Кецмановић: Функционер Конгреса САД боље разумије БиХ и од ЦИА и од насљедика Хојта Јиа

19.07.2018. год.

Пише: Ненад Кецмановић, „Политика“

„ЧИНИ ми се паклено тежак задатак да људе у Босни окупимо да раде заједно ако ми не можемо видјети разлике међу њима, а они их тако снажно осјећају“.

Био је ово непримијећен антологијски коментар конгресмена Дејна Рорабахера, предсједника Поткомитета за Европу и Евроазију Представничког дома америчког Конгреса на извјештај Метјуа Палмера, „в. д. помоћника замјеника“ који је наслиједио Хојт Јиа.

Након априлске посјете БиХ, Палмер je поднио стереотипни извјештај конгресном пoткомитету о томе како „САД хоће да виде јединствену БиХ у евроатлантским интеграцијама“ и бла, бла, бла, а Рорабахер га је одслушао и затим постављао питања.

РОРАБАХЕР: Да ли се ти људи међусобно уопште могу разумјети? Којим језицима говоре?

ПАЛМЕР: Рекао бих да је то јако осјетљиво политизовано питање. Хрвати ће вам рећи да говоре хрватски, Бошњаци босански, а Срби србски. Ја вам могу рећи да их све једнако сасвим добро разумијем.

РОРАБАХЕР: Колико људи говори хрватски? И је ли тај језик другачији од србског?

ПАЛМЕР: Могу се разумјети, г. предсједавајући.

РОРАБАХЕР: А можете ли на улици препознати ко је Србин, Хрват или Бошњак, постоји ли неки начин да препознате различите етничке групе?

ПАЛМЕР: Сасвим сигурно не. Једино неки, посебно религиозни Бошњаци, понекад носе одијела по којима их можете распознати, иначе не.

РОРАБАХЕР: Чини ми се паклено тежак задатак да те људе окупимо да раде заједно ако ми не можемо да уочимо разлике међу њима, а они их тако снажно осјећају.

Заиста, како да уједините људе који то неће, а не можете да утврдите чак ни зашто неће?

Како да међу њима уклоните баријере које не видите (спољни изглед) и не чујете (језик), а оне су за њих субјективно непремостиве?

Чак и да три народа у БиХ те невидљиве и нечујне разлике само „снажно осјећају“, то би била њихова реалност. Али, постоје и видне разлике у традицији, обичајима, обрасцима понашања, узајамним искуствима, на којима све три стране инсистирају више него на сличностима, и оне се увећавају.

Показало се да разлике одушевљавају туристе на далеким путованњима, али да мало ко у њима ужива у властитој земљи. Напротив, пише Мајкл Валзер: „Вјековима су народи под империјама живјели у миру, али када је дошла слобода, сви су бирали да организују самовладавину са себи најсличнијима“.

Не само разлике него и разлази засновани на њима нису препознатљиви за шатл-дипломате попут Палмера, који на неколико сати сврате у Сарајево и послушним домаћинима предоче како Вашингтон види будућност Босне и Балкана.

Њихови пак земљаци и колеге амабасадори који у БиХ проведу бар четири године и извијесте да америчка визија не пије воде на терену, зараде укор да нису послати да креирају, него да спроводе политику Стејт департмента.

Конгресмен Рорабахер вјероватно никада није ни крочио у Босну, али је схватио као да је читао Андрићеве злослутне метафоре о сарајевским богомољама – „Сахат кули, Саборној цркви и Катедрали које исте сате откуцавају у различито вријеме“, о „танкој линији између љубави и мржње која зближава и дијели босанске комшије“, али и угледног књижевника Дервиша Сушића, муслимана и партизана из Тузле, о томе да се опасност „у Босни види у знаку супротне вјере, чује у пјесми, слути у погледу пролазника“.

Појмови злопамћење, осветољубивост, пријетња и, посебно, мржња о којим пишу познаваоци босанске душе природан су елемент интерперсоналне и групне комуникације не само у БиХ, сада су замијењени политички коректним плеоназмима.

Као да се промјеном знака може поништити означено.

Али, експерти Ције, Стејт депармента, Пентагона и специјалних служби широм свијета раде на промјени свијести, обликовању перцепције, преусмјеравању емоција, вјерујући да се социјалним инжењерингом може створити нова реалност у Босни. А то је реално таман толико колико и да САД у БиХ, час штите своју националну безбједност, час шире мултикултурализам, час извозе демократију и људска права час обуздавају малигни утицај Русије.

Ароганција суперсиле и јесте у томе што мисли да све може и да јој је све дозвољено. Медлин Олбрајт је говорила: „Ми имамо морално право и да бомбардујемо, јер ми смо Америка!“, а неименовани функционер у Бушовој администрацији: „Ми смо сада империја и, када дјелујемо, стварамо сопствену реалност. И док ви изучавате ту реалност, ми ћемо поново дјеловати и створити друге нове реалности …“

Рорабахер можда не би знао Босну ни да пронађе на мапи, али је из непродуктивне мантре коју слуша већ деценијама о „сличностима и блискостима три народа у БиХ које завађају зли локални политичари, а САД треба да их уједине“, извео закључак сасвим супротан Палмеровом: „Ту је паклено тешко нешто промијенити!“

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ,
Политика

Извор
фото: Политика/ vostok.rs