Босна и Херцеговина: "стамбено питање"

Стамбено питање покварило је московљане, говорио је руски писац Михаил Булгаков још почетком 30-их година прошлог века. Истинита је та тврдња и данас, и не само у погледу руског мегаполиса. Ако се израчуна статистика развода међу породицама које живе стицајем околности у једнособном стану, она ће гарантовано бити тужнија него међу онима који поседују велики број квадрата... Али да пређемо са књижевности на полтику.

У Босни и Херцеговини, најбирократскијој и најразједињенијој држави Европе, одржани су избори, који су изазвали невиђено интересовање бирача у последњих 8 година. Сваки избори су увек интрига. Интрига постоји и сада.
 

На дужност председника Републике Српске, већ се сасвим очигледно, дошао је Милорад Додик, неординаран политичар, да кажемо директно: у интервјуу страним медијима и у званичним изјавама то је пример дипломатичности и разумности, у предизборним иступањима мајстор да запали масу, не увек политички коректним говорима и не увек пристојним речима. Али на крају крајева Републику Српску толико пута су називали „геноцидном творевином" да је наступити пред људима са неутралним паролама исто што и рећи: аха, увређени сте, а на увређенима, по руској пословици, воду возе. Трпите и даље. Пре свему томе Милорад Додик је више пута (у нашем присуству два пута, у Москви) изјављивао да је Дејтонски споразум темељ односа у БиХ.

Још један победник је много мање позната фигура у Русији, Бакир Изетбеговић, нови члан президијума Босне и Херцеговине у име босанских муслимана. Специјално да оставимо по страни разна тумачења везана за његово презиме, мада постоји мишљење да су многи у Федерацији БиХ гласали за њега као за сина „оца нације". Ми размишљамо шта он може да учини за будућност земље, и помоћи ће нам у томе политиколог из Републике Српске, уредник портала Фронтал, Даниел Симић:
 

 Странка Демократске акције покушава да у односима  са Републиком Српском  заузме један умиренији тон  за разлику од Странке за БиХ коју предводи Харис Силајџић чија политика је прилично агресивна, веома анахрона  и која иде директним и агресивним приступом,  што је саме муслиманске представнике коштало  некаквих уступака  на које су већ пристали Срби. Мислим на такозвани „априлски пакет" који је пропао због Силајџића чије максималистичке тежње су ишле према томе да је то премало  и да би требало joш више уступака да се избоксује од стране Републике Српске.  Наравно уз притисак сила Запада, које делују у БиХ.

 Што се тиче односа између Бања Луке и Сарајева ту неће у догледно време доћи ни до каквог побољшања  из простог разлога што  тај кључ за добре односе није нити у Бања Луци нити у Сарајеву.  Најчешће  су силе Запада, које делују у Бања Луци  преко страних амбасада,  а пре свега преко канцеларије Високог Представника, до сада у пракси непрестано подржавале сва  антидејтонска хтења са стране муслиманског руководства.  Уколико западне силе буду престале да подржавају сва политичка настојања муслиманских представника у БиХ тада ће доћи до неког смиривања ситуације.

 Национализам је постао главни мотив предизборне кампање и земљи, саопштава светска служба Би Би Си о изборима у Босни и Херцеговини. Шта да се ради. Нисмо ми џабе започели разговор породицом. Зато што покушаји који се периодично преузимају споља и изнутра да се централизује земља јесту покушаји да се сви ђутуре сместе у једну собу, где из једног ћошка телевизор саопштава о новој улози Бреда Пита, у другом свира класична музика, у трећем плаче дете, а четврти је затрпан разним старудијама у случају да се добије већи стан.
 

Зато што је боље да млада породица (дозволимо себи да упоредимо са њом мултинационалну и не баш одраслу, по историјским мерама, државу БиХ) ипак живи у две собе: свако има своје интересе, при чему постоје и заједнички. Овакво стање ствари је и потврђено Дејтонским споразумом. Желимо да се надамо да ће ка томе и повести земљу политичари који су победили на изборима.