БОЈАН АРУЛА: НЕЋУ ДА НАПУСТИМ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ БЕЗ БОРБЕ

Бојан Арула је један од Бањолучана на листи ПДП за посланика у Народној Скупштини Републике Српске. Када смо га фотографисали, сасвим случајно је у кадар ушетала трудница. Први утисак је био да фотографију треба поновити, но, након разговора са њим, дошли смо до закључка да прикладнија није могла бити ни намјештена. Али смо је свеједно поновили.

Арула је дипломирани социјални радник, који право из струке предлаже конкретна законска рјешења за најугроженије категорије друштва, са којима се сваки дан сусреће на послу. Како је ово његова прва појава на гласачком листићу, али не и у политици, логично је да смо га питали од када је у политици и зашто се опредијелио да уђете у изборну утакмицу за посланика ове године?

-Ово је мој други улазак у политику. Први сусрет са политиком имао сам крајем 1998. године када сам приступио Србском народном савезу гдје сам био предсједник омладинске организације, члан главног и извршног одбора, а касније и члан предсједништва. Од 2004. године напуштам политику и у потпуности се посвећујем раду у невладином сектору.

Као активиста, у политику сам се враћао постепено, задњу годину дана и то на позив предсједника Партије демократског прогреса Бранислава Бореновића. Он ми је представио један потпуно другачији политички концепт, модеран, динамичан и прије свега демократски. Прва ствар коју сам урадио заједно са својим тимом јесте Програм развоја социјалне политике у Републици Србској. Одлука да уђем у изборну утакмицу није била једноставна, а донио сам је заједно са супругом, која ми је велика подршка.

Није тајна да сам у једном тренутку одлучио да са породицом напустим Републику Српску, не само због лоших ствари које су ми се дешавале у протеклом периоду, него и недостатка перспективе за моју дјецу. Волим своју земљу, желим да моја дјеца одрасту овдје и да њихова дјеца славе славу коју ћу им оставити, као што је мени мој дјед оставио. Али, ако се нешто драстично не промијени, будућност моје дјеце неће бити у Републици Србској. И то боли.

Мој улазак у изборну утакмицу може се схватити као посљедња шанса мојој земљи. Да сам отишао без борбе за Републику Српску, можда то себи никада не бих опростио. Сада вјерујем у промјене и први пут послије осам година имам наду да ћемо сви живјети боље.

У јавности се могло чути ваше име, везано за мобинг, односно сукобе вас и директорице ЦЗСР, Вере Сладојевић. О чему се ту радило и какво је сад стање у центру?

То је једно лоше вријеме, како за мене, тако и за моје колеге и саборце из Центра за социјални рад Бања Лука. Можда је тако изгледало због представљања у медијима, али то није био мој лични сукоб ни са ким. Једноставно, радило се о борби за законитост рада установе, професију, права радника и наше кориснике. Борили смо се против система, не против појединца.

Скоро три године трајала је борба за истину и правду, али смо на крају заједно побиједили. То није била ни борба ни побједа једног човјека. Били смо сложни и као колектив и као људи, снажно смо пружали подршку једни другима и жељели смо промјене. Тако сложни, остварили смо циљ и показали да нико није недодирљив и неприкосновен. Данас је ситуација драстично другачија.

Центар је добио нову енергију, радници поштовање какво заслужују, односи међу људима су релаксирани, а установа лагано, али сигурно поново задобија повјерење корисника услуга и заузима мјесто у друштву које му припада.

Је ли и то био један од мотива за улазак у политику?

Постоји изрека, ако се ти нећеш бавити политиком, политика ће се бавити тобом. Мени се то заиста и десило. Али то није основни мотив. У једном ауторском тексту написао сам да су социјални радници у нашој земљи подбацили због политике немијешања. Ми смо се образовали да носимо промјене у друштву. Да би се постигле промјене, морамо бити проактивни, што је саставни дио наше професије. Наши политичари су доказали да су неспособни, некомпетентни, лишени емпатије, али и знања како би донијели ефективне системске промјене које ће, узрочно-посљедично, донијети бенифите и нашим клијентима.

Управо из тог разлога социјални радници морају почети да се баве политиком. Као професионалци не смијемо бити нијеми посматрачи на историјској раскрсници, него озбиљни фактори промјена који ће одлучити какав тип друштва желимо да оставимо нашој дјеци.

Да ли ћемо наставити путем политике сегрегације, изолације, вријеђања, непоштовања људских права, политичке некоректности и обмана или ћемо градити друштво једнаких, мултикултурално друштво засновано на узајамном поштовању и поштовању људских и цивилизацијских тековина и вриједности, гдје ће способни бити изнад подобних?

Како, као социјални радник, свеукупно оцјењујете стање социјалне политике у Србској?

Област социјалне заштите и социјалне политике у Србској је занемарена, што је парадоксална ситуација обзиром на све сложенију економску ситуацију, која се рефлектује на социјални положај грађана наше земље. Игнорантски однос и одсуство воље и идеје да се предузму одлучни кораци, да се оснажи систем социјалне заштите у пракси, резултује да грађани погођени социјалним случајем не могу рачунати на значајну подршку овог система.

Садашња социјална политика је сведена на фрагментиране реформе и паушална „ad hoc“ рјешења, а грађани се држе као таоци система. Систем се не развија јер заправо постоје паралалелни системи социјалне заштите: државни који је у катастрофалном стању и којем грађани не могу приступити и партијски који се користи за куповину гласова и политичку трговину. Основа за приступање рјешавању социјалних проблема је постојање квалитетне социјалне политике коју ПДП уноси у следећу Владу Републике Српске!

Сиромаштво је основно обиљежје великог броја породица у Републици Србској. 14 година радим као социјални радник и живи сам свједок огромног повећања броја мојих суграђана који траже једнократне новчане помоћи како би преживјели мјесец. За мене, као професионалца, као човјека, то је поражавајуће. Видим људе из сваког сегмента нашег друштва, професоре, инжињере, архитекте, трговце, административне раднике, пензионере, како пропадају. Пропадају и појединци и цијеле породице. У оваквим условима, сасвим је нормално да нам радно и репродуктивно способно становништво одлази. Држава није обезбиједлила социјални минимум сваком грађанину Српске, нити је владајуће брига што нам огорман број дјеце одлази на спавање гладно.

Шта треба учинити да се то промијени?