Јуначка борба изван отаџбине

08.09.2018. год.

Улазак САД у рат представљао је значајну предност у корист Антанте, међутим, иступање Русије 1917. године из рата против Централних сила, савезници су дочекали са великом зебњом

С обзиром на то да пронемачка грчка влада није испунила своје савезничке обавезе према Србији, када је ова била нападнута 1914. и 1915. године, да није допустила да се србска војска пребаци са Крфа у Солун копненим путем, како би се избегли евентуални губици у току превожења морем, и да је на Солунском фронту према њој заузела непријатељски став, француски генерал Сарај, главнокомандујући на Солунском фронту, био је веома изненађен када му је србска Врховна команда одговорила да му не може ставити на располагање тражену дивизију за дејства у Тесалији против грчке војске, изговарајући се да би то још више ослабило ионако танак распоред снага на њеном делу фронта и да би се довели у питање до тада постигнути успеси и безбедност Солунског фронта у целини.

У ствари, србска Влада је, руководећи се дугорочним политичким мотивима, сматрала да би учинила опасан преседан ако би допустила да њене трупе учествују у промени политичког режима у суседној држави и да је с националног гледишта боље остати по страни. На основу таквог става, Влада је саставила поменути одговор који је са потписом начелника Штаба Врховне команде генерала Бојовића достављен главном савезничком команданту.

Почетком јуна у Грчкој је уследила војна интервенција комбинованим дејством француских, британских и руских трупа у Тесалији, према Коринтској превлаци и Пиреју, а италијанских у Епиру. Атинска влада је усвојила ултиматум сила Антанте. Константин је 12. јуна 1917. абдицирао у корист свога другог сина Александра, који је поставио Венизелоса за председника владе. Нова грчка влада је крајем јуна објавила рат Централним силама и стала на страну Антанте. Тиме је грчко питање, које је у протеклим ратним годинама било веома болно за савезнике, посебно за Србију, скинуто са дневног реда. Грчка је под управом нове владе реорганизовала своју војску која је постепено излазила на фронт и ојачавала савезничке трупе.

Од тог времена, па до септембра 1918. године, обе стране су на Солунском фронту наставиле рововски рат. Мада нису извођене крупније операције, дуж целог фронта непрекидно је одржавана ватра ради узнемиравања и изнуривања, тако да је живот у рововима, који су се на србском сектору протезали дуж високих планинских гребена на 40 до 350 метара испред пушчаних цеви противника, био готово несносан.

Војнике обе противничке стране захватила је тешка депресија, јер је међу њима све више преовладавало мишљење о узалудним, огромним крварењима без краја. У бугарској војсци често су избијале побуне, а војници су масовно бежали с фронта или су се предавали. Код француских јединица у два пука дошло је до колективног отказивања послушности. Руске јединице су захтевале да се скину с фронта и врате у Русију.

У србским трупама такође је наступила клонулост због непрекидног бављења на положајима, такорећи без смене и одмора. Томе су допринели и стална чежња за кућом, интензивна пропаганда непријатеља о узалудности борбе, велики губици, који су у 1917. години достигли 156 официра и 4.075 подофицира и војника избачених из строја. Изгинули официри и војници нису могли бити сахрањени у својој земљи, већ у туђини, и то на пуковским гробљима која су се налазила неких стотинак метара иза линије ровова. Укопавани су без сандука и само с дрвеном крстачом изнад главе. Налазећи се, дакле, између гробља на коме је у планинском камењару за свакога било места, и непријатеља који их је свакодневно позивао да се предају и слободно иду кућама, природно је да су патње србских војника биле огромне.

На морал српске војске нарочито су неповољно утицале вести о крвавом угушењу Топличког устанка и масовним зверствима бугарског окупатора над незаштићеним народом у окупираној Србији, као и драстичан обрачун регента Александра и радикалске владе Николе Пашића са њиховим политичким противницима, вођама организације "Уједињење или смрт", у познатом Солунском процесу. Судско убиство пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и добровољца Рада Малобабића и смењивање других "црнорукаца" са руководећих положаја у војсци, није наишло на одобравање у јединицама на фронту. Радило се о људима који су били познати, без обзира на њихова политичка убеђења, као истакнуте патриоте и борци за ослобођење свог народа.

Низ политичких догађаја и војних неуспеха, који су током 1917. године изазвали потресе у земљама оба зараћена блока, слабили су веру у успешан завршетак рата. Ако је улазак САД у рат представљао значајну предност у корист Антанте, иступање Русије из рата, која је у очима српске војске била главни ослонац Србији у њеној борби против Централних сила, дочекано је са великом зебњом.

Изгледало је да се ратна срећа потпуно окренула на страну непријатеља. Изјаве председника британске владе Лојда Џорџа и председника САД Вилсона, у оквиру мировне кампање почетком јануара 1918. године о томе да савезници немају за циљ рушење Аустро-Угарске, још су више продубиле тај песимизам.

Упркос томе, ни у једној јединици српске војске није дошло до отворене побуне. Дезертера и оних који су пали у заробљеништво или нестали у борби на Солунском фронту није било више од 876 војника, што је било неупоредиво мање него у другим армијама. Чак су немачки и бугарски штабови у својим наредбама, у којима су осуђивали дезертерство бугарских војника, истицали "да се угледају на српске - непријатељске војнике, који се јуначки боре ван Отаџбине, тако да је сувише редак случај да се неко од њих преда".

Упоређујућо морал српске војске са борбеним моралом у другим армијама, помоћник начелника штаба немачке врховне команде генерал Лудендорф у својим мемоарима је истицао да су се све војске добро држале у офанзивним операцијама, али да су тешко подносиле кризне ситуације. У том погледу, према његовим речима, србска војска је представљала изузетак.

"Србска војска се", каже он, "годинама борила изван своје земље и тиме дала сјајан пример велике љубави према Отаџбини".

Такве особине могла је да испољи само војска којој су блиски и разумљиви ратни циљеви, која се бори за праведну ствар, која брани своју земљу од завојевача и агресора. Њеној моралној чврстини су у великој мери допринели и официри, који се нису одвајали од својих јединица, стално негујући борбени дух и патриотска осећања војника. Француски ветеран и писац монографије "Источна армија у светском рату 1915-1919" капетан Дега пише да су се у Солуну могли срести официри свих народности како се по кафанама и баровима забављају и немилице троше новац. Међу њима је најмање било Срба, који нису имали много новца, а осим тога, највише су били везани за своје јединице на фронту.

ПОСВЕЋЕНОСТ ВОЈВОДЕ СТЕПЕ

Занимљиво је истаћи да војвода Степа Степановић за све време бављења на Солунском фронту није ниједном отишао с положаја у Солун. Његов штаб је био у селу Тресина, које се налазило у домету бугарске пољске артиљерије. Бугарски артиљерци су свакодневно тукли његов штаб, али је он, ипак, одбио све предлоге да се пресели на неко безбедније место, јер је желео да на тај начин дели судбину са својим војницима у рововима.

Извор
фото: Председник грчке владе Венизелос држи говор својим трупама Фото: Документација „Новости“ и Фото-архив „Борба“/ vostok.rs