Четири ратна лукавства руских војника: Како направити тенк ручне израде и друге приче

Како направити тенк ручне израде? Како открити непријатељског шпијуна? Како заштитити тајне разговоре од непријатељског „прислушкивања“.

Позната шала гласи: „Руски народ није склон планирању, али зато веома моћно импровизује“. Она лепо одражава невероватну сналажљивост коју Руси испољавају у наизглед безизлазним ситуацијама. У овом тексту ћемо навести најнеобичнија ратна лукавства совјетских војника из доба Другог светског рата.

1. Трактори преправљени у тенкове 

„НИ-1“

Alf van Beem/Википедија

У првим недељама рата немачка армија је уништила већину совјетске технике. Русији су били крајње потребни тенкови и друга оклопна техника.

Приликом одбране Одесе совјетски војници су дошли на идеју да преправе тракторе и од њих направе тенкове. Рачунало се више на психолошки моменат него на техничке могућности, јер се ниједан трактор са монтираним топом не може носити са правом гвозденом грдосијом тешком 30 тона.

Тако су против румунских јединица које су опколиле град (Румуни су били савезници нациста) руски војници истерали 20 трактора које су „блиндирали“ гвозденим плочама. Совјетски ратници су ноћу са укљученим сиренама и фаровима кренули у напад на завојеваче. И сами су се зачудили када су видели да Румуни беже.

„У почетку су трактори у Совјетском Савезу прављени тако да се погони могу преоријентисати на производњу тенкова. Гусенице совјетских трактора имају исту ширину као гусенице совјетских тенкова“, прича историчар Јарослав Листов. „Тада су непријатељски војници помислили да на њих иду ’тенкови необичне конструкције’ и ударили су у панично бегство. А наши војници су моделу таквог трактора дали назив ’НИ-1’, што је скраћеница од израза ’на испуг’ (’да заплаши’)“.

2. Лажни документи 

 

Mark Markov-Grinberg/TASS

За време опсаде Лењинграда немачка команда је редовно слала у град своје шпијуне. Они су добијали најбоље могуће исправе и велики списак адреса и контаката који су потребни за успешну реализацију операције, али су увек били раскринкани већ приликом прве провере докумената.

Немачка команда није могла да схвати како то Руси успевају да открију шпијуне, јер су те пасоше фалсификовали најбољи немачки стручњаци. Они су бирали одговарајући папир совјетске производње, водили су рачуна о најситнијим нијансама сваке боје, налазили тајне знаке, али све је било узалуд.

После рата се испоставило да је „цака“ била у томе што су педантни Немци спајалице за те пасоше правили од нерђајућег челика, док су се прави совјетски пасоши држали на обичним спајалицама на које се брзо хватала рђа.

3. „Сеоски“ снајперисти 

 

Getty Images

У окршајима против немачких трупа у горњем току Дона совјетски снајперисти су без губитака у својим редовима уништили целу непријатељску минобацачку јединицу.

Немци су сместили своју јединицу у једној удолини и добро су утврдили положај. Имали су идеалан преглед терена и могли су да гађају све совјетске војнике који крећу у напад.

То, међутим, није спречило совјетске снајперисте да продру у непријатељске редове. Два борца су се ушуњала у село које су Немци већ уништили. Совјетски снајперисти су запалили дрвене развалине како би сакрили свој положај, а затим су се сакрили у пећи срушене куће.

Ујутру су из старе пећи у центру разореног села редом „скидали“ једног по једног непријатељског војника. Побили су целу јединицу, а да Немци нису ни схватили да их неко однекуд гађа.

4. Насамарени немачки „прислушкивачи“ 

 

Zelma/Sputnik

Хитлерове машине су могле без проблема да дешифрују и пошаљу команди сваку радио-везу и све кодове совјетских везиста и партизана. Схвативши то, поједини партизански одреди су одлучили да у својим шифрованим порукама намерно праве правописне грешке како би збунили немачке обавештајце.

Тако су се уместо оклопних транспортера појавили бронитронспааааартери, самааалётыыыы, автаматы итд. Шлаг на торти је било „богатство“ руског језика, тј. непристојна лексика. Немачки обавештајци су били на мукама када је требало да дешифрују разговоре на руском језику зачињеном свакојаким „сочним“ изразима.

Николај Литовкин, Russia beyond