Погрешне процене у Бечу

17.08.2018. год.

Уочи Првог светског рата, у званичним војним круговима готово свих земаља владало је уверење да ће предстојећи рат кратко трајати и да ће бити решен на главним европским ратиштима

Историја Солунског фронта обухвата ратна збивања од 1915. до 1918. године. Његов постанак више су условили политички него војно-стратегијски разлози, а његов допринос на крају рата подједнако је био значајан и у политичком и у војном погледу.

Уочи Првог светског рата у званичним војним круговима готово свих земаља владало је уверење да ће предстојећи рат кратко трајати и да ће га решити на главним европским ратиштима неколико одлучујућих судара милионских армија водећих чланица противничких коалиција. Тако је Балканско полуострво, због неразвијених комуникација, планинског земљишта и изукрштаних политичких интереса великих сила и балканских држава, третирано као готово незанимљива периферија будуће ратне арене. Генералштабови великих сила углавном су се задовољили прикупљањем општих информација о војном потенцијалу, комуникацијама и економским ресурсима балканских земаља. Аустроугарски генералштаб је, међутим, због својих посебних политичких циљева, годинама припремао превентивни рат против Србије.

Анализирајући политичку позадину таквог става Беча и Будимпеште према малој суседној Србији, многобројни познати историчари су закључили да су велики успеси које је постигла Србија у балканским ратовима појачали самосвест југословенских народа у Хабзбуршкој монархији, видећи у Србији велики друштвени и морални ослонац за рушење Аустроугарске и стварање своје заједничке државе. Уплашени таквим развојем догађаја, владајући кругови у Аустроугарској, оптерећеној многим унутрашњим супротностима и, посебно, југословенским питањем, сматрали су да ће "за монархију бити немогуће задржати југословенске покрајине ако на Балкану буде постојала снажна Србија", па су закључили да ће агресијом на Краљевину Србију наћи најбржи и најлакши излаз из стања у коме се та многонационална анахронична држава тада налазила. Они су се заправо надали да ће сламањем Србије сачувати територијални интегритет монархије, а захватањем нових природно богатих територија и значајних комуникација које воде из средње Европе ка предњој Азији, осигурати доминантан положај на Балкану. Тиме би повратили пољуљани углед у свету, после пораза у аустро-пруском рату 1866. године, и оспособили се да са више изгледа на успех учествују у новој економској и политичкој подели света.

Њихову агресивну политику према Србији, након разбијања Балканског савеза од 1912. године, свесрдно су помагали немачки империјалисти, препуштајући им да преко Балкана отворе јужни крак Drang nach Ostena. Немачки цар Вилхелм II их је у октобру 1913. готово гурао у рат против Србије: "Можете бити сигурни да ја стојим иза вас и да сам готов да извучем мач кад год ваша акција то буде захтевала." Војни кругови око престолонаследника Франца Фердинанда и начелника Генералштаба, генерала Конрада фон Хецендорфа, тврдили су да рат против Србије, која је веома исцрпљена од тек завршених балканских ратова, неће представљати никакав проблем за моћне аустроугарске оружане снаге и да ће то бити само једна "лака шетња до Ниша".

У таквим околностима, у августу 1914. када је почео Први светски рат, нико није претпостављао да ће Солун постати значајан центар војних операција и да ће управо на балканском ратишту, потписивањем Солунског примирја, отпочети завршни чин тога рата, у коме ће значајну улогу одиграти србска војска.

Сам ток ратовања 1914. показао је сву нереалност предвиђања да ће рат кратко трајати, јер је на главним европским ратиштима, уместо одлучујућих победа, дошло до потпуног застоја у операцијама, тако да су обе зараћене стране прешле на позициони рат. Међутим, на балканском ратишту, на србско-аустроугарском фронту тријумфовала је србска војска. Прекаљена и искуством обогаћена у балканским ратовима, предвођена способним командантима, а свесна да брани националну независност и опстанак своје отаџбине, србска војска је с поуздањем дочекала агресора и одлучно га поразила у биткама на Церу и Колубари.

У петомесечним драматичним борбама, вођеним у Мачви и западној Србији, србска војска је везала за себе и поразила не само аустроугарску балканску војску (5. и 6. армију, трупе Команде Босне и Херцеговине, граничне и етапне јединице и Дунавску речну ратну флоту), већ и знатан део 2. армије, која је, због уласка Русије у рат, требало да буде ангажована на Источном фронту.

У ТИМ борбама, које су вођене од августа до средине децембра 1915, изгинула су или заробљена, према подацима аустроугарског генералштаба, 7.592 аустроугарска официра и 266.212 војника и подофицира, односно више од половине борачког састава упућеног на србски фронт, а, према личном дневнику Оскара Поћорека, команданта аустријске балканске војске, аустроугарске трупе су у тим борбама претрпеле губитке од 399.000 људи.

Србска војска је заробила преко 40.000 официра, подофицира и војника и запленила 130 топова и доста друге ратне опреме. У тим победама значајна заслуга припада храброј црногорској војсци, која је, везујући значајне аустроугарске снаге на њеном веома широком фронту, пружила драгоцену помоћ србској војсци у суровој борби с непријатељем.

Тежећи да у једном налету прегази Србију, аустроугарска врховна команда је употребила на србском и црногорском фронту две петине својих оружаних снага, чиме је јако слабила снаге одређене за операције на руском фронту. То је довело до тога да је претрпела тежак пораз и на Источном фронту, што се трајно негативно одразило на њен војно - стратегијски и међународни положај у току рата. Ти порази су дубоко уздрмали Аустроугарску. Треба истаћи да је пораз на србском фронту био тежак ударац за њен престиж, односно за престиж њене војске, коју је за непуних шест месеци два пута поразила војска мале Србије.

Морални ехо тих победа био је, међутим, огроман. Како је до успеха српске војске дошло у време када су многи сматрали да се она налази пред катастрофом, углед Србије нагло је порастао у целом свету. Њене победе су дочекане с неподељеним дивљењем, јер су извојеване под врло тешким условима, али на начин који изазива поштовање.

Осврћући се на те догађаје, француски маршал Жофр је писао: "Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени сигурним просуђивањем, слободом духа и снагом која испољавају мајсторство србског командовања, заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама."

То су речи човека који као главнокомандујући генерал француске војске у почетку рата није показивао довољно разумевања за балканско ратиште и положај српске војске, али који се, као што се види, није устезао да искаже дивљење за њене успехе и да ода највеће признање неимарима победа на Церу и Колубари, војводама Радомиру Путнику, Степи Степановићу и Живојину Мишићу. Било је то заслужено признање војсци која је, удаљена стотинама километара од савезничких фронтова, победила осионог непријатеља сопственим снагама и уз помоћ савезничке Црне Горе, чија је војска на свом фронту везивала двоструко бројније аустроугарске снаге од оних којима је сама располагала.

АУСТРОУГАРСКА У СТРАХУ

Србска војска је у биткама, вођеним до половине децембра 1015. године, изгубила 97.159 војника и старешина, па није имала снаге да у пуној мери искористи своје велике победе. Али је, груписана према ослабљеном боку непријатеља, држала у страху Аустроугарску, претећи својом офанзивом у правцу Босне и Срема, па чак и према Будимпешти и Бечу.

Петар Опачић, Новости