Како су жене у совјетским тенковима „прашиле“ нацисте

У совјетској армији током Другог светског рата борило се преко 800.000 жена, а само неколико десетина припадница слабијег пола било је ангажовано у јединицама совјетске тенковске армаде. Тенкистима је у сваком погледу било тешко, а жене тенкисти су имале додатну потешкоћу која се огледала у неповерењу сабораца мушког пола.

Није било нимало лако служити у тенковским јединицама током Другог светског рата. За разлику од посада садашњих тенкова, у оно време су тенкисти трпели велико физичко оптерећење, а за управљање тенком била је потребна велика концентрација. То је било тешко чак и мушкарцима, тако да је и сама идеја да жена управља тенком изгледала потпуно апсурдно.

И поред свега, поједине жене су успеле да се изборе са предрасудама, савладају све препреке на свом путу (у буквалном смислу) и стекну право да се боре на фронту као чланови тенковске посаде. Многе тенкисткиње су награђене звањем Хероја Совјетског Савеза и другим високим признањима.

Освета по сваку цену

 

Archive photo

Када јој је муж погинуо у борби на почетку Великог отаџбинског рата, телефонисткиња Марија Октјабрскаја одлучила је да се пријави у армију као добровољац и освети мужа. Међутим, у војном одсеку је одбијена јер није била довољно млада (36 година) и имала је проблема са здрављем.

Октјабрскаја ипак није одустала. Продала је све што је имала како би приложила новац за прављење тенка Т-34, па је чак лично Стаљину написала писмо са молбом да јој се омогући учешће у рату у посади тенка који је спонзорисала. Стаљин је неочекивано испунио њену молбу.

 

Archive photo

Тако је у октобору 1943. после петомесечне обуке Марија Октјабрскаја примљена у совјетску армију као тенкиста, у посади тенка који је на њену молбу добио назив „Ратна другарица“. Тако је она постала прва жена за управљачем совјетског тенка.

Марији је понуђено да управља командантским тенком који никада није учествовао у борбеним дејствима, али је она одлучно одбила. На бојном пољу је ликвидирала артиљеријско оруђе, неколико митраљеза и преко 70 непријатељских војника. Сестри је написала: „Бијем гадове. Не могу очима да их гледам“.

Нажалост, Маријина сјајна ратна каријера кратко је трајала. Рањена је 18. јануара 1944. године, када ју је погодио гелер. Умрла је неколико месеци касније у болници.

Из Стаљинграда у Кијев

 

Историјски архив Омске области

Јекатерина Петљук је целог живота маштала да постане пилот, а када је избио рат одлучила је да буде тенкиста. „У тенку ћу далеко брже протерати Немце из Украјине“, говорила је.

Јекатерина је била члан посаде лаког тенка Т-60 „Малютка“ („Малени“), направљеног од прилога који су скупила деца из сибирског града Омска. Касније је тај тенк постао веома познат.

Јекатерина Петљук је додавала муницију и износила рањенике са бојног поља, али је учествовала и у борбама. Ликвидирала је многе утврђене положаје, војнике и блиндирана возила у борбама за Стаљинград и Украјину.

 

Историјски архив Омске области

Једном је спасла живот неколицини официра за које је добила наређење да их превезе у тенку. Усред ноћи је неким чудом приметила минско поље и зауставила тенк три метра од прве мине. Много година касније капетан Лепечин је испричао следеће: „Уплашио сам се када ми је речено да ће тенком управљати жена. Помислио сам да је боље ићи пешке... Али како је она могла да осети минско поље?“

На ово питање Јекатерина никада није могла дати јасан одговор.

„Нема назад“ 

 

Archive photo

Александра Самусенко је била везиста, командир посаде тенка Т-34 и једина жена заменик команданта тенковског батаљона.

Имала је 19 година када је почео рат. У ратним годинама учествовала је у многобројним сукобима на различитим фронтовима. Три пута је била рањена и двапут је морала да напусти запаљени тенк.

У Курској бици њен тенк је наишао на три немачка „Тигра“. И поред легендарне брзине и маневарских могућности Т-34 се није смео приближити немачким чудовиштима јер се посада успаничила. Тада је Александра умирила другове хладнокрвним и одлучним гласом рекавши: „Нема назад!“

 

Archive photo

Први „Тигар“ је одмах избачен из строја. Затим је уследила вишечасовна борба са друга два тенка, после чега је совјетски Т-34 успешно напустио бојно поље.

Нажалост, Александра Самусенко није дочекала крај рата. Убијена је на северозападу Пољске, само 70 километара од Берлина.

Борис Јегоров, Russia beyond