Напредовање корак по корак

07.09.2018. год.

У току савезничке пролећне офанзиве српске трупе су нанеле знатне губитке непријатељу притом заробивши и 248 официра, војника и подофицира. Из строја је избачено и 1.049 наших људи

Непосредно пред почетак офанзиве, у марту 1917. године, на србском делу фронта, изведено је више локалних операција како би се везале противничке снаге и одвратила њихова пажња од главног правца. Британска армија је извела напад на бугарске утврђене положаје код Дојрана 25. априла. Енергичним ноћним нападом Британци су успели да заузму предње бугарске положаје и да се по цену великих губитака (око 3.000 људи избачено из строја) одрже на неким од тих положаја. Француска 122. дивизија извела је 5. маја напад у правцу избочине код Скра ди Легена, источно од србског распореда, али без успеха.

Најзад, француске, италијанске и руске трупе, које су се налазиле у луку Црне реке, 9. маја су заузеле готово целу прву непријатељску линију и напале на другу линију. Међутим, ту су дочекане тако снажном запречном пешадијском и артиљеријском ватром, да су се морале вратити на полазне положаје. Све те акције лево и десно од србског распореда, без обзира на њихове скромне тактичке резултате, постигле су свој циљ: непријатељ је био прилично дезоријентисан у погледу тежишта савезничке офанзиве, тако да је своје снаге развукао дуж целог фронта, без јачих резерви у позадини.

Општа војнополитичка ситуација се у међувремену знатно погоршала. Због избијања Фебруарске револуције у Русији, изостала је планирана офанзива руске и румунске војске, а пролећна офанзива француско-британских армија на Западном фронту претрпела је неуспех. Ситуација код савезничких трупа на Солунском фронту нарочито је била тешка, јер су, како истиче грчки писац Д. Бокас у својој књизи L'ерорее de l'Armee d'Orient (Athene, 1966), снаге Централних сила могле да пођу у напад, а "позади Источне армије постојала је непријатељска Грчка краља Константина". Због тога је србска Врховна команда на седници од 17. априла закључила да новонастале околности нису повољне за предузимање офанзиве већих размера на Солунском фронту, те да треба поштедети трупе великих замарања и губитака док се међународне прилике не поправе.

Пошто су део фронта у луку Црне реке заузеле француске, италијанске и руске јединице, србска војска се прегруписала на фронту између Нонте на Кожуфу и источног крака Црне реке, са задатком да изврши пробој бугарског фронта у зони Могленских планина. Будући да се испред споја 1. и 2. армије непријатељ учврстио на масиву Сокола, који је био неприступачан с фронта и са кога је непријатељ косом и бочном ватром могао да паралише напад 1. армије, одлучено је да 2. армија најпре заузме одсек Добро Поље - Кравица и да нападом с леђа присили Бугаре да напусте Сокол, што би омогућило 1. армији да пређе у наступање. Ако пробој успе, требало је да обе армије после тога енергично надиру ка Неготину и Кавадару, пресеку непријатељске комуникације у долини Вардара и омогуће свим савезничким снагама продужење офанзиве на север. Међутим, иако је србска војска држала веома широк фронт од преко 60 километара, што је било несразмерно њеним снагама, 2. армија је за извршење пробоја могла да ангажује само Шумадијску дивизију ојачану 23. пуком Вардарске дивизије.

Офанзива 2. армије почела је нападом леве колоне Шумадијске дивизије (23. вардарски пук) на Котку и коту 1824. Заузимање тих положаја на прилазима Добром Пољу, са којих је непријатељ ватром контролисао сав предтерен испред објеката на које је био усмерен напад главне колоне Шумадијске дивизије, требало је да омогући почетак општег напада са фронта 2. армије. Али како су Бугари добро уочили значај тих положаја, развиле су се вишедневне огорчене борбе око Котке и коте 1824. Напад 23. вардарског пука на Котку почео је 8. маја у зору. Међутим, тек после тродневних крвавих борби, у којима су обе стране измењале безброј напада и противнапада и претрпеле знатне губитке, србска пешадија је овладала Котком.

После тога су настављене дуготрајне борбе за коту 1824, коју су Бугари користећи врло тешко приступачно земљиште, садејство артиљерије и густу маглу која се данима није разилазила, успели да задрже у својим рукама. Како су се борбе око коте 1824 отегле унедоглед, тако да Шумадијска дивизија није могла по утврђеном плану отпочети општи напад, војвода Степановић је наредио да се покуша напад на Облу Чуку и Кравицу. Показало се, међутим, да су Бугари на том правцу имали јаке снаге и добро утврђене положаје, па се неколико узастопних напада завршило без успеха.

Како армија није располагала слободним резервама да би покушала пробој фронта на неком другом месту, Врховна команда је затражила од главног команданта да јој пошаље француску 30. дивизију која је управо стигла у Солун, како би се план офанзиве могао спровести у дело. Међутим, генерал Сарај је 23. маја, не сачекавши да се испоље коначни резултати напада на Добро Поље и Кравицу, наредио прекид офанзиве и на делу србског фронта, пошто је на осталим секторима већ била обустављена два дана раније, како би у духу одлуке савезничких влада припремио трупе за свргавање пронемачког режима у Грчкој.

Савезничка пролећна офанзива на Солунском фронту 1917. године била је завршена без видних резултата. Она је практично изгубила свој стратегијски смисао онога тренутка када се установило да је изостала пројектована офанзива руске и румунске војске.

Ипак, савезничке снаге су на многим тачкама Солунског фронта заузеле погодније положаје, који су им у току наредне две године рововске борбе били корисни. Освајањем Котке србска 2. армија је знатно побољшала услове осматрања непријатељског положаја на Добром Пољу и створила потребну дубину за бољи распоред снага, нарочито артиљерије, што је било значајно за њено доцније дејство.

У току тих операција српске трупе су нанеле знатне губитке непријатељу, заробивши и 248 официра, војника и подофицира. Укупни србски губици, међутим, попели су се на 1.049 људи избачених из строја, од којих је погинуло и нестало 200 официра, подофицира и војника. Губици осталих савезничких контингената били су сразмерно већи: Италијани су имали око 3.000, Британци око 5.000, Руси око 1.200, Французи око 3.000 и Венизелосове снаге око 600 људи избачених из строја.

ВОЈНА ИНТЕРВЕНЦИЈА У ГРЧКОЈ

О војној интервенцији у Грчкој владе Антанте су се договориле тек крајем маја, када се први пут британска влада придружила мишљењу осталих савезника да се не може даље толерисати вероломно држање пронемачке владе краља Константина, која је упркос преузетој обавези да ће своје трупе повући на Пелопонез, задржала значајне снаге у континенталном делу земље и тиме угрожавала позадину савезничких армија на Солунском фронту. Да би обезбедио довољно снага за брзу интервенцију, Сарај је после обуставе офанзиве затражио од српске Врховне команде да му стави на располагање једну дивизију за дејство у Тесалији.

Петар Опачић, Новости