Прокрчен пут за повратак у земљу

16.09.2018. год.

Британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима пише да "налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату". Србска војска је 21. септембра избила на Вардар и заузела све комуник

Првог дана офaнзиве, 14. септeмбра, негде око 15 сати, пошто француска 17. колонијална дивизија није могла да крене напред, војвода Степа Степановић је у борбу увео дивизије другог армијског ешалона, Југословенску и Тимочку, које су се кретале иза француских дивизија на око 500 метара.

Прошавши кроз распоред Француза, Југословенска дивизија је сломила бугарску одбрану на Кравици, Кравичком камену и око 18 часова избила на Кравичку пољану. Тиме је отворила пут за надирање према Козјаку. На Соколу, међутим, борба није јењавала. Француски 148. и србски 6. пук су се цео дан под најтежим условима пели уз стрме падине Сокола. Нека одељења су, чак, користила лествице да би савладала окомите делове стеновитих падина. Ипак, вешто се бранећи, војници бугарског 10. пука су до дубоко у ноћ задржали неприступачне врхове Сокола у својим рукама. Тек око 23 часа, када су добиле појачање, србска и француска војска су освојиле врхове Сокола. Тиме је цео бугарски главни положај на правцу напада српске 2. армије био заузет.

Кокандант армије, војвода Степановић, кратко је описао тај успех: "Задатак је извршен. Тактички фронт је пробијен и поред кризе код 17. француске дивизије и колебања код 122. француске дивизије. Највећи успех постигла је Шумадијска дивизија". Заузимање јако утврђених бугарских положаја на Ветернику, Кравици, Добром Пољу и Соколу, заједничко је дело француских и србских трупа. Војвода Степа Степановић је са разлогом одао посебно признање Шумадијској дивизији, којој је у наредби од 16. септембра, између осталог, упутио и ове речи: "Шумадијска дивизија је свој споредни задатак претворила у главни и тиме стекла славу каква се ређе налази у историји ратне вештине. Тиме је она дала нови доказ свету да ненадмашно јунаштво српске војске неугасиво пламти у срцима србских војника и као сунце загрева измучено срце наше отаџбине, носећи јој скору слободу."

Други дан офанзиве крунисан је новим великим успесима. Србска 2. армија, са Југословенском и Тимочком дивизијом у првом, а Шумадијском и 17. колонијалном у другом ешалону (122. дивизија задржана је на Добром Пољу у општој резерви), наставила је надирање према Козјаку и Тополцу, ка другом положају бугарске одбране.

Наишавиш на снажан отпор непријатеља, Југословенска дивизија је цео дан нападала на Козјак, напредујући стопу по стопу. Непријатељски пукови, довођени из резерве и бацани на ову несаломљиву дивизију, нису је могли зауставити. Бугарској војсци су на Козјаку дошла немачка појачања у помоћ, како би зауставили продор и спречили слом. Али, како је сликовито забележено у Ратном дневнику српске Врховне команде, пред налетом југословенских и вардарских пукова разбијале су се све снаге непријатеља као таласи гоњени орканом на морској пучини, па је Југословенска дивизија у једном громовитом нападу, око 18 часова увече, освојила најснажнији положај на целом непријатељском фронту - планину Козјак.

У исто време Тимочка дивизија је, улажући огромне напоре на јако испресецаном терену са висинским разликама до 600 метара у изворном делу реке Пороје, избила пред Тополац и развила се за одлучно надирање дуж Тополске греде. Истог дана србска 1. армија је са Дринском, Дунавском и Моравском дивизијом прешла у напад и до предвече освојила цео непријатељски први положај и, поравнавши се са 2. армијом, наставила надирање у дубину непријатељске одбране. Само на крајњем левом крилу, код села Грдешнице и Старевине, где су Бугари пружили изузетно жилав отпор да би заштитили рокадну комуникацију Разимбеј-

-Виталиште-Козјак, 9. дунавски пук и Одред генерала Транијеа, који су штитили лево крило и бок србског распореда, нешто су спорије напредовали.

У међувремену, непријатељ је увео у борбу нова крупна појачања и прегруписао снаге, али није могао да заустави напредовање србских трупа. Трећег дана офанзиве Тимочка дивизија је освојила Тополац, Југословенска и Моравска дивизија Кучков камен, а Дринска и Дунавска, у тесном садејству са Одредом генерала Транијеа, Пандели и Бешички вис, продревши све до Виталишта. Тиме је завршен пробој главног непријатељског положаја на целој ширини србског нападног фронта од око 30 км.

У току тих борби Бугари и Немци су претрпели велике губитке у људству, наоружању и борбеној опреми; само заробљених било је око 3.000. Број погинулих и рањених није утврђен. За то време француске дивизије су имале 677, а српске трупе око 500 ратника избачених из строја.

Пишући о тим борбама, које су својом жестином и брзим резултатима изненадиле свет, тадашњи британски председник владе Лојд Џорџ у својим мемоарима истиче да су се Бугари храбро бранили, али да нису могли да се одупру Србима, које је "предводио један од најспособнијих генерала овога рата" (војвода Живојин Мишић - прим. аут.), а које је прожимала "жудња да се дигну и баце на непријатеља и да најзад прокрче себи пут натраг у своју земљу". Тиме он објашњава како су Срби "извршили пробој фронта с неодољивим јунаштвом. Налет Срба на непријатеља, који је био укопан у стену изнад њих, представља један од најсјајнијих подвига у овоме рату".

У наставку офанзиве србска Врховна команда је увела у борбу Коњичку дивизију, која је потчињена 2. армији са задатком да, заједно са пешадијом, гони непријатеља ка Вардару.

У наредна четири дана, српске армије су се као бујица сручиле са високих планина ка Црној реци и долини Вардара, не допустивши непријатељу да застане и предахне. Већ 21. септембра, 2. армија је избила на Вардар широким фронтом од Демир Капије до Неготина, и на Црну реку од њеног ушћа до Возараца, и загосподарила главним комуникацијама непријатеља.

Следећег дана 1. армија је, после вишедневних тешких борби, заузела Дренску планину и избила на комуникацију Прилеп-Градско.

Избијањем србских армија на Вардар и Дренску планину створена је потпуно нова стратегијска ситуација на македонском ратишту. Немачка 11. и бугарска 1. армија биле су раздвојене брешом широком 50 километара и веома угрожене, јер је настављањем српске офанзиве у правцу Овчег поља запретила опасност обема армијама да им буду пресечени одступни правци и да буду натеране на капитулацију.

Немачки штабови су увиђали ту опасност чим је дошло до слома бугарског фронта у планини, па су инсистирали да се обе армије повуку у дубљу позадину и организују нову одбрамбену линију на којој би се, уз помоћ дивизије чији су долазак са других фронтова најављивале врховне команде Немачке и Аустро-Угарске, зауставила Антантина офанзива и, евентуално, предузео противнапад.

Заслепљени тежњом да трајно сачувају своју контролу над Вардарском Македонијом, бугарски двор, влада и врховна команда су се упорно супротстављали тој идеји. Подређујући стратегијске обзире политичким амбицијама бугарских владајућих кругова и користећи се оперативном пасивношћу француских, британских и грчких трупа на њиховим секторима фронта, генерал Шолц је настојао да, довођењем појачања са тих делова фронта, спречи напредовање србског ударног клина.

СРБИ ПРОДИРУ У НЕМАЧКУ ТВРЂАВУ

Извештавајући Врховну команду о избијању 2. армије на Вардар, војвода Степановић је кратко саопштио: "Овим је завршен стратегијски пробој непријатељског фронта". Коментаришући тај догађај тадашњи начелник немачке 11. армије генерал др Петер Кирх у својој студији о рату у Македонији, написао је: "Овом победом Срба извршен је продор у немачку тврђаву".

Петар Опачић, Новости

Извор
фото: Српски и француски војници / Новости/ vostok.rs