Витез нашег неба ће опет летети - генерал-пуковник Љубиша Величковић

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Љубиша Величковић, «генерал над генералима» како га је назвао његов саборац генерал-пуковник Небојша Павковић, легендарни командант Треће армије, у свом Ратном дневнику, није прихватио окупацију земље, већ је од првог дана бестијалне агресије стао у прве редове одбране отаџбине. Сталним присуством у јединицама, тамо где је најтеже, личним примером давао је подстрек и био ослонац својим потчињенима. А стизао је свуда и у право време да помогне, охрабри, посаветује, на борбеним положајима и првим линијама одбране. Због изузетног доприноса у одбрани отаџбине генерал - пуковник Љубиша Величковић сврстао се међу легендарне српске јунаке, који су за част и достојанство свог народа жртвовали и свој живот.

Витез нашег неба ће поново полетети тако што ће један од авиона Миг 29, који су ових дана полетели, носити његово име.

Међу многобројним херојима који су положили свој живот за Отаџбину у злочиначкој агресија НАТО-а на нашу земљу налазе се и пилоти, који су били припадници 204. ловачког авијацијског пука. Ни тренутка нису имали дилеме да ли треба или не треба да раде оно за што су годинама припремани. Винули су се у своје небо да га бране као професионални војници, родољуби и часни људи. Нису они били позвани да одлучују о рату, али су позвани да бране Отаџбину од оних који су бесомучно рушили наше светиње, школе, болнице, убијали невину децу и старце... Винули су се у небо и ушли у историју. Отаџбина их никада не сме заборавити, а њихови другови из јединице нека се угледају на њих ако затреба - браниће само своје небо, туђе неће дирати.

Прикључио им се и њихов командант - генерал - пуковник Љубиша Величковић. Добро сам га познавао, био ми је предпостављени у Генеарлштабној академији. Кад сам сазнао да је погинуо био је то гром из ведра неба. Нисам могао да напишем текст саучешћа његовој породици од команданта и припадника Ратне морнарице док нисам попио две ракије, а онда сам саставио такав тескт да је вицаедмиралу Зецу потекла суза док га је читао. Знам да су они били пријатељи, али нисам сигуран колико он зна да смо ја и Љубиша били пријатељи. Ништа он није крио од мене - био сам присутан када је телефоном износио некоме своје намере у кадровским променама у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани - знао је да оно што чујем као да нисам ни чуо. Касније, помажући мом сину Горану да напише монографију 204. пука лаке проивавионске авијације, написао сам његову биографију коју овде уносим. Нека то буде поздрав мом предпостављеном.
 

ГЕНЕРАЛ - ПУКОВНИК

ЉУБИША ВЕЛИЧКОВИЋ

                        Рођен је 1. марта 1946. године у селу Црљенац, Мало Црниће код Пожаревца. Као петнаестогодишњи дечак кренуо је из родног Црнића у прву класу припремне школе Ваздухопловне војне академије, коју је завршио као први по рангу. Његово место је увек било међу најбољима. Завршио је све војне школе Југословенске народне армије - Ваздухопловну војну академију, Командно - штабну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, Командно - штабну школу оператике и Генеарлштабну академију “Ворошилов” и Москви.

                        У веома богатој војничкој каријери обављао је бројне дужности, а о успешности  говоре његове службене оцене.

                        Обављао је све летачке и најодговорније командне и управне дужности у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани и Војсци Југославије. Био је пилот у ескадрили, наставник летења, командир ловачке ескадриле, начелник Инспекције борбене готовости Команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, командант 204. ловачког авијацијског пука и Корпуса Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, директор Савезне дирекције за контролу летења, начелник Генералштабне школе Војске Југославије, начелник Сектора за Ратно ваздухопловство и противваздушну одбрану Генералштаба Војске Југославије, командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, заменик савезног министра за одбрану, помоћник начелника Штаба Врховне команде у рату.

                        У 204. ловачки пук дошао је 1966. године као потпоручник - пилот на авиону МиГ-21. Ту је стекао сва своја летачка звања и постао врхунски пилот, инструктор летења и носилац златног летачког знака. После тога обављао је многе дужности, али се у свој пук враћао често, а у току рата 1999. године кад год је стигао, а припадници пука неће никада заборавити његов лет 25.марта 1999. године када је дежурао са њима и полетео делећи судбину са њима, а у Ратном дневнику пука остало је забележено: “Око 10.00 часова, ген. пуковник Величковић Љубиша извршио је лет по маршрути а. Сурчин - Нови Сад - Бечеј - а. Батајница - а.Сурчин”.

            Два пута је превремано и два пута ванредно унапређиван у виши чин. Одликован је бројним одликовањима, између осталих Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом народне армије са сребрном звездом, Орденом за војне заслуге са златним мачевима, Орденом народне армије са златном звездом, Орденом ратне заставе првог степена (посмртно)..

                        Незадовољан односом Генералштаба Војске Југославије према Ратном ваздухопловству и не прихватајући ултиматуме које је НАТО постављао у разговорима са представницима Генералштаба Војске Југославије два пута је тражио пензионисање (у децембру 1998. године ми је своје молбе за пензионисање, као и белешке са разговора код Председника СР Југославије Слободана Милошевића и начелника Генералштаба Војске Југославије генерал - пуковника Момчила Перишића, прочитао и испричао много тога што је у вези догађаја у том периоду). Одбио је да уђе у зграду Команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране док се тамо налазе представници НАТО-а. После тога распоређен је у Министарство одбране на место заменика министра одбране.

            Никога није изненадила вест да је полетео на авиону Л-18 у сусрет непријатељу, али је то прећутано, нажалост, мало је познато.

ГЕНЕРАЛ У УЛОЗИ ОБИЧНОГ ВОЈНИКА

         ”На караулу Морина долази и један изузетно храбар човек кога сам прилично добро познавао и који је заиста био необичан генерал, изузетан пилот, који је све присутне задивио летом на авиону МиГ-28 на аеро-митингу у Батајници 1998. гдодине. Био је то генаерал Љубиша Величковић. На караулу Морина дошао је у пратњи команданта граничне јединице, мајора Сорака. Сорак каже борцима: ‘Остављам вам генерала који ће ићи са вама’. Борци си изненађени. Нигде на свету се није десило, сем на југословенско - албанској граници, да официр тако високог ранга иде у заседу са групом граничара када се на том делу границе стално пуцало. Вођа заседе, старији водник Николић, издаје задатак: ‘Први пратилац десетар, други пратилац генерал Величковић’. Генерал, који је сада у улози обичног војника слуша команду без поговора. Уосталом генерал Величковић је био познати официр који надасве води рачуна о дисциплини. био је доста строг. Понекад сам, приликом наших сусрета, мислио да претерује, али сам брзо схватио да као искусан војник зна да само дисциплинована војска побеђује и преживљава.

          Крећу кроз шуму. Постављају заседу у којој остају целе ноћи. Са генералом Велићковићем је један граничар. Генерал, у поодмаклим годинама, могао би отац да му буде. И он се према војницима понашао баш  као брижан родитељ. Око 23.00 часова војник види да је генералу клонула глава и каже му: ‘Господиене генерале, одморите се мало ја ћу да дежурам, а после ћете ви мене да одмените’. Величковић му одговара: ‘Пробуди ме за сат времена’. Војник га, међутим, буди око два часа. Величковић га је мало укорио што га раније није пробудио. Док је војник спавао, заправо више дремао, генерал га је стално покривао, навлачио ћебе. У једном тренутку Величковић упита војника: ‘Да ли се заиста овде очекује пролазак терориста или сте ме довели ту где се ништа не дешава?’ Сумњао је да су га послали тамо где је ‘сигурно’, али није било разлога његових сумњи. Ту се стварно очекивала терористичка група.... Такав је био генерал Љубиша Величковић. Погинуо је дан - два након нашег последњег сусрета на Космету, од дејстава НАТО авијације. Заболела ме његова смрт. Заволео сам тог храброг генерала”.

                                                                                Милован Дрецун, 

                                                           Делфин графотека, Нови Сад, 2003, стр. 255-256..

Погинуо је “на службеном задатку”, саопштио је Штаб Врховне команде Војске Југославије, “у обиласку јединица на првој линији одбране отаџбине генерал - пуковник Љубиша Величковић, помоћник начелника Штаба Врховне команде за Ратно ваздухопловство и противваздушну одбрану Војске Југославије”, а у ратном издаљу “Војске” од 3. јуна 1999. године, на стр. 4, забележено је:

”Генерал - пуковник Љубиша Величковић отишао је у легенду јер је делима иза себе у Војсци Југославије и њеном Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани оставио дубок и неизбрисив траг. Високообразован, са изузетним смислом за организацију и командовање, личним поштењем и принципијелном строгошћу, другарским односом и људском топлином, хуманошћу и широким поимањем живота, пленио је и окупљао људе око себе. Веровали су му и потчињени и претпостављени, јер је свако његово дело наново уливало слободарски дух и борбени морал, значило тражење пута за боље сутра, за модернију, савременију, борбено јачу и професионалну Војску Југославије.

Генерал Величковић се, ношен патриотизмом и храброшћу, у потпуности посветио борби за достојанство и слободу отаџбине, а против вишеструко јачег агресора Алијансе. Није прихватио окупацију земље, већ је од првог дана бестијалне агресије стао у прве редове одбране отаџбине. Сталним присуством у јединицама, тамо где је најтеже, личним примером давао је подстрек и био ослонац својим потчињенима. А стизао је свуда и у право време да помогне, охрабри, посаветује, на борбеним положајима и првим линијама одбране. Због изузетног доприноса у одбрани отаџбине генерал - пуковник Љубиша Величковић сврстао се међу легендарне српске јунаке, који су за част и достојанство свог народа жртвовали у свој живот”.

Љубиша, нека је Теби и свим јунацима који су живот дали за слободу вечна слава!
Нека авиони са именом витезова нашег неба дуго лете изнад Србије, за коју су Љубиша и његови пилоти дали живот.

Вероватно ће неки покушати да умање њихово јунаштво, али их народ никада неће заборавити, а онај кога не забораве није ни умро.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији