Фронт дуг 450 километара

01.09.2018. год.

Савезничка противофанзива почела је 12. септембра 1916. године. Српске трупе су пробиле бугарски фронт запленивши при томе седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме

На молбу савезника, србска војска је, убрзо по пристизању са Крфа у Солун, изашла на фронт и ступила у борбу, мада јој још нису били испоручени комплетна опрема и наоружање. Наиме, реорганизација српске војске завршена је 26. априла 1916. године. Од људства ранијих 13 пешадијских дивизија образовано је шест нових дивизија пређашњег назива. Према новој формацији, србска војска је имала три армије са по две пешадијске дивизије, па је састав српске војске био овакав:

Прва армија (Моравска и Вардарска дивизија), командант пуковник Милош Васић; Друга армија (Шумадијска и Тимочка дивизија), командант војвода Степа Степановић; Трећа армија (Дринска и Дунавска дивизија), командант генерал Павле Јуришић Штурм.

Осим тога, под врховном командом задржани су Коњичка дивизија и самосталне јединице изван армијског састава.

Укупно је било 147.000 људи, од којих је у борачким јединицама било 124.000 војника и старешина.

Превоз српске војске с Крфа у Солун, морским путем, почео је 12. априла и углавном је завршен до краја маја. У исто време стигле су у Солун и јединице које су биле на опоравку у Тунису. Захваљујући одлично организованој заштити од стране савезничких ратних бродова, ниједан брод који је превозио српску војску није потопљен.

По доласку у Солун, све српске трупе су концентрисане у северозападном делу полуострва Халкидики. У логорима на Халкидикију јединице су примале ново оружје, упознавале се с новом борбеном техником и изводиле вежбе.

Током јула и августа у Солуну су се искрцале једна италијанска дивизија и две руске бригаде јачине једне дивизије.

ГЕНЕРАЛ Петар Бојовић је још у Скадру заменио на положају начелника Штаба Врховне команде, оболелог војводу Радомира Путника, који је молио да буде разрешен дужности и упућен на лечење.

Из Скадра је отишао на лечење у Француску и војвода Живојин Мишић, дотадашњи командант Прве армије.

Стратегијски развој савезничких снага на Солунском фронту вршен је постепено у мају и јуну. Француско-енглеске трупе запоселе су источни и средњи део фронта - од Орфанског залива на истоку па све до Кожуфа. Србској војсци додељен је западни део фронта, који се протезао гребеном Могленских планина од Кожуфа до Преспанског језера на западу. Главнина српске војске је запосела свој део фронта, који се већим делом протезао граничним планинским гребеном надморске висине око 2.000 метара, у другој половини јула. По изласку српске војске на Солунски фронт, који се протезао од Орфанског залива до Охридског језера, у дужини 450 километара, савезничке снаге су имале 369.700 војника спремних за борбу (127.000 Француза, 124.000 Срба, 119.000 Енглеза).

На супротној страни фронта, бугарске и немачке снаге од око 11 дивизија биле су груписане у пограничној зони са групом армија Макензена (бугарска 1. и немачка 11. армија) на делу фронта од Охрида до Беласице, а бугарска 2. армија од Беласице до Беломорског приморја. Бугарско-немачке снаге бројале су око 350.000 војника.

Почетак савезничке офанзиве, чије је тежиште требало да буде у долини Вардара, предвиђен је за 20. август. Међутим, обавештена о тим плановима и одлуци Румуније да ступи у рат, бугарска војска је 17. августа 1916. извршила превентиван напад са оба крила свог фронта: левим (2. армија) против британских снага у долини Струме, и десним (1. армија) из рејона Битоља против србског левог крила, с циљем да сломе офанзивну снагу Антантине солунске војске пре него што почну операције на румунском фронту. Бугарска војска је предузела офанзиву с великом енергијом. Бугарска 2. армија је релативно брзо одбацила британске снаге на западну обалу Струме и већ 24. августа избила на морску обалу код Кавале. Грчка војска није пружила отпор уласку бугарске војске на њену територију, па се фронт на тој страни убрзо стабилизовао, а бугарска врховна команда је могла део снага да пребаци на битољски фронт, где су имали тежиште офанзиве.

Бугарска офанзива на србском делу фронта, с тежиштем на правцу Битољ-Острово, у почетку је такође обећавала успех. Нападајући знатно надмоћнијим снагама на лево крило српске 3. армије, бугарска 1. армија је потиснула Добровољачки одред од Лерина ка Костуру, а лево крило Дунавске дивизије ка Островском језеру, с тежњом да се пробије у Солунску равницу и доведе у питање безбедност србских армија у планини.

Србска Врховна команда је уочила намеру непријатеља, па је хитно упутила Вардарску дивизију из своје резерве и 1. тимочку бригаду из 2. армије на угрожени правац. Жилавим отпором Дунавске дивизије и брзом помоћи пристиглих појачања, бугарске снаге су заустављене на линији: Горничево - Малка Ниџе - Чеганска планина. Бугари су даноноћно нападали на ту линију све до 27. августа, али нису успели да пробију србски фронт. У тим борбама србска војска је претрпела велике губитке, и то 907 погинулих, 3.270 рањених и 730 несталих.

Највише губитака имала је Дунавска дивизија, која је у даноноћним борбама издржала главни терет напада бугарске Прве армије. На тај начин, они су у току десетодневне офанзиве заузели само ону територију коју су осматрали извиђачки и осигуравајући делови српске војске, али се њихова офанзива угасила чим су наишли на организовану одбрану српске војске. Врховне команде Немачке и Бугарске очекивале су много више, јер нису претпостављале да ће тек обновљена србска војска пружити толики отпор.

Пошто се због угрожености оба крила широког Солунског фронта није могло приступити реализовању првобитног операцијског плана генерала Сараја, на састанку савезничких команданата у Солуну усвојен је нов план према коме је предвиђена дефанзива на Струми, демонстративна офанзива у долини Вардара и противофанзива на левом крилу, где се налазила србска војска. У том циљу, фронт српске војске је знатно скраћен: 1. армија је пребачена са десног на лево крило, где је запосела западни део фронта 3. армије.

У то време за команданта 1. армије поново је дошао војвода Живојин Мишић, док је пуковник Милош Васић постављен за команданта 3. армије, која је између 1. и 2. армије образовала центар србског распореда. На левом крилу српске војске образована је јака маневарска група (две француске дивизије и једна руска бригада). За извршење противофанзиве одређене су србска 1. и 3. армија, које су имале задатак да надиру правцем Горничево-Битољ, и француско-руска група под командом генерала Кордонијеа, која је имала задатак да наступа правцем Лерин-Бонели-Битољ и да, наткриљавањем бугарског десног крила, олакша фронтални напад србских армија.

Савезничка противофанзива почела је 12. септембра. После оштрих тродневних борби, српске трупе су пробиле бугарски фронт код Горничева и одбациле непријатеља преко реке Брод, запленивши при томе седам пољских батерија и велике количине друге ратне опреме.

УСПЕХ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

ВЕЛИКИ успех српске војске није био искоришћен због спорости француско-руске групе дивизија, која је доста заостајала, тако да су се Срби, којима је услед тога стално био угрожен леви бок, морали зауставити испред снажне планинске греде Совичка коса - Старков гроб - Кајмакчалан, на којој су Бугари успели да поново стабилизују свој фронт, јер су ту већ имали припремљене положаје.