Слом Немаца за само 45 дана

27.09.2018. год.

Напредовање србских регуларних трупа у великој мери су олакшавали устаници по читавој земљи. Српску Врховну команду није поколебала техничка надмоћност противника

После испадања Бугарске из рата, генерал Шолц је добио задатак да са остацима немачких јединица, које су се налазиле на македонском фронту, уз помоћ појачања која су му стизала са других фронтова (укупно шест дивизија), а у тесној вези са аустроугарским снагама које су се повлачиле из Албаније, организује нов одбрамбени фронт на линији: Пирот-Ниш-Прокупље-Митровица-Пећ, како би се зауставила савезничка офанзива и обезбедила комуникација Београд-Софија-Цариград. То би омогућило да се настави подршка Турској и заштите извори нафте у Румунији, као и да се осигура одбрана јужног бока Аустроугарске. Од успешне реализације тог плана зависио је наставак рата.

Међутим, догађаји су се развијали изузетном брзином, тако да нису допустили непријатељу да реализује своје планове. Наиме, србска 1. армија, грабећи према Нишу, није допустила непријатељу да доврши прикупљање и консолидацију на новој одбрамбеној линији. Одмах после проласка кроз Куманово, она је 3. октобра разбила аустоугарску 9. дивизију на линији Бујановац-Гњилане и, незадрживо надирући на север, 4. октобра ослободила Врање, а 5. октобра Владичин Хан. Следећег дана она се пробила кроз Грделичку клисуру и одатле упутила француску Коњичку бригаду преко Власотинца ка Пироту, да би са главним снагама наставила надирање ка Нишу.

Лесковац је ослобођен 7. октобра, а два дана касније армија је избила пред непријатељске положаје јужно од Ниша. На линији Пасјача-Селичевица-Пирот непријатељ је груписао 47 батаљона и 55 батерија, док је србска 1. армија располагала са свега 27 батаљона, 24 ескадрона и 29 батерија, преморених у дугим маршевима и непрекидним борбама и са готово утрошеном артиљеријском муницијом. Пошто се избијањем пред Ниш 1. армија удаљила 180 километара од осталих савезничких снага и српске 2. армије, која се налазила у покрету са бугарске границе према Скопљу, генерал Д"Епере је с разлогом био забринут за њену безбедност. Због тога је упутио србској Врховној команди у Скопљу следећи телеграм: "Прва србска армија срља у авантуру и она ће компромитовати цео наш успех, зато апсолутно обуставите њено даље напредовање према Нишу."

Међутим, српску Врховну команду није поколебало то наређење, нити бројност и техничка надмоћност противника. Ценећи да србска војска, која ослобађа своју земљу и ужива свестрану подршку свога народа, има огромно морално-политичко преимућство над непријатељским трупама чији је борбени морал јако уздрман, а да би чекање на пристизање савезничких трупа, које су се веома споро кретале, омогућило непријатељу да постигне свој циљ, србска Врховна команда је одобрила војводи Бојовићу да отпочне операцију за ослобођење Ниша и настави гоњење непријатеља према Сави и Дунаву.

У Тродневној жестокој бици која је почела 10. октобра, србска 1. армија је, комбинујући обухватни маневар преко Пасјаче са пробојем преко Селичевице, сломила одбрану надмоћније немачке 11. армије и присилила је да напусти Ниш. У зору 13. октобра трупе Моравске дивизије су победоносно ушле у град и заплениле велике количине ратног материјала. Истог дана француска Коњичка бригада ослободила је Белу Паланку, а један србски коњички пук Прокупље.

У међувремену, за новог команданта заједничких немачких и аустроугарских снага на Балкану одређен је фелдмаршал Кевеш, који је кокетно, уз своје име, истицао атрибут "освајач Београда". После губитка Ниша, немачка 11. армија се повукла на линију Сокобања-Бован-Крушевац и даље Западном Моравом до Чачка, где јој је пристигла у помоћ аустроугарска 30. дивизија и делови 51. дивизије. Упорном одбраном свога фронта, та армија је требало да послужи као спона између немачке Групе армија фелдмаршала Макензена у Румунији и аустроугарске армијске групе "Албанија", која се повлачила кроз Црну Гору да би зауставила напредовање српске војске, омогућила што дужу експлоатацију животних намирница из Србије и заштитила јужну границу Аустроугарске.

Аустроугарска врховна команда, да би омогућила извршење тако амбициозног задатка, одредила је још десетак нових пешадијских и коњичких дивизија, као и низ артиљеријских група, које су са италијанског фронта и из Украјине упућене на србски фронт. Убрзо се показало да су све те мере одоцниле.

Немачко-бугарски штабови рачунали су да ће српске снаге, после тако великог удаљавања од својих база и због порушених комуникација, успорити своје напредовање, како би побољшале своје снабдевање. Међутим, српске трупе су те тешкоће у великој мери брзо савладале благодарећи свестраној помоћи становништва, које је износило пред своје ослободиоце и последње залихе хране сачуване после трогодишње окупације. "Све што је остало од становника у Србији - старци, жене и деца" - забележио је француски капетан Дега - "све се то стављало нама на располагање, трудило се да нам учини услугу и пружи помоћ, Они преносе наше телеграме и наредбе, они нам служе као извиђачи, у тој земљи сваки становник је истовремено и војник."

Напредовање србских регуларних трупа у великој мери су олакшавали устаници. У извештајима немачких и аустроугарских штабова, из дана у дан се говори да су устанички одреди и групе прекрили целу земљу. Нападајући непријатељске трупе у покрету и на положајима, кидајући им везе и ометајући њихов саобраћај, устаници су отежавали њихову борбу на фронту.

Устанички покрет нарочито је био снажан и масован на Косову, у Метохији и у Црној Гори. Благодарећи помоћи устаника Косова, који су сами ослободили низ градова и заробили стотине аустроугарских војника, комбиновани француски одред генерала Транијеа успео је, такорећи у једном даху, да од 10. до 17. октобра ослободи Косово и избије на линију Рашка - Нови Пазар. To је омогућило србској 2. армији да се без тешкоћа прегрупише лево од 1. армије и предузме марш преко Косова и долином Ибра на фронт према Дрини.

У исто време француска група дивизија генерала Патеа упутила је железницом истурене одреде ка Видину и Неготину, који су, пошто их непријатељ није очекивао, 17. октобра стигли на десну обалу Дунава и хицима из својих топова прекинули саобраћај непријатељске флотиле.

У таквим околностима србска Врховна команда је позитивно одговорила на захтев војводе Бојовића да, после неколико дана одмора у долини Западне Мораве, његова армија поново крене у напад. У тродневним жестоким борбама које су почеле 18. октобра дуж целе линије фронта од Сокобање до Чачка, противничка одбрана је најпре сломљена код Ражња, где су Моравска и Коњичка дивизија извршиле пробој. Одмах затим цела армија је прешла у гоњење. Већ 25. октобра Дринска дивизија је ослободила Крагујевац.

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА

Србска Прва армија је, гонећи у стопу разбијеног непријатеља, незадрживо надирала према Сави и Дунаву. Тачно 45 дана од почетка победоносне солунске офанзиве, 1. новембра у 10 часова, војвода Петар Бојовић је на челу Дунавске дивизије ушао у Београд. Напаћена престоница Србије, која је претрпела велика разарања и чији су житељи тешко страдали, дочекала је своје ослобођење. У то време 2. армија је челом стигла у рејон Ужица и упутила предње одреде на фронт према Дрини.

Петар Опачић, Новости