Геј парада: увод у ванредно стање?

На састанку изворно посвећеном безбедносним питањима и предстојећим преговорима са „владом“ Косова, српским ппредставницима предочено је и да је „парада поноса“ погодна прилика да се обрачунају са припадницима патриотских организација, и да тако „створе предуслове за несметано одвијање процеса модернизације Србије“.

Препреку потпуној „европеизацији“ Србије по вашингтонском рецепту представља противљење делова српског друштва, а поготово организованих група које нису у стању да „преовладају националистичку идејну матрицу“. „Без структуралних друштвених реформи, чији би врх било пуно укључивање у евроатлантску заједницу народа, немогуће је парцијално приступање Србије истој, у виду европских интеграција“. Домети свих досадашњих економских, војних и социјалних реформи остали би ограничени, ако влада Србије не нађе начин и средства да српско друштво ослободи спутавајућег националистичког бремена. Одржавање „параде поноса“ је „доказ у прилог усвајања демократских вредности“, али није довољно да би се раскрчила магистрала којом би Србија несметано кренула ка евроатлантским интеграцијама.

Услов за њих је испоручивање Младића и Хаџића, али и успостављање добросуседских односа са Косовом, и превазилажење баријера које ометају динамизацију процеса придруживања Србије НАТО (који треба да постане гарант да ће Србија остати на „исправном“ путу). Од председника Тадића, као најодговорнијег за европску будућност Србије, „очекује се да хитно предузме адекватне мере како би она, у интересу свог народа али и регионалне стабилности, несметано испунила неопходне политичке квалификације за то да процеси евроатлантских интеграција буду откочени.“

Могућност за тако нешто пружа одржавање „параде поноса“. Протесно окупљање грађана који се њој противе могло би да буде искоришћено за, у првој фази, обрачун са њима и организацијама које би се непосредно супротставиле „геј-паради“. Тиме би грађанима била демонстрирана одлучност и чврстина власти да истраје са кретањем по евроатлантској траси. Како су стране дипломате на споменутом састанку истакле, лабилно српско друштво би тако, бескомпромисном демонстрацијом силе, било гурнуто напред. „Извесна доза страха, већину грађана би подстакло да следе власт и прихвате евроатлантску оријентацију“.

Ту се не исцрпљују користи од „параде поноса“. Она је згодан повод за увођење неког вида ванредног стања. Пошто би провокатори изазвали сукобе, а полицијске снаге после тога немилосрдно реаговале, требало би искористити прилику за обрачун са патриотским организацијама, медијима и интелектуалцима. Сукоби испровоцирани организовањем „геј-параде“ или и директно проузроковани деловањем провокатора могу одлично да се искористе за сужавање политичких слобода, наметање рестриктивног законодавства и јачања медијске контроле, што би све заједно Србију увело у незванично ванредног стања. Постоји варијанта према којој би било уведено класично ванредно стање. Одговорност за сукобе би, током веште медијске акције, могла да буде пројектована на читав спектар националних организација, укључујући и оне врло одмерене које не излазе из теоријских домена деловања.

Тако би, без директног удара на суверенистички опредељене партије, и њихово деловање било ограничено, док би активан део српског невладиног сектора репресивним мерама био онемогућен у даљем деловању. Тако би додатно био појачан ауторитет власти у очима грађанства и елиминисана његова спремност да се опире ономе што је Београд дужан да оствари ради евротлантских интеграција. Укратко, у предвечерје другог полувремена велике светске кризе, била сломљена последња жаришта отпора на путу Србије у „евроатлантски рај“.

Представницима председничког тима предочен је прецизно разрађен пакет мера за хируршко елиминисање антиевропских и антиатлантских структура унутар српског друштва, чија реализација би почела са стимулисањем сукоба и снажном полицијском интервенцијом 10. октобра. Српска страна је показала нехомогеност у вези са предоченим могућностима. Представници ДС су показали извесне резерве, узимајући у обзир пројектоване губитке међу учесницима „параде поноса“, грађанима који им се опиру и припадницима снага реда. Све то би се, по њиховом мишљењу, одразило на рејтинг владајућег блока. Исказала је и забринутост због могућности да се репресивно-пропагандни процес не одвија као што је планирано, па да „крвава парада“ доведе до политичког активирања српске јавности и опозиционих снага, а не до њиховог умртвљавања.

Међутим, главни отпор је дошао од стране представника министарства унутрашњих послова који су били склоно да се ствар одвија у духу реда и закона. Поред тога, како наши извори сматрају, препознали су и ризик да ако ствари не буду ишле пројектованим током, политичка жртва буде министар Дачић, као најодговорнији за безбедност „геј-параде“.

Ипак изгледа да су преовладавали ставови западних ментора српског режима, који су тврдили да је цела операција тако замишљена да је њу лако извести, те да су ризици по власт прихватљиво ниски. До сада су добијене додатне потврде, из бочних извора, да је у складу са начелним договором сада у току разрада акционог плана, како за обрачун са незадовољним грађанима 10. октобра, тако и непожељним патриотским организацијама и медијма у данима који би уследили после уличних сукоба. Разматра се и погодан начин за што већи притисак, али без забране, на ДСС и СРС.

На председнику Тадићу, који ће у крајњој инстанци сносити највећи део одговорности за потенцијалне жртве и могућу радикализацију стања, остаје да каже задњу реч. Све указује да ће после капитулације са резолуцијом неће имати више смелости да се супротстави западним захтевима, те да ће одобрити акцију. Ипак, за сада још исказује скепсу и покушава да нађе могућност како би његова кривица била умањена. Разматра се опција организовања његове посете једној суседној земљи на дан када је заказана „парада поноса“.

У свему постоји и утешна чињеница. У руководству државних институција задужених за реализацију операције, као и у водећим структурама ДС и СПС, изгледа има људи који су свесни до чега земља може да буде доведена ако се поступи онако како британски и амерички експерти за социјалну контролу предлажу. Постоји нада да ће, пре него што буде касно, успети да приведу државни врх разуму. Из њихови редова потичу проверене и информације о ономе што се спрема 10. октобра. Поготово је важна позиција министра Дачића, који се противи реализацији крвавог плана. У његовом окружењу постоји мишљење да је све у вези параде заправо намештаљка за њега, јер ако би било доста насиља на улицама, он би био под притиском опозиције и јавности да поднесе оставку.

Наиме реална је претпоставка да би неке службе безбедности у региону убацивањем својих провокатора могли изазвати виши ниво насиља од оног који је прихватљив за власт, и да би се на тај начин читава ситуација отела контроли. Шта год да се деси, онима који кроје нашу судбину, најмање су бити припадници геј популације или пак већинска Србија, која се противи скарадним парадама ма које врсте. Ако београдске улице запљусне насиље, у питању ће поново бити последице великих политичких комбинација, а не залагања за било чија права.