Како је руска победа над Турском донела слободу Словенима Балкана и зашто се многи са тим не слажу?

3. марта 1878. године потписивањем мировног споразума између Русије и Османлијске царевине у градићу Сан Стефану Србија, Црна Гора, Румунија и Бугарска су добиле потпуну и дуго очекивану слободу од вишевековног турског ропства. У овом материјалу портала Russia Beyond читајте о томе како је Бугарска убрзо у јулу 1878. поново изгубила независност и зашто је Србија била незадовољна Русијом.

За Бугаре је тај датум посебно значајан (Бугарска пре тог рата није имала чак ни аутономију), и зато они обележавају 3. март као национални празник Дан ослобођења, када одају пошту учесницима тих догађаја. Већ је постала култ традиција посете меморијалног комплекса на превоју Шипка, где се одиграла једна од кључних битака Руско-турског рата 1877-1878. Па ипак, током протеклих 25 година у Бугарској је све више долазила до изражаја тенденција која је одговарала новом односу политичких снага.

Узроци рата

У другој половини 19. века шира јавност се заинтересовала за ситуацију на Балкану. Захваљујући репортажама америчког војног дописника Мек Гахана свет је сазнао за језиву бруталност Турака у опхођењу са словенским народима које су поробили. Политика Османлијског царства на Балкану изазвала је устанке у Босни (1875), Србији и Бугарској (1876), о чему је светска штампа доста писала.

Битка код Плевне, руско-турски рат (1877-1878).

У руском друштву су поступци Турака изазвали посебан одјек и негодовање. У руским храмовима и новинским редакцијама организовано је прикупљање прилога за помоћ устаницима, а друштвене организације су почеле да пружају помоћ избеглицама из Србије и Бугарске.

Руске власти су схватале сву сложеност ситуације и у почетку нису журиле да уђу у рат. У Србију су масовно кренули добровољци да се придруже рату србског народа против Турака, међу њима је био и генерал Михаил Черњајев, који је једно време руководио србском војском. Али се руско јавно мњење толико „усијало“ због катастрофе која је претила Србији, а било је и руских политичара који су се залагали за улазак у рат, да су те околности коначно превагнуле и Русија је објавила рат Турској 17. априла 1877. године.

Непосредно пре објаве рата, у децембру 1876. и јануару 1877. у Истамбулу је одржана конференција на којој је Русија покушавала да наговори Османлијско царство да призна аутономију Бугарске и Босне (Србија је у том тренутку више од пола века била аутономна кнежевина) под протекторатом међународне заједнице, али је тај план пропао, тако да је рат био једини пут ка ослобођењу балканских Словена. Руска дипломатија је одуговлачила са уласком у рат јер се озбиљно радило на обезбеђивању неутралности Аустрије и Велике Британије. Александар Други се није одважио да уђе у рат све док није било сигурно да те две земље неће стати на страну Турске као у Кримском рату.

Нижегородски драгунски пук прогони Турке крај Карса, 1877. Аутор слике - Алексеј Кившенко

Википедија

Борба против Турске је од самог почетка била тешка. Присталице Османске империје дизале су устанке на руском Кавказу – у Чеченији, Дагестану и Абхазији. Русија је била принуђена да пребаци своје трупе са Далеког истока на Кавказ како би угушила бунт. И околности на Балкану јој нису ишле на руку. Руска војска није имала довољно савременог оружја, а било је проблема и са доставом лекова и провијанта.

Треба истаћи да је и поред свега тога реакција руског друштва била толико снажна да су стотине руских добровољаца одлазиле заједно са редовним војницима на Балкан да тамо ратују. Међу њима је било и познатих личности, на пример лекари Николај Склифосовски, Николај Пирогов и Сергеј Боткин, писци Всеволод Гаршин и Владимир Гиљаровски, а такође Александар Александрович Пушкин – син руског песника Александра Сергејевича Пушкина.

Војна победа и дипломатски пораз Русије

За неколико месеци је турска војска у Европи потпуно разбијена, а руска армија је већ била на прилазима Истамбулу. Тада су Велика Британија и Аустрија запретиле Русији ратом и подстакле је на вођење мировних преговора и склапање Санстефанског мира.

Према прелиминарном Санстефанском споразуму од 19. јануара 1878. године велике територије су добиле Грчка и новоформирана Бугарска, са чиме се нису сложиле Велика Британија и Аустрија, као ни Србија и Румунија које су према том истом договору стекле коначну независност. Управо тај тренутак се често недобронамерно тумачи као да су „Руси опет издали Србију”. Србија није била задовољна независношћу без Пиротског краја (који је добила Бугарска), Косова и Босне и Херцеговине.

Антон фон Вернер, Берлински конгрес, 13. јул 1878. (1881). Конгрес из 1878. је последњи међународни форум на коме деловање великих сила није било оптерећено блоковском припадношћу.

У тешкој међународној ситуацији 1. јула 1878. године је склопљен (наравно, уз сагласност Русије) нови, и овога пута коначни мировни споразум у Берлину, према коме су коначно добиле независност Србија (овога пута заједно са Пиротским крајем), Црна Гора и Румунија, док је Аустрија окупирала Босну, Херцеговину и Санџак, а Турској су враћене све земље које су по Санстефанском миру добиле Бугарска и Грчка, укључујући и Косово, Македонију и Албанију. Бугарској је одузета независност, Северна Бугарска је постала кнежевина која зависи од Порте, а Источна Румелија је постала аутономна област у склопу Османлијског царства (Бугарска је заједно са Румелијом стекла независност тек 1908. године). Срби су имали основа да буду љубоморни на Бугарску и Грчку и првобитни Санстефански мир (због Пиротског краја, Косова, Македоније), али је непобитна чињеница да је Србија те 1878. године (после око 500 година) добила потпуну међународно признату независност захваљујући сјајним победама руске армије у рату против Турске.

Зашто је Русија устукнула пред незадовољством Велике Британије и Аустрије, али и својих савезница Србије и Румуније?

Историчари објашњавају да је постојала опасност од војног сукоба са Великом Британијом и Аустријом, и да Русија није била спремна за тај сукоб, јер је у рату против Турске изгубила 15.500 војника и официра.

Амбасадор Бугарске у Русији Бојко Коцев сматра да је то, између осталог, било везано и за чињеницу да су Санстефански мир припремали једни људи, пре свега гроф Игнатјев, а на преговоре у Берлин је послата друга делегација, на челу са грофом Михаилом Горчаковом. „Он је био човек у годинама и није имао информације од својих амбасадора (неки од њих су се више бавили личним него државним пословима), тако да није могао одбранити интересе Русије, због чега је она за преговарачким столом изгубила много тога што је у рату постигла. То се одразило и на Бугарску, која је услед Берлинског диктата (како смо ми, Бугари, назвали тај споразум) заувек изгубила поједине своје територије. Па ипак, ми памтимо људе који су дали свој непроцењиви допринос настанку бугарске државе, и од тада грофа Игнатјева, аутора нацрта Санстефанског споразума, поштујемо као народног хероја Бугарске“, закључио је Коцев у интервјуу за руски лист Газета.

Однос данашње Бугарске према ослобођењу

У данашњој Бугарској се појавио друштвени слој који не признаје одлучујућу улогу Русије у ослобађању Балкана од Османлијског царства, као ни историјски значај Санстефанског споразума.

„У Бугарској постоје такви људи (отприлике 4% нашег друштва) који покушавају да овом догађају припишу политичку и економску позадину. Они покушавају да докажу како је Русија тада имала циљ да изађе на Босфор и Дарданеле, а да ослобођење Бугара и других православаца њу није занимало“, каже председник Бугарског националног покрета „Русофили“ Николај Малинов, али уједно наглашава да се већина Бугара не слаже са таквим ставом. „Немојмо заборавити да је Русија после ослобођења Бугарске фактички створила бугарску морнарицу и армију, створила је устав наше земље и ударила темеље наше државности. Руси су нам две године након заршетка рата 1877-1878. све то оставили и једноставно отишли, не затраживши ништа у замену. И ми, наравно, то нисмо заборавили“, додао је Малинов.

Russia beyond