Почетак велике битке за мир

09.09.2018. год.

Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска и србска влада донеле су одлуку да отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника

После изласка Русије из рата, савезничке трупе на Солунском фронту нашле су се у веома деликатном положају. Претила је опасност да Централне силе, следећи дотадашњу тактику постепеног елиминисања противника, део слободних трупа са Источног фронта окрену на Балкан и гурну савезничке трупе у море. Због тога су се поново појавили предлози да се Солун напусти. Та идеја је одбачена из обзира према Србији и Грчкој. Међутим, председник француске владе и министар рата Клемансо сменио је децембра 1917. године генерала Сараја, који није био по вољи ни једној од савезничких влада због његовог уплитања у политичка питања, а на његово место поставио је генерала Гијому. Нови главни командант добио је задатак да припреми савезничке трупе за упорну одбрану, како би могао сломити сваки напад непријатеља.

Журећи да искористи промену равнотеже снага у корист Централних сила пре него америчке трупе у већој маси стигну у Европу, немачка врховна команда је одлучила да групише све расположиве снаге на Западном фронту и отпочне велику "битку за мир".

Офанзива немачких армија почела је 21. марта 1918. Генерал Фош, коме су савезници поверили главну команду на Западном фронту, 7. априла је наредио генералу Гијоми да савезничке снаге код Солуна, предузимањем локалних операција, вежу што више непријатељских снага на фронту у Македонији и да, у исто време, убрзају припреме за једну општу офанзиву у правцу севера у време када сазру услови за прелазак савезничких снага на главним фронтовима у противофанзиву.

После тешких борби и великих искушења, француске, британске и америчке трупе су успеле да сломе немачку пролећну офанзиву. Током јуна и јула савезничке армије су потиснуле немачке трупе из свих оних области које су биле заузеле у току пролећне офанзиве. Аустроугарска јунска офанзива у Италији завршила се без успеха. Централне силе захватила је општа криза. Масовним доласком америчких трупа на Западни фронт, превласт снага поново је била на страни савезника, што им је омогућило да преотму стратегијску иницијативу. У свој план за предузимање противофанзиве генерал Фош је укључио и Солунски фронт, рачунајући, пре свега, са србском војском.

Са гледишта Србије, ситуација је била изузетно повољна за улазак у одлучујућу битку. Све државе које су окупирале или претендовале на делове Србије или југословенске земље, биле су ослабљене. Аустроугарска и Бугарска, оставши до краја уз Немачку, проиграле су шансу код својих бранилаца у редовима Антанте који су заступали идеју о очувању Аустроугарске и увећавању Бугарске, сматрајући то условом за балканску и европску равнотежу. Углед и значај Италије, после катастрофе њене војске код Кобарида, у јесен 1917, јако су умањени.

Закључивањем сепаратног мира са Централним силама у пролеће 1918. године, Румунија није могла да се нада територијама које су јој обећане приликом уласка у рат. Међутим, углед Србије је много порастао, јер је, борећи се за свој опстанак и ослобођење своје поробљене браће, непоколебљиво остала на бојном пољу уз своје савезнике, одбивши све понуде за мир које су јој нудиле непријатељске силе.

Србска влада је искористила свој боравак ван отаџбине да савезницима, у директном контакту, дубље објасни смисао и значај потпуног решења југословенског питања за будући европски мир. Са југословенским одбором, упркос међусобном ривалству, закључен је Крфски споразум, као политичка база за стварање заједничке југословенске државе. Црногорски одбор за народно уједињење прихватио је да тај споразум обухвати и Црну Гору. Црногорски краљ, компромитован због предаје војске непријатељу, био је изолован.

По свим битним питањима спољне политике, србска Влада је имала снажну подршку владе Сједињених Америчких Држава од њиховог уласка у рат. После извесног колебања у време кампање за мир на прелазу из 1917. у 1918. годину, које је у суштини било тактичке природе, америчка влада и председник Вилсон су се у низу изјава заложили за потпуно ослобођење југословенских земаља и стварање заједничке југословенске државе. Председник Вилсон је чак енергично упозоравао италијанску владу да мора кориговати своје претензије на источној обали Јадрана. Само учешће САД на будућој конференцији мира, као земље неоптерећене колонијалним комплексом, уливало је наду да ће принцип о праву народа на самоопредељење, који је снажно афирмисан у току рата, однети победу над манипулисањем великих сила малим земљама и народима, бар у Европи.

Стање на фронту у Македонији такође је било повољно. Савезничке снаге су ојачане изласком грчких дивизија на фронт. Бугари су ослабљени одласком Немаца, којих је у Македонији остало око 30.000. Морална и материјална предност је на страни савезника. На прве знаке да се припрема офанзива, код србских трупа прострујао је нови живот, прожет надом у скори повратак у отаџбину. Управо у то време извршена је замена на положају начелника Штаба српске Врховне команде. Уместо генерала Петра Бојовића, који је поднео оставку на тај положај због сукоба са генералом Гијомом око проширивања фронта исцрпљеној србској војсци преко Црне реке, постављен је војвода Живојин Мишић, а Бојовић је примио 1. армију.

На положају главног команданта такође је извршена смена: генерал Гијома је опозван у Француску, а на његово место именован је генерал Франш д'Епере. Те промене имале су позитиван одраз на припрему и извођење офанзиве, јер је војвода Мишић био веома популаран код Француза, а генерал Д'Епере је био познат као поборник офанзивних операција на Балкану, што је био значајан предуслов за успешну сарадњу две високе савезничке команде у предстојећим догађајима.

Имајући у виду британско противљење свакој офанзиви на Балкану, француска влада је у споразуму са србском владом донела одлуку да у јуну отпочну припреме за офанзиву, али у тајности од осталих савезника. Циљ офанзиве постављен је на широкој основи: избацивање Бугарске из рата и стварање услова за надирање према незаштићеној позадини Централних сила. Британци су, месец дана доцније, схватили да се врше припреме за велику офанзиву, али је француска влада успела да увери Лондон да се ради о припремама само за локалну офанзиву на србском делу фронта ради побољшања положаја српске војске.

Када је ситуација била зрела за почетак напада, Енглези су се дуго одупирали да дају своју сагласност. Најзад, када су 9. септембра дали сагласност, начелник Империјалног генералштаба генерал Вилсон је изјавио: "Ако Срби претрпе неуспех, нека не рачунају на нашу помоћ за поправљање ситуације."

НЕМАЧКО-БУГАРСКЕ СНАГЕ

Пред почетак офанзиве бугарско-немачке снаге су имале око 626.000 људи, од којих око 30.000 немачких војника (ту нису урачунате аустроугарске снаге у Албанији), 1.600 топова и 80 авиона са овим распоредом: немачка 11. армија (седам дивизија, командант генерал Штојбен) од албанске границе до Дзене; бугарска 1. армија (две дивизије, командант генерал Нерезов) од Дзене до Дојранског језера; бугарска 2. армија (три дивизије, командант генерал Луков) од Дојранског језера до Орфанског залива и бугарска 4. армија (две и по дивизије, командант генерал Тошев) на беломорском приморју. Немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су групу армија под командом генерала Шолца, са штабом у Скопљу, који је номинално био потчињен бугарској врховној команди у Ћустендилу, а стварно немачкој команди у Бадену.

Петар Опачић, Новости