Немци и Бугари у паници

02.09.2018. год.

Победа на Кајмакчалану спада у значајније подвиге српске војске, која је ту поново ступила на тло своје државе. Вест о томе одјекнула је широм света, као и победе на Церу и Колубари

Успех српске војске, средином септембра 1916. године, изазвао је забринутост и трвење између немачких и бугарских штабова. Сваљујући кривицу за пораз бугарских трупа на бугарско командовање, Немци су изнудили замену армијских штабова, тако што је штаб немачке 11. армије (генерал Винклер) преузео команду на битољском фронту, а штаб бугарске 1. армије (генерал Бојаџијев) у долини Вардара.

Пошто су обе стране уочиле велики значај масива Кајмакчалана, од чијег је држања зависила судбина целог граничног фронта на запад до Битоља, у наставку савезничке офанзиве развиле су се огорчене, изузетно тешке и крваве борбе на тој планини. Те борбе су трајале пуних 19 дана. На сам Кајмакчалан нападала је Дринска дивизија, а лево од ње, на Старков гроб, Дунавска дивизија, ојачана 1. тимочком бригадом. Напредујући корак по корак уз врлетну планину, током тродневних жестоких окршаја, трупе Дринске дивизије су у ноћном јуришу 18. септембра овладале врхом Кајмакчалана.

Исте ноћи бугарске трупе су извршиле четири противнапада, али су сваки пут одбијене, и то са огромним губицима. Оне су, међутим, довукле нова појачања, чак са фронта на Струми, и ноћу 26. септембра преотеле врх Кајмакчалана. Четири дана касније, 30. септембра, Дринска дивизија је, ојачана делом снага Дунавске дивизије и Добровољачким одредом, поново заузела Кајмакчалан, а главнина Дунавске дивизије Старков гроб. Тиме је бугарски фронт на моћној планинској баријери пробијен, те су 1. и 3. армија преузеле гоњење непријатеља ка Црној реци.

Борбе на масиву Кајмакчалана биле су изузетно тешке, о чему најречитије говоре велики губици на обема странама. Укупни србски губици достигли су огроман број од 4.643 борца избачена из строја. Само је Дринска дивизија изгубила 3.804 борца, од којих је 747 погинуло. У тим борбама погинуло је 39 официра, од којих три команданта батаљона, а рањено 137 официра, међу којима и два команданта пука. О бугарским губицима, који су свакако били већи, постоје само посредна сведочанства.

Бугарски генерал Недев, пишући о борбама на Кајмакчалану, истиче да су бугарски војници, изложени ураганској ватри српске артиљерије, запали у тешку психичку кризу. "Они су", пише Недев, "почели масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт; нису препознавали своје команданте и другове, чак су почели несвесно да беже натраг; до вечери на положајима је остало мноштво убијених и рањених." Описујући призор који су затекли србски војници по изласку на Кајмакчалан, Ђорђе Лазаревић каже да се пред њима указало бојно поље формално прекривено лешевима.

Освајање Кајмакчалана спада у значајније ратне подвиге српске војске. Вест о том успеху препорођене српске војске, која је ту поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм целог света готово као и победе код Куманова, на Церу и Колубари.

Међутим, гоњење Бугара које су с великим полетом отпочеле српске 1. и 3. армија, заустављено је на Црној реци, јер је и том приликом изостало енергично дејство француско-руске групе, која је у међувремену ојачана још једном француском дивизијом и новопристиглом руском бригадом. Пошто је генерал Сарај одбио да упути појачања србским трупама, неопходна за настављање офанзиве, а Бугарима су у међувремену пристигла знатна немачка појачања са других фронтова, непријатељ је успео да, повезујући своје положаје на Црној реци са главном одбрамбеном линијом на планини Ниџе (Сокол и Добро Поље), обезбеди солидну чврстину своје одбране.

На тај начин, због неодговарајућег садејства савезничких трупа са србским армијама, које су носиле сав терет офанзиве на својим плећима, бугарским и немачким снагама је пошло за руком да по други пут после пробоја фронта код Горничева поново учврсте своју одбрану.

Због тога је избио оштар сукоб између војводе Мишића и генерала Кордонијеа, а односи између генерала Сараја и српске Врховне команде су се јако затегли. Но, главни командант је одговорност за поновни застој у операцијама свалио на генерала Кордонијеа, кога је, консултујући надлежног министра у Паризу, сменио и на његово место поставио генерала Лаблоа.

Нови застој посебно је узнемирио српску Врховну команду, која је дошла до закључка да неће бити могуће савладати одбрану непријатеља на битољском правцу, где су ужурбано довлачене нове бугарске и немачке јединице, па чак и неколико аустријских и турских батаљона, уколико савезници не промене начин рада и свесрдније не помогну србској војсци. Да би се непријатељу онемогућило да се после претрпљених пораза и губитака поново среди и опорави, начелник штаба српске врховне команде генерал Петар Бојовић предложио је главном савезничком команданту да се ојача србска 2. армија која је држала положаје у горњем сливу Могленице, према Ветернику и Добром Пољу, и да се са њеног фронта предузме офанзива према Неготину и Градском на Вардару, где је непријатељ имао релативно слабе снаге, да би се тако изманеврисале и поколебале бугарско-немачке снаге на фронту у долини Вардара и код Битоља.

Нажалост, Сарај није прихватио тај предлог, који је две године доцније послужио као идејна основа за извршење пробоја Солунског фронта. После тога србским армијама није остало ништа друго него да покушају да сопственим снагама сломе отпор непријатеља на Црној реци, како би се пре почетка оштре зиме спустиле са сурових планинских висова у ниже пределе.

Већ 5. октобра 1916. почело је пребацивање пешадијских делова 1. и 3. армије на леву обалу Црне реке. Од тада почињу тешке борбе у луку Црне реке, на планинском терену са безбројним каменитим висовима и стрмим чукама, које је требало даноноћно нападати и отимати од упорних бугарских војника којима су стално пристизала свежа појачања.

У међувремену је румунска војска претрпела пораз у Трансилванији и отпочела повлачење према Букурешту. Предосећајући катастрофу Румуна, генерал Жофр је инсистирао да се офанзива код Битоља настави, у нади да ће то присилити бугарску врховну команду да пребаци део својих снага са румунског фронта у Македонију, што би олакшало ситуацију румунске војске. Због тога је наредио генералу Сарају да пошаље појачања Србима.

Сарај је тада неке српске јединице, које су се налазиле под француском командом, вратио у састав српске војске, и под команду војводе Мишића ставио две руске бригаде, француску 17. колонијалну дивизију и неколико француских тешких батерија. Он је у исто време изменио концепцију офанзиве: уместо тежње да обухвати бугарски фронт са запада, на чему је непрекидно инсистирао, сада је подржао идеју о пробоју на правцу напада српске 1. армије.

НЕМЦИ ДОВЛАЧЕ ПОЈАЧАЊА

НЕМЦИ су на део фронта који је покривала србска војска довукли још већа појачања (18 батаљона, 12 митраљеских одељења, шест лаких и 17 тешких батерија, 2 коњичка ескадрона, пионире и транспортне јединице). Команду над бугарско-немачким снагама у окуци Црне реке примио је немачки генерал Хипел, који је био позван са фронта на Соми. Пошто су крајем октобра на обе стране пристигла нова појачања, поново су се распламсале жестоке борбе у луку Црне реке. У тим борбама, у којима су ангажовали крупне снаге, Немци су ипак поражени.

Петар Опачић, Новости