Брзи „моравац“ са Крфа

25.08.2018. год.

После дугог чекања, главнина српске војске пребачена из Албаније на Крф, и то захваљујући демаршу руског цара западним савезницима. Српске трупе биле су изложене гладовању, невремену и шиканирању

По доласку на јадранско приморје, Срби нису нашли ништа од онога што су им савезници обећавали: ни храну, ни оружје, ни муницију, ни савезничке трупе које би их штитиле док се они опораве и реорганизују. Врховној команди било је јасно да њена исцрпљена војска, изложена гладовању, невремену и болештинама, а без оружја и муниције, неће моћи да се сама заштити и реорганизује у Албанији, па је већ 11. децембра затражила од савезника да се све трупе одмах евакуишу из Албаније у Солун или неко друго безбедно место за опоравак.

Француска влада се највише заложила да се храброј србској војсци пруже ефикасна помоћ и заштита. Међутим, владе Италије и Велике Британије нису биле расположене да без резерве сарађују у тој акцији. Италијанска влада је у србској војсци гледала препреку за остваривање својих освајачких претензија на југословенске земље, које су им обећане Лондонским уговором, а Британци су је видели као сметњу да се ослободе балканског ратишта. Због тога је и изгубљен читав месец док су се савезници најзад споразумели да се Срби пребаце на Крф.

Па ипак, прошло је још више од месец дана док је главнина српске војске, и то тек после једног врло оштрог демарша Русије владама западних савезника, пребачена из Албаније на Крф. За та два и по месеца (од средине децембра до краја фебруара) боравка на албанском приморју, српске трупе су биле изложене гладовању, невремену и најгрубљем шиканирању. У свему томе најнезахвалнију улогу одиграле су италијанске власти. Француска је допремала знатне количине хране у Бриндизи, али су Италијани, који су од савезника били задужени за превоз хране у Албанију, саботирали њен превоз у албанске луке. Италијански команданти су чак претили оружјем србским трупама ако пређу реку Шкумбу, одакле је почињала "њихова" зона у Албанији.

Услед продужених патњи, број настрадалих србских војника достигао је стравичне 143.000. Остаци српске војске најзад су превезени на Крф, и то између 18. јануара и 23. фебруара 1916. - изузев 9.000 војника који су превезени у Бизерту и 13.068 војника (са 10.144 коња) који су до априла остали у области Валоне. Укупно је спасено 158.000 србских војника. Многи су, међутим, били толико исцрпљени да се нису могли опоравити. Тако је за кратко време на Крфу и у Бизерти умрло више од 7.750 изнемоглих србских војника. Догађало се да је само у току једне ноћи на Крфу умирало више од 500 људи.

Пошто није било могуће толики број лешева закопати, највећи број преминулих војника чамцима је одвожен са острва Вида, недалеко од Крфа, где су били смештени најтежи болесници, па су спуштани у море, које је постало њихова колективна "плава" гробница. Преживели војници полако су се опорављали. Благодарећи исхрани и нези коју су им савезници пружали, благој медитеранској клими на Крфу и широкој морској пучини која их је штитила од насртаја непријатеља, њиховим оронулим телима поново је прострујао живот, а из њихових логора почели су да одјекују песма и брзи "моравац". То су били први знаци да је србска војска још увек жива и да није казала своју последњу реч.

После повлачења српске војске са Косова на приморје, француски експедициони корпус (око 50.000 људи), изложен јаком притиску бугарских и немачких дивизија у јужној Македонији, такође је отпочео повлачење према Солуну. После низа заштитних борби на средњем Вардару, француске трупе су, заједно са једним србским одредом (око 8.000 људи) и британском 10. дивизијом, 11. и 12. децембра прешле на грчку територију и повукле се према Солуну, где су образовале утврђени логор.

Непријатељ их није гонио, јер су се, на захтев немачке врховне команде, бугарске трупе, које су их гониле, зауставиле на два километра северно од србско-грчке границе. Међутим, због претећег држања грчке владе, која је још 2. новембра упозорила савезничке владе да ће разоружати српске, француске и британске снаге ако буду одбачене са српске на грчку територију, положај савезничких снага код Солуна био је изузетно тежак.

Пошто је у рејону Солуна у то време било пет грчких дивизија, три источно од Струме, једна у Лерину, а Први и Други армијски корпус су добили наређење да из Патраса и Пиреја крену на север, опасност за судбину савезничке војске није била мала, јер би евентуална акција краља Константина, који је био зет Вилхелма II, и његовог германофилског генералштаба против савезничких трупа подстакла и Немце да заједно са Бугарима продуже наступање према Солуну.

Такво држање грчке владе присилило је савезнике да изврше јак дипломатски притисак у Атини и да флотом блокирају грчке луке. Суочена са одлучношћу савезника да је силом принуде на коректно држање, грчка влада је пристала да своје трупе повуче из области Солуна, да француско-енглеском особљу препусти слободно располагање грчким железницама које од Солуна иду према северној граници, да савезничке трупе могу подизати утврђења око Солуна, као и да морнарица може претресати бродове у грчким територијалним водама и гонити непријатељске подморнице у приобалном подручју Грчке. Тиме је знатно олакшан положај савезничких трупа код Солуна, али судбина савезничке Источне армије још није била решена.

У време када су удружене армије Централних сила загосподариле моравско-нишавском комуникацијом, немачка врховна команда је сматрала да је тиме постигнут основни циљ офанзиве против Србије. После одбацивања српске војске у Албанију и Црну Гору, Немци су били уверени да је она у оперативно-стратегијском смислу уништена, па су, да би поштедели своје снаге, обуставили њено даље гоњење.

Аустроугарска врховна команда се енергично успротивила одлуци свог савезника, инсистирајући на томе да се србска војска потпуно уништи, а Антантине снаге протерају из Македоније и Солуна. У противном, истицао је генерал Конрад, када немачке и аустроугарске снаге оду на друга ратишта и на балканском ратишту остану само бугарске снаге, Антанта ће поново, уз помоћ српске и црногорске војске, обновити свој утицај и доминацију на Балкану са несагледивим последицама по исход рата у целини.

Фалкенхајн је остао глув на та упозорења свог аустријског колеге. Њихова разилажења у оцени стратегијске ситуације на Балкану произлазила су из различитих политичких циљева њихових земаља: за Немачку је Балкан био само мост према другим великим циљевима, док је за Аустроугарску то био њен крајњи, најзначајнији домет. Немајући довољно снага да сама реши кључна балканска питања у складу са својим завојевачким плановима, Аустроугарска је тежила томе да искористи Немачку да би учврстила свој положај на Балкану, управо науштрб немачких интереса.

ПЛАН ЗА ПОДЕЛУ СРБИЈЕ

Војни кругови Аустроугарске су тежили томе да анектирају Србију, Црну Гору и Албанију, с тим да никако не допусте обнову Србије ни у најужим границама, чак ни са владарем "из немачког кнежевског рода", јер би она, према речима генерала Конрада, "увек стварала жариште" за борбу која би довела у питање интегритет Монархије. Немачка, разуме се, није хтела да подржи провидне планове своје савезнице.

Немачка дипломатија је припремила аустроугарско-бугарски споразум о подели окупиране Србије, али је за себе резервисала управу над главним србским железницама и експлоатацију рудника, и уз то отворено упозорила Беч и Софију да тиме нису исцрпљени њени интереси на Балкану и да ће их она формулисати на крају рата.

Петар Опачић, Новости