Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса, почасног грађанина Мачванског Прњавора

Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса,  почасног грађанина Мачванског Прњавора

ДР . АРЧИБАЛДУ РАЈСУ

Пред спомен- костурницом у Мачванском Прњавору

Чујте Срби, чувајте се себе , дал су Срби чули опомену ,

кад клањају се своме Мучитељу , не гледају борце, ни рањенике ,

ни  богаље, а ни брањенике , све до јуче Србске заштитнике .

Целом свету кад су климоглави , само своме роду су душмани ,

ољагали, своје испљували. Сутра исту славу дочекали.

И не чују звона Хиландарска , обезглављене их воде крвопије,

покидан чокот винове лозе њихово ће бити покољење,

а очи им ко кактуса бодље , најубојитијом светлицом засевне,

не признају предзнак ни знамење, а браћи су највећи међаши .

Чујте Срби, не часите часа, саслушајте Свеглас сред безгласја ,

и великог пријатеља Срба мудрооког Арчибалда Рајса.

Злотворима крунишете главе, дарујете ордење, медаље ,

а свом роду сакатом рањеном, трнов венац мученичке славе .

Проклеће вас  Свевид у Невиду , жигошете колоне скелета ,

суза спаљене мајке и детета , где хиљаде костура и сенки

невидом вас прошлости надгледа.

Где стрељани, мучени, убијени, спаљивани до најмлађег детета ,

без даха, гласа и покрета , без живота , наде и полета.

Чујте Срби грмљавину гласа, глас истине Арчибалда Рајса .

То су рећи и Светога Саве : Само слога Србина Спасава !

Кад олуја ветар заталаса и проговоре многе мртве главе ,

кад посете спомен- костурницу ,

где похрањене су кости 535 страдалника,

то је и тестамент Арчибалда Рајса. Ту где многи остају без гласа.

Страх и трепет су вам пијавице и вукови у јагњећој кожи ,

чак ни јагње у вучијој кожи, не би дало да се обезбожи .

Погледајте на ратнике наше , изгинуле у ходочашћу глади

тугованку земља кад запева, за све оне што су за њу пали.

Што образе нису продавали .

Чујте Срби чувајте се себе, нек босиљак ожили звуке старинских лира,

да поштујете оне што су живот дали , за слободу и за овај тренут мира.

Чујте Срби чувајте се себе , да би род свој сачували,

ту где су загрљени мајка и дете, спаљени где и остали ,

руком аустро- маџара да се не заборави.

У порти цркве Светог Илије , пркоси  спомен- костурница ,

ридање, лелек и трудне жене нерођених мртворођеница ,

скелети, костури, лица без лица и нерођена деца из извађених материца .

Е баш зато саслушај роде , о окрутностима и злочинима аустроугара,

где су сукнуле ватре до неба спаљене деце руком зликоваца аустро- маџара.

Из стења изникла трава пониклица, проникао босиљак из дечијег лица,

из нечије лобање и гроба , рузмарин неожењених младића ,

зар је ико пречи роду од свог рода .

Зар се гази чизмом преко гроба оца ?

Да Србијом ничу костурнице, то су жеље змије подмуклице .

Погледајте безруке, безноге , све вас мање , држите се слоге ,

И слушајте Арчибалда Рајса , ил вам нема ни трага ни гласа.

Послушајте глас Светога Саве : - Само слога Србина спасава !

Не буде ли Светосавље светиња,  потомства ће водити утвара .

Чујте Срби ако нисте глуви, чујте Срби ,  зар већ нисте чули ?

Зар је пречи туђин вам од рода, кад клањате се одроду нерода .

Букаџије, гласноговорници камен су темељац новој костурници .

СПОМЕН - КОСТУРНИЦА , ПРЊАВОРСКА КОСТУР- КАПЕЛА

(  Подсећање : 17. августа 1914. године Аутро - угари , спалили су у школи  48 Прњавораца ,

из школе у пламену , мајке су кроз прозор избачивале децу , а које су аустроугарски војници  дочекали на бајонете )

Између реке Дрине и брда Џајевца , на обронку планине Цера ,

у огњу злотвора горела су деца , у спаљене очи мајке сузу да натера ,

да угаси пламен , урлике и јецај , од костију људских исклесана капела ,

Ћеле - Кула  Западне Србије , ту душманин откри право лице ,

погнуте су главе испред Спомен - костурнице , гробнице- исповедаонице ,

у огњу хтедоше да спале и Крсног Свеца .

Народну ношњу униформом звали . док су на ломачи живе спаљивали ,

силовали, клали , убијали , коњ’ ма за репове растрзали ,

на бајонете дочекали ….

Овде сред мачванске равнице , долазише често Србо - убице ,

ко гаврани птице злослутнице , да живе затрпају у гробнице.

Споменик од костију исклесаше , бесмртне Спомен - костурнице ,

у црно нам завичај завише , разјапили чељусти , вилице .

Да нам деци сред танушног врата , запечаћене крвљу се виде огрлице ,

од трагова дављења и прстију , крвничке свирепости и  грознице .

Кренуше низбрдо , а нема кочнице , сме ли ико да се загледа у лице ,

Мачве - Старомајке , вечне удовице . И  све док нам покољења пале свеће ,

продужавају сећање на масакр и злослутно столеће .

( Могућа исповест мајке , која покушава да спасе своје чедо

из школе у пламену и мајки ,које избацују децу кроз прозор ….)

: - Анђеле , Анђела , сине и кћери , кад је школа ко ломача горела ,

кад су нас  злотвори угљенисане хтели ,

хтедох да те одбраним од пламена , што сукну из учионица ,

потпалише га са много жара , подметачи пожара , утваре свих утвара ,

босоноги да ходамо по жеравици и изгоримо ко лиле Петровдана ,

а ја Бранимирка , твоја мајка , од огња да те преотмем ,

да ватру разбукталу предухитрим , отргнем из бакље живих ломача

и спржених руку те кроз прозор избацим , Сунцу и Ваздуху ,

не слутећи да ће те дочекати на бајонет - Жарач ,

што жар распирује , пепео разгрће …

А још миришеш на пупчану врпцу , изнет из колевке , окренут Сунцу ,

од колевке до попевке - кратка путања , из спршених очију суза искри ,

да угаси пожар неугасиви .

Ми смо мој сине Мучени , изгорели живи , ко да се уклета прошлост вампири ,

само сам хтела да наставиш да живиш , не слутећи да сам ти век продужила

за само пет минута , обневиделе очи од дима и пламена који сукља не виде бајонет- Жарач

и да те крвника дочека рука .

И чија смрт је лакша у огњу ил на оштрици бајонета .

Ја сам ти сине и Блажена и Богданка и Босиљка и Божица  и Миља и Смиљана ,

Милодарка , дару утробе своје даровах живот , а не смрт , зато ни мртва не ћутим .

Огњене мој и Огњана , пламтели смо у варницама , изгорели смо у жеравици ,

узалуд молитве , јауци , крици , опколише нас немани у учионици ,  зборници ,

запалише  нас ватрољуби на огњу огњеном , на огњишту рођеном ,

да једном васкрснемо из пепелишта и згаришта .

У овој школи где смо изгорели ко свеће ,исписиваће прва слова , креда ће им бити

наше кости беле . И мртва бићу ти спас и Спасенија ,

имена ми крштеног , Споменка према називу биљке споменак ,

да  вас не забораве , ова ће школа бити Стамена ,

јер је грађена од костију , тврђих од камена .

Сунчице и Сунце , Васкрслава и Васкрславе , Голуба и Голубе , Крстана и Крстане …

Из пепелишта васкрснуше наше кости , ми смо ко буктиње изгорели ,

у крвавој прошлости , да би светлију будућност сагледала покољења

и знала шта су незвани гости , чинили прамајкама и праочевима

и да смо буктали ко буктиње , само да се сачува вољена земља ,

јер куд би без кућног прага моји беземљаши ?

Да нас  поробе , освоје и покосе , то хтедоше ,

кад на  у цркве , школе и куће , ко овце у торове сабише ,

нас Неболике и Милолике и душе Христолике да искорене ,

да нам затру семе .

Тај тренутак и ту игру сенки , које се плаше крвожедници ,

вапај и пламен голоруких , живих изгорели ,

грчевита борба угљенисаних руку да се спасе чедо

и у трену кад душе узлећу на Небо .

Кад зачујеш песму анђеоског хора , то се песмом брани од утвара и злотвора

и вековним звоном зазвониће школа,

ил се огласити са црквених купола , ту се огледају сенке прошлости ,

чијих се сенки и крвници плаше .

Знаћеш да си близу Прњавора , да је ту у близини и паљена школа

и да су питања још без одговора , из прошлости густ дим и даље док куља ,

знаћеш да су живе људе на ватру доливали уместо уља .

Ту сад расту селен , смиље и кадуља ...

Славица Јовановић  новинар и књижевник  

Аутор фотографија : Славица Јовановић

из књиге " Не клечи пред злотвором "

https://vidovdan.org/autori/kosturnica-u-macvanskom-prnjavoru-u-znak-secanja-na-zlocine-koje-je-pocinila-austrougarska-vojska/