На данашњи дан рођен Патријарх Србски Господин Павле - песма Небеском Исцелитељу из пера песникиње Славице Јовановић

На  данашњи дан рођен  Патријарх Србски Господин Павле - песма Небеском  Исцелитељу из пера песникиње Славице Јовановић

НЕБЕСКИ   ИСЦЕЛИТЕЉ

СВЕТОМ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ ПАВЛУ

У знак захвалности за благослов који сам добила за своје књиге духовне поезије.

Славица Јовановић

Исцелитељу, ти који прекорачиш провалију,
носећи у руци бројаницу, ко житни клас,
коме су звезде посестриме,
који се никад ниси сагео испод краљевих ногу,
а испод просјачких, полушапатом изговарао молитву за спас,
коме из згаришта и из пепелишта,
неугасла никну светилишта и огњишта,
коме је душа изникла на небу и постала звезда.

Певачу, песме ти птице, распеване ластавице,
воденичару, што ситно жито песмопоја подели сиротињи,
искушења те разапињала на крст,
кажипрстом упирали, подметачи кукавичијих јаја,
стршљенови и гуштери, што пресвлаче змијске кошуљице,
а не знају стопала ти у стопе Господње стају
и патуљак има велику сенку,
а само изабрани види Божје лице.
Духовни Горостасу, инспирацијо песникиње,
берачу лековитих трава, шаке ти пуне окрепљења,
ко плод дивље руже шипурака,
травару, ти који носиш свој печат, свој грб,
свој белег од рођења, свој крст јасновиђења!

Чувару  Небеског звона, проплака икона и предсказа,
ако не буде опраштања, каква казна може пасти са неба,
земљотрес, суша, поплава, подрхтавања
и због нечасних  вулканска прашина на људски род,
док се не одвоји одрод, Пастиру, лутаће твој народ.
Поштују те монахиње верне самовању,
жеднима Христа, најдужа си река, поток и извори,
уједају те за срце, ал кад је одрод, знао шта је Бог,
кад је аветиња, знала шта је светиња!?
Њима је вера значила, колико пепела у шаку стане,
тешко да ће њима да сване...

Они још беже од крста, призивају помрачење сунца.
Чудотворни, парче прага манастирског, љубио си,
ниси поклекнуо пред искушењима,
молитва је мали анђео на твом великом длану...
И никаква краљева заповест, била оверена жигом прстена,
није ти значила ништа, није ти реч застала у грлу,
ниси је дочекао у страху и грчу,
знао си да браздачи имају неплодно семе,
и у праскозорја и у предвечерја, опраштао си грехе,
чуваркућо, са манастирског крова .

Трагачу, са тобом пева хиљаду хорова славуја
и стижу поруке голоруке и босоноге.
- Шта вам вреде очи, кад не виде звезде,
кад не знају пречицу до Недодирљивога ...
Колико има песка на мору, воде на извору,
у очима твојим има јасновида,
шака ти светионик,  а Христ пред очима жива слика,
ни превисоко, ни предалеко, ту негде изнутра говори.
Лучоношо, који оживотвориш небески траг,
знао си да ће врзина  кола неверника, сравнити са земљом,
да ће одрод бити посечена шума,
опомиње грмљавина, пролом облака, пожар
и ратови који букте ко некад .

Нерукотворени, коме си душу отворио,
и који стоји на врху планине, који је верним душама  драг,
путоказ биће и Судија благ.
Ко баци сенку на Божије лице,
њему се губи сваки траг.
Изнад вртлога, понора, ћутања, непозван долази кад тад.
Видару, исцељују мошти светаца,
за нас моли Богородица и хор анђела,
ходочасник сам, испред мене света Раковица,
манастир жила куцавица, гнездилиште малих ластавица.
И срећан си јато што си птица, златокрила птица стокрилица.
Уједаће се за језик, кад фењери твог погледа, обасјају пут,
кад зора пресече пупчане врпце,
а љубав твоја Светог песника, сакрије таму, покаже сунце,
негде у небеском међуречју, негде у звезданом подмесечју,
тамо где зоре не лелечу, Православља припалиш свећу.
И мирисаће босиљак што изникну из твог длана,
ко миомирис смиља, незаборава и тамјана ...

Славица Јовановић новинар и књижевник

из  књиге  ‘’ Златовез  муња ‘’