Четири совјетска оруђа која су Хитлеру разбили сваку илузију о војној победи на Источном фронту

Пре тачно 75 година почетком августа 1943.године, Државни комитет одбране СССР-а донео је одлуку да се Црвена армија опреми новим типовима оклопне и артиљеријске борбене технике која је могла да парира немачким "грдосијама" које су се појавиле на пољима око Курска.

У јединице на првој линији фронта су ушла оруђа као што су тешки тенк ИС-1, вучна хаубица у кал. 152,4мм Д-1, самоходна оруђа СУ-122 и СУ-152. Нови типови совјетске оклопне технике су значајно смањили дотадашњу доминанцију коју су приказали немачки тенкови као што су Pz.Kpfw.VI „Tiger“,  PzKpfw V „Panther“ и Sd.Kfz.184 „Ferdinand“ што је посебно демонстрирано у периоду јул/август 1943.године када је извођена велика Курске битке. Појава нових немачких оклопних средстава која су по нивоу примењене заштите и снаге основних топова знатно премашивали совјетске тенкове, налагала је хитну модернизацију борбене технике. Са новим оклопним „аждајама“ Црвена армија је могла да уђе у директан фронтални судар са немачким тенковским дивизијама, без да користи дотадашњу тактику континуираних заседних дејстава и бесконачног укопавања на првој линији фронта која су у великој мери исцрпљивала совјетске тенковске посаде.

ИС-1

ИС-1 са топом Д-5 калибра 85мм

Wikipedia

ИС-1 (или ИС-85 које је добио по калибру основог оруђа) представља дубоко модернизовану верзију совјетских тешких тенкова КВ-1 и КВ-1С, који су били практично неуништиви за немачку противтенковску артиљерију у првој години Великог рата. Тестирање новог тенка које се изводило од 22.марта-19.априла 1943.године окончало су се доста успешно. Комисија је дошла до закључка, да је овај тенк иако по маси лакши од својих претходника, значајно квалитетнији када је у питању чврстина оклопне заштите и општа покретљивост на бојишту.

ИС-1 (ИС-85) је добио нови топ Д-5Т у калибру 85мм, који се због своје сложеније конструкције у односу на моделе старијих тенковских топова производио у ограниченим серијама. Међутим, његове балистичке способности су биле заиста одличне. Наиме овај топ је могао да уништи немачки тешки тенк  Pz.Kpfw.VI „Tiger“ са раздаљине од 1000 метара, што је за дотадашње стандарде пробојности који су имали старији тенковски топови у кал.76мм била мисаона именица.

Према совјетским изворима поткалибарни пројектил БР-365П  је могао да пробије 140мм хомогене челичне плоче на даљини од 500 метара. Са стандардном противоклопном муницијом коју је имао у свом асортиману, ови топови су на растојању до 1000 метара имали пробојност оклопа која се у просеку кретала од 104-125мм под углом од 90 степени. Међутим, пошто је већина тенкова почела да се прави са „искошеном“ оклопном заштитом, релеватнија је била вредност пробојности која се остваривала под одређеним углом. Тако су стандардни противоклопни пројектили БР-365 који су се налазили у наоружању топа Д-5Т имали пробојност од око 98мм „закошеног“ оклопа под углом од 30 степени на даљинама до 500 метара. На даљини од 1000 метара БР-365 је имао пробојност 83-88 мм „закошеног“ оклопа.

Муниција за топ Д-5 у кал. 85мм

Wikipedia

У периоду јануар-март идуће године овај топ је постао интегрални део и модернизованих средњих тенкова Т-35-85, који по мишљењу бројних тенковских експерата како са истока тако и са запада, представља можда и најбољи тенк Другог светског рата

Треба напоменути, да је тешки тенк ИС-1 зачетник нове фамилије совјетских тенкова, који је у релативно ограниченој серији испоручен оклопним јединицама Црвене армије. Укупно је произведено свега 130 ових тенкова, који су употребљени у операцији ослобођења Украјине која се одиграла у периоду зима-пролеће 1944.године. ИС-1 се показао као озбиљан противник у борбама са фамозним немачким тешким тенковима као што је Pz.Kpfw.VI „Tiger“ наоружаним топовима KwK 36 L/56 у калибру 88мм. Његова чеона  заштита је имала дебљину оклопа 120мм под нагибом од 30 степени, што је омогућавало овом тенку да преживи директан погодак са даљине од 500 метара. Међутим, даљо модернизацијом немачких тенкова са новим типовима муниције и додатном оклопном заштитом условили су да прва верзија фамилије ИС ускоро постане недовољно ефикасна на бојишту. Већ у новембру 1943.године у наоружање је ушла модернизована верзија ИС-2 наоружана још јачим топом Д-25Т у калибру 122мм који је могао да пробије и немачке тешке тенкове какав је Pz.Kpfw. VI Ausf. B „Tiger II“.

Д-1

Вучна хаубица Д-1 у кал. 152мм

Wikipedia

Снажна хаубица Д-1 у калибру 152мм примљена је у наоружање као замена за веома квалитетну, али ипак технички застарелу тешку совјетску хаубицу М-10 1938 која је престала да се производи још у јесен 1941 године.Пре свега се то односило на габарите нове хаубице која је била лакша од М-10, и која се могла далеко ефикасније транспортовати по различитим деловима фронта, који често нису имали приступну комуникацију. Такође, прелазак из маршевског у борбени положај као и припрема самог ватреног положаја је била далеко краћа и једноставнија у односу на исти посао који се морао урадити са хаубицом М-10. Њена укупна експлоатација је била далеко једноставнија, посебно техничко одржавање, ремонт и остали битни фактори који су утицали на њену борбену употребљивост.

Хаубице Д-1 су се активно почеле примењивати у завршној етапи Великог рата у периоду 1944-1945. година. Оруђе је замишљено као основно ватрено средство корпусне артиљерије, са дометом до 12,400 метара. Ватром из ових хаубица ефикасно се уништавала жива сила непријатеља како на отвореном простору, тако и у заклонима-фортификацијама, као што су бетонски бункери, забаракадирани стамбени објекти претворени у ватрене тачке итд. Парчадно-разорни пројектил ОФ-530 је покривао простор од 2100 м2. Убојно дејство гелера је износило до 70 метара, а експлозија гранате је у земљи стварала кратер пречника 3,5 метра и дубине 1,2 метара. Захваљујући својој мобилности, ова хаубица се посебно истакла приликом извођења „контрабатирања“ по непријатељским позицијама које су се налазиле у ближој тактичкој дубини фронта. Поред живе силе, Д-1 се успешно могла користити и за уништавање непријатељске оклопне технике (тенкови и самоходна оруђа) употребом специјалног типа гранате која је служила за рушење армирано-бетонских објеката. Овај тип гранате је могао да пробије армирано-бетонску плочу дебљине 1140мм. Совјетски артиљерци су код ове хаубице веома ценили њену прецизност, велику разорну моћ гранате, али и једноставност приликом експлоатације и одржавања.

У периоду од 1943-1945 године произведено је око 800 ових хаубица. Њена производња је трајала до 1949.године, где је за шест година укупно произведено 2827 хаубица овог типа. После завршетка Другог светског рата, велики број земаља је набавио ово оруђу за потребе сопствених оружаних снага, као што су Кина, Афганистан, Мађарска, Ирак, Мозамбик, Сирија, Куба, Албанија и др.

СУ-122

Су-122

Youtube

Самоходно артиљеријско оруђе СУ-122 формално је ушло у наоружање Црвене армије у августу 1943.године, иако је серијска производња започела још у децембру 1942.године. Разлог за оволико кашњење приликом његовог усвајања у наоружање је чињеница да је оруђе имало доста накнадних побољшања током његове развојне фазе. СУ-122 је један од првих развојних пројеката самоходног артиљеријског оруђа које је ушло у серијску производњу. Његово прво борбено учешће се догодило у фебруару месецу 1943.године у саставу оклопно-механизованих јединица 54.А која се налазила у Волховском фронту.

Основно наоружање Су-122 је била модификација дивизијске вучне хаубице М-30/1938 калибра 122мм. Између стандардне вучне хаубице и њене самоходне модификације која је била интегрални део СУ-122, није било неких драстичнијих разлика, осим механизма за нишањење и навођење. Њен ефективни домет је износио 3.6-8.0 км и зависио је од врсте примењене муниције. Рецимо, њена кумулативна граната БП-460А је могла да пробије хомогену челичну плочу дебљине 100-160мм под углом од 90 степени. Дакле ово средство се доста успешно могло користити против стандардних основних борбених тенкова непријатеља. Међутим, за прецизан хитац из овог оруђа била је неопходна вешта и хладнокрвна посада, јер би сваки евентуални промашај изложио СУ-122 и његову посаду великој опасности, пошто је оклоп бип реаливно слаб за модерне немачке тенковске топове у калибру 75/88мм. Далеко више успеха је ово оруђе имало приликом дејства по непријатељској живој сили и лакооклопљеним циљевима, као и артиљеријским позицијама непријатеља непосредно на првој линији фронта, али и у његовој тактичкој дубини. Дакле, у огромном броју случаје СУ-122 се у нападу налазила у другом ешелону тенковске групе иза основних борбених тенкова, којима је давала ватрену подршку. У одбрамбеној фазама битке ово оруђе се често налазило на заседним позицијама.

За време рата произведено је око 650 СУ-122.

СУ-152

СУ-152

Wikipedia

Тешко самоходно артиљеријско оруђе СУ-152, направљено је на бази тешког тенка КВ-1С. На њега је монтиран оклопљени корпус са снажним основном наоружањем које се састојало од хаубице МЛ-20С са ожљебљеном цеви калибра 152мм. По својој намени радило се више о класичном јуришном оруђу за ватрену подршку, него противтенковском средству. Возило је било опремљено са два нишана: панорамским за индиректну паљбу и телескопским за директну ватру, која је коришћена чешће. 

Надимак „Зверобой“ није настао сам од себе. Самохотка је по први пут дебитовала у највећој тенковској бици на свету-Курској бици која се одиграла у лето 1943.године. Иако укупан број ових самоходних „звери“ није прелазио бројку више од 24 јединице, оне су достојно заслужиле свој надимак. Од практично свих типова и врста совјетске оклопне технике који су се у то време налазили у наоружању Црвене армије, само СУ-152 је могла равноправно да се бори са новим и модернизованим немачким тенковима и самохоткама када су у питању веће даљине.

На пример, тенковска посада која се налазила у СУ-152 којом је командовао мајор Санковски (командир једне батерије ових возила) само за један дан битке је из строја избацила десет противничких тенкова. Група од 24 СУ-152 које су учествовале у Курској бици успела је да уништи и тешко оштети 12 тешких немачких тенкова типа  Pz.Kpfw.VI „Tiger“.

 

Слободан Ђукић

Треба напоменути да стандардна муниција коју је употребљавао СУ-152, тачније основно наоружање самохотке – хаубица МК-20С калибра 152мм, није увек пробијала оклоп немачких тешких тенкова. Али је зато експлозија парчардно-разорне гранате која би експлодирала у непосредној близини тенка, доводила до његових оштећења која су узроковала привремено или трајно елиминисање из борбе. СУ-152 са масивним парчадно-експлозивним зрном био је одлично возило за подршку пешадији. Експлозивно зрно од 152 mm могло је да уништи скоро сваки утврђени положај, а против-оклопно зрно могло је да пробије велику већину немачких тенкова. Међутим, за директно гађање тако захтевних циљева као што су тенкови, совјетској тешкој самохотци је недостајала прецизност која је била генерално лоша у односу на оруђа противтенковске намене .Такође и брзина паљбе је била веома мала (свега 2 гранате у минути) да би се могао озбиљније ангажовати у масовним тенковским борбама. Ипак, где год се појављивао СУ-152 је уносио праву пометњу међу непријатељем.

У периоду фебруар 1943.године-јануар 1944.године, произведено је укупно 670 јединица СУ-152.

Слободан Ђукић, Russia beyond