашистичком режиму. Хитлерове трупе су биле посебно сурове према ратним заробљеницима. Због тога није ни чудо што су се совјетски грађани, без обзира на комунистичку диктатуру, одазвали Стаљиновом позиву да пруже отпор.

Немачки окупатори стрељају партизане.

Дејвид Стахел, „Битка за Москву“

Постоји још један фактор који је допринео победи СССР-а, а који се често губи из вида. То је био друштвени поредак у земљи. Стаљин је у Совјетском Савезу, као и Хитлер у Немачкој, имао сву власт у својим рукама, али се његова диктатура знатно разликовала од Хитлерове. Наиме, Стаљина су се плашили чак и његови најближи сарадници и зато су совјетски генерали износили само своје најбоље предлоге, док Хитлер често није обраћао пажњу на било чије савете и инсистирао је на својим заблудама. Поред тога, он је веома потцењивао противника.

Хитлера је победила Црвена армија, а не руска зима

Један од кључних момената који помажу да се одгонетне разлог Хитлеровог пораза у бици за Москву јесте веома крвава Смоленска битка, која се одиграла 1941. године у централном делу фронта и трајала од јула до септембра. У том периоду је СССР изгубио 700.000 војника. Између осталог, у њој је учествовао велики број немачких тенкова и оклопне технике, усмерене против Москве. И поред великих губитака, далеко већих од непријатељских, Црвеној армији је пошло за руком да привремено заустави продор немачких јединица према Москви и примора немачку команду да измени првобитне планове, што је на крају осујетило успешну реализацију плана „Барбароса“.

Исто тако су Немци изгубили много драгоценог времена, војника и резерви у септембарској бици за Кијев, тако да су на Москву усмерили своје последње снаге, које су биле осуђене на пораз чак и да се није умешала руска зима.

Да је мит о зими био истина, Хитлер би могао да покуша да заузме Москву у лето 1942, али то се није догодило јер је совјетска престоница била добро брањена, а немачке трупе врло исцрпљене. Због тога су Немци могли да напредују само на оним деловима фронта где их Црвена армија није очекивала, или тамо где није била добро припремљена да одбије напад. Ето из ког разлога је 1942. године Хитлер уместо Москве одлучио да пребаци снаге на југ, где је доживео и свој други велики пораз у бици за Стаљинград.

Из истих разлога Хитлер није могао да заузме ни Лењинград – није имао довољно ресурса, јер их је изгубио у биткама код Смоленска, Кијева и Москве.

Совјетска карикатура офанзиве немачких војника на Москву.

Дејвид Стахел, „Битка за Москву“

Постоји још један мит који је широко распрострањен у земљама бивше Југославије. Наиме, често се говорило да је Москву спасао војни преврат у Југославији 27. марта 1941. године. Хитлер је тада, наводно, био принуђен да пребаци снаге у Југославију, чиме је на неколико недеља одложен напад Немачке на СССР.

Тај мит се често помиње „у пакету“ са митом о „генералу мразу“. Чињенице, међутим, говоре да је Хитлер независно од драматичних догађаја у Југославији планирао да нападне СССР у јуну 1941. године јер су у то време метеоролошки услови били најповољнији за офанзиву.

Немци су очекивали муњевиту победу, али се то није догодило захваљујући невероватној чврстини и снази војника Црвене армије. Због тога није правично тврдити да су Хитлера на Источном фронту победиле временске прилике!

Треба поменути још једну чињеницу која је допринела победи СССР-а у бици код Москве. То је војна Парада на Црвеном тргу 7. новембра 1941. И поред тога што се фронт налазио само 100 км од Москве, совјетско руководство се одважило на тај потез, тј. на организовање Параде са циљем да се подигне борбени дух народа. И тај циљ је постигнут.

Совјетска контраофанзива 1941.

Александар Верт, „Русија у рату 1941-1945.“

Најзад, још једном треба истаћи да је преломни тренутак у рату био 5. децембар 1941. године. Тада је Црвена армија извршила прву успешну контраофанзиву против исцрпљених немачких трупа које су се зауставиле јер нису могле даље напредовати – нису имале резервно људство, гориво, подршку авијације и артиљерије, па чак ни зимско одело и обућу, због чега су војници морали да пљачакају цивиле јер би се у противном посмрзавали као што се некада догодило са великом Наполеоновом армијом.

Црвена армија је за потребе одбране Москве пребацила своје најбоље дивизије са руског Далеког истока, а поред тога је и са Запада почела да добија неопходну помоћ у намирницама и оружју. У таквим околностима измучена и гладна немачка армија близу Москве није имала никакве шансе за победу и била је принуђена да се повуче. Био је то први пораз Хитлерових трупа у Другом светском рату. Управо тада је почео дуг и крвав пут до победе над фашизмом.

Милан Мрђеновић, Russia beyond