Бугари у Солуну моле за мир

22.09.2018. год.

У знак признања Александар Карађорђевић унапредио је команданта 1. армије Петра Бојовића у чин војводе. Савезничке снаге дуж целог фронта нису у нападу пратиле српске војнике

Избијањем србских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска ситуација на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене у дужини од 50 километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве запретила опасност обема армијама да буду натеране на капитулацију.

Немачки штабови су увиђали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би се, уз помоћ дивизије чији су долазак са других фронтова најављивале врховне команде Немачке и Аустро-угарске, зауставила офанзива Антанте и, евентуално, предузео противнапад. Генерал Шолц је настојао да, довођењем појачања са тих делова фронта, спречи напредовање србског ударног клина.

Када је, међутим, србска 1. армија после освајања Дренске планине усмерила свој напад преко Бабуне и тако угрозила последње везе немачке 11. армије са вардарском долином, а србска 2. армија образовала простран мостобран на левој обали Вардара и започела надирање према Штипу у позадину бугарске 1. армије, генерал Шолц је, не консултујући се са бугарским командантима, 22. септембра наредио опште повлачење на целом фронту од Дојрана до Охридског језера на линију Тетово-Скопље-Плачкавица, где је требало пружити одлучан отпор и спречити продор армија Антанте у Бугарску.

"Били су учињени натчовечански напори да се одрже положаји", каже се у једном немачком извештају о борбама које су претходиле повлачењу, "али је све било узалудно. Налету Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али нека је част и Србима који су пожњели успех". У страху од нових пораза, врховне команде Немачке и Аустроугарске су се у међувремену споразумеле да хитно упуте у Македонију шест дивизија из Украјине, Италије и са Западног фронта.

Упркос тако сјајно извршеном пробоју фронта (са очигледним далекосежним војним и политичким последицама на целокупну стратегијску ситуацију), србска војска се нашла у врло компликованом положају. Британско-грчке трупе у дводневној бици код Дојрана, 18. и 19. септембра, претрпеле су неуспех, изгубивши око 7.000 људи. Обавештавајући о томе српску Врховну команду, генерал Д'Епере је додао да је одложен почетак напада 1. групе дивизија, па је молио да српске трупе наставе надирање, наглашавајући да се судбина савезничке офанзиве налази у њиховим рукама.

Остале савезничке снаге дуж целог фронта нису ни предузимале напад, тако да су се још увек налазиле на својим полазним положајима, са изузетком неколико суседних савезничких одреда који су обезбеђивали и пратили крила србских армија. Бокови србских армија, дубоко уклињених у непријатељски распоред, били су изложени опасности. Врховна команда је енергично тражила акцију осталих савезника.

Међутим, 21. септембра председник француске владе и министар војске Клемансо наредио је генералу Д'Епереу да ограничи офанзиву како би француска и британска влада могле да приступе смањењу броја трупа у Македонији ради ојачавања Западног фронта. Та чудна наредба до данас није добила право објашњење, јер ситуација на Западном фронту није била нимало забрињавајућа. Може се претпоставити да је депеша упућена једино из обзира према Британцима, који су се раније супротстављали предузимању офанзивних операција на Солунском фронту.

Но, битно је да се Д'Епере колебао, што се манифестовало тако да није одмах издао одговарајућа наређења савезничким трупама, па се офанзива наставила свом силином. Због тога је регент Александар два пута у истом дану ишао у Солун код Д'Епереа захтевајући од њега да изда наредбу за прелазак у напад свих савезничких трупа како би се обезбедили бокови србских армија.

Главни командант се сложио са мишљењем регента Александра и обећao да ће издати потребна наређења за прелазак савезничких трупа у напад. Међутим, савезничке трупе су, такорећи, и даље стајале на полазним положајима. Свесна да би у таквим околностима свако оклевање водило у пораз, србска Врховна команда је, не сачекавши да се трупе снабдеју храном и муницијом, наредила да 1. армија освоји Бабуну, а 2. армија Серту и Градишку планину и да најенергичније, не обазирући се на заостајање савезничких трупа, надиру ка бугарској граници.

У исто време она упућује оштар демарш главном савезничком команданту, у коме се каже да ћe "француска Источна војска, због спорог напредовања, поновити грешку коју је Сарај учинио 1916. године приликом напада на Битољ", и тако "дозволити да се непријатељ среди и, евентуално, поврати на своје старе положаје".

У депеши се инсистирало да француске трупе из рејона Битоља бар мало помогну србској 1. армији која се бори под врло тешким условима, нападајући непријатеља с фронта. Да потчињена команда узима толику иницијативу у своје руке, и у исто време упућује прекоре надлежној команди, пример је без преседана.

Начелник штаба српске Врховне команде војвода Мишић био је свестан величине тренутка: од успеха наређеног маневра, поручио је командантима армија Бојовићу и Степановићу, зависи исход рата. Заиста, чим су српске трупе после дводневних борби избиле на Бабуну и Серту и усмериле своје надирање ка Велесу, Штипу и Радовишту, бугарска влада је истог дана, 24. септембра, закључила да није могуће задржати српске армије у њиховом напредовању према бугарској граници и да је рат изгубљен.

Због тога је прелиминарно одлучила да упути парламентарце у Солун да моле за мир. Српске војнике није више било могуће зауставити.

У знак признања за успехе у пробоју Солунског фронта и маневар преко Дренске планине и Бабуне, врховни командант Александар Карађорђевић унапредио је команданта 1. армије Петра Бојовића у чин војводе.

Савезничке снаге, најзад, прелазе у општи напад, изузев грчких трупа на Струми. Непријатељ је у повлачењу на целом фронту од Дојрана до Охрида. Група деснокрилних дивизија француске Источне војске наступала је фронтом према Крушеву и Броду, вршећи снажан притисак на немачку 302. дивизију која је штитила повлачење главнине 11. армије у правцу Тетова и Скопља. Услед драматичног развоја догађаја у Македонији, аустроугарска врховна команда наређује да се њене трупе у Албанији, мада их Италијани нису узнемиравали, повлаче на север упоредо са повлачењем немачке 11. армије.

УЗАЛУДНО ОХРАБРЕЊЕ НЕМАЧКОГ ЦАРА

Када се у Берлину сазнало за поступак бугарске владе, да шаљу парламентарце у Солун да моле за мир, немачки цар Вилхелм II је, да би охрабрио свога поколебаног савезника, упутио телеграм бугарском краљу Фердинанду, у коме га обавештава о упућивању крупних појачања која ће бити у стању да преокрену ситуацију у Македонији. "Ми долазимо", каже се у том телеграму, "са свим расположивим трупама да пружимо помоћ и спасење". Међутим, за све те мере било је касно.

Петар Опачић, Новости