Заслужени васкрс србских хероја

Спомен-костурницу су подигли Јосиф и Стана Матковић као успомену на своје синове Богољуба и Велизара као и њихове саборце, а освештао ју је митрополит даборобосански Свети Петар Зимоњић 1932. године на свечаности којој је присуствовало више од 5.000 људи који су у Вардиште стигли возовима из Србије и Босне.

 

Хроничари су забележили да су припадници Краљеве гарде положили 440 венаца на костурницу, а неке од њих су испустили војни авиони кји су долетели из Београда.

 

До почетка Другог светског рата у објекту су служене Свете литургије и окупљао се народ овог краја. После рата комунистичке власти су постепено "заборављале" на вечну кућу србских јунака.

 

Мештанин Драго Јевтић прича да је то посебно дошло до изражаја када је ЈНА у Вардишту изградила подземна складишта за бензин и основала касарну, а убрзо затим је забрањено и сахрањивање мештана на гробљу поред капеле која је била на десетак метара од војничког круга.

Да помогну Бањалука и Београд

Више од три деценије је требало да се поново покрене акција поправке Спомен-костурнице. Планирано је да се до Видовдана ове године, и на стоту годишњицу од погибије србских војника и битака у овим крајевима, уради највећи део радова на објекту и око њега.

Из одбора за санацију споменика најављују да ће ускоро бити упућен позив ресорним министарствима Влада Србије и Републике Српске, општини Вишеград, митрополији дабробосанској и бројним патриотским организацијама како би се укључили у акцију обнове капеле.

 

Он се и данас чуди како су комунистичке власти игнорисале постојање оваквог спомен-обележја, како су дозволиле да пут поред костурнице који је из Вардишта водио према селу Станишевцу зарасте у трње, а гробље прекрије коров, "јер се на њему због безбедности објекта нису смеле палити свеће".

 

Омладинска организација Вардишта се 1983. године осмелила и прва покренула акцију реконструкције капеле која је учињена уз помоћ многих других из Вишеграда и када су кости достојно положене у земљу и забетониране у костурници.

Родбина односила кости

- Време и немар су чинили своје па су кости, ордење и војнички предмети са полица капеле нестајали, разносиле су их около животиње, а родбина ту сахрањених из Милановца, Ужица, Чачка је кријући узимала делове скелета, носила их и сахрањивала у гробљима фамилија - присећа се Јевтић.