Јунаци Косова и Метохије

30.06.2018. год.

Пише Бошко Антић, контрадмирал у пензији

Приштински корпус се седамдесет осам дана супротстављао нападима из ваздушног простора, али и са копна, надљудским напорима издржано је немилосрдно бомбардовање и ракетирање, али и покушаји продора на Моринском и Врбничком правцу. Пропаганда Запада о уништењу Приштинског корпуса демантована је након Кумановског споразума кад су колоне неоштећене технике и наоружања напуштале Косово и Метохију, што је изазвало шок међу агресорима.

НЕРАЗДВОЈНИ ДВОЈАЦ ПАВКЕ И ЛАЗА

Цело време одбране од агресије командант Треће армије, генерал-потпуковник (у току агресије унапређен у чин генерал-пуковника), Небојша Павковић, и командант Приштинског корпуса генерал-мајор (у току агресије унапређен у чин генерал-потпуковника), Владимир Лазаревић, били су нераздвојни. „Наоружани“ искуством из противтерористичких дејстава 1998 године. Био је то пример какав треба да буде однос међу командантима армије и корпуса. Њихов однос, испуњен међусобним уважавањем и поверењем, пренео са и на команданте нивоа бригаде и батаљона из састава Приштинског корпуса, а и на оне претпотчињених јединица.

Генерал Павковић је цело време агресије провео на Косову и Метохији на Истуреном командном месту Треће армије, заједно са начелником Органа за оперативно-штабне послове Треће армије, генерал-мајором Миланом Ђаковићем. Генерали Павковић и Лазаревић заједно су планирали, организовали и командовали борбеним дејствима не нарушавајући однос предпостављеног и подчињеног команданта заснованог на принципу једностарешинства.

Сваки покушај истицања једног од њих, што чине новинари и неки политизовани сарадници мислећи ако унизе другог да ће себе уздићи, је покушај изазизивања погрешног информисања јавности о примеру правилног односа у командовању. Какав је то однос

најбоље говори генерал Павковић, који у свом Ратном дневнику „Трећа армија седамдесет осам дана у загрљају 'Милосрдног анђела“, у коме никада не каже „Ја и Лаза“, него увек

„Лаза и ја“.

А, ко су Павке и Лаза најбоље говори мој сусрет са војником на Караули „Врбница“ 12 фебруара 1999 године.

Тог дана, док командант 55 граничног батаљона мајор Радомир Јовић слушаоцима 42 класе Школе националне одбране, чији сам начелник класе био, образлаже организацију и задатке свог батаљона. С обзиром да то слушам већ пети пут, обилазим около и прилазим војнику који у снегу у рову стоји иза митраљеза. Видим расположен је, у снегу је, преко пута су албански бункери и вероватно оружја уперена у њега.

Питам како му је, а он са осмехом одговара: „Добро. Ма, стално нас обилазе Лаза и Павке!“.

Нисам изненађен оваквим одговором јер би га добио од сваког припадника Приштинског корпуса. Ко не би пожелео овакве команданте? Знам и оне који не познају добро ни своје првопотчињене.

Молим оне који пишу о борбама 1999 године на Косову и Метохији да не раздвајају Лазу и Павкета, јер ни један њихов војник их није раздвајао.

А слушаоци, одушевљени пажњом команданта Треће армије и Приштинског корпуса једногасно су рекли „Ако буде требало долазимо на Косово и Метохију!“. И дошли су – два слушаоца и један наставник су одликовани Орденом за храброст, један је теже и један лакше рањен... А када се рат завршио слушаоци су једногласно тражили да им Српске сабље на Чегру уручи генерал Павковић.

ПАВКЕТОВИ И ЛАЗИНИ ВИТЕЗОВИ

Какав је однос био међу командантима Армије и Корпуса такав је био однос и осталог кадра. А то су би: генерал-мајор пок. Љубиша Стојимировић – начелник Штаба Треће армије, генерал-мајор Милан Ђаковић – начелник Одељења за оперативно-наставне

послове Треће армије, генерал-мајор Томислав Младеновић – помоћник за позадину Треће армије, пуковник Верољуб Живковић – начелник Штаба Приштинског корпуса, пуковник Драган Живановић – командант 125 моторизоване бригаде, пуковник Божидар Делић –

командант 549 моторизоване бригаде, пуковник Младен Ћирковић – командант 15 оклопне бригаде, пуковник Крсман Јелић – командант 243 механизоване бригаде, пуковник Радојко Стефановић – командант 52 мешовите артиљеријске бригаде и

начелник Одељења за оперативно-наставне послове и обуку Приштинског корпуса, пуковник Љубиша Диковић – командант 37 моторизоване бригаде, пуковник Милош Мандић – командант 252 оклопне бригаде, пуковник Милош Ђошан – командант 52

артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, пуковник Милоје Милетић командант 78 моторизоване бригаде пуковници Миле Станојковић, Слободан Ђинђић, Тихомир Милосављевић... Ту су и слушаоци из 42 класе Школе националне одбране – пуковник Радослав Бабић, потпуковник Младен Божић, пуковници Драган Лаловић и Новак

Паприца, пуковник Момир Стојановић – начелник безбедности Приштинског корпуса, пуковник Милош Ђошан – командант 52 артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, пуковник Милоје Милетић командант 78 моторизоване бригаде, пуковник Мирко Старчевић -

помоћник команданта Треће армије за морал и информисање, пуковник Милорад Станојевић – командант 175 пешадијске бригаде, потпуковник Стојан Коњиковац, потпуковник Миличко Јанковић, команданти граничних батаљона...

Поносан сам што све ове патриоте и елитне војнике познајем, највећем делу сам био начелник класе и Школе националне одбране за време школовања у овој нашој највишој војној школи, један део сам упознао за време извођења командантских извиђања

у оквиру оперативног задатка „Одбрамбена операција армије“.

Нека ми опросте они које нисам набројао, јер би тај списак износио десетак страница. Посебан текст заслужују хероји са Кошара и Паштрика, нарочити војници и добровољци, који су често борбом прса у прса заустављали хорде шиптарских терориста,

припадника Атлантске бригаде и белосветских плаћеника који су дрогирани јуришали, али нису пробили бедем косовских јунака – о њима спремам књигу.

Бошко Антић, контрадмирал у пензији