Недозвољена муниција против Срба

Пише контраадмирал Бошко Антић,

Ратна правила утврђена 1877. године забрањивала су „куршуме који се распрскавају“. Међутим, та муниција коришћена је против Срба и у балканским ратовима и у Првом светском рату. О томе се мало зна, али колекционар Зоран Докић из Ресника, морнар у души са речног тенконосца, поседује аустроугарски експлозивни метак и захвљујући њему, доктору Владимиру Станојевићу и Бранку Богдановићу читаоцима се може понудити више података о муницији која је забрањена међународном конвенцијом, а која се без последица користила против Срба.

Арнаутска „синџирлија"

 Зоран Докић са једним од својих експоната

У књизи „Историја србског војног санитета - Наше ратно санитетско искуство“, штампаној 1925 године у Београду, пуковник др Владимир Станојевић (1886-1978, учесник балканских и Првог светског рата) описује како су изгледале ране од ове забрањене муниције. Већ 1912 године код Моравске дивизије другог позива, пише он, било је тешких повреда са размрсканим костима које су нанели Арнаути пушкама „мартињачама“. Биле су то тешке ране, па наводи пример: „Код једног скучаја, који је рањен на Мердарима, нашао сам цео леви гуз, спољну страну битине, раскинуту и распарчану тако, да је вирила скоро целом дужином бутна кост, која није била сломљена“. Узрок томе је, како пише др Станојевић, „синџирлија“, којом је овај рањеник повређен. Арнаути, су како пише др Станојевић, из пушке острагуше употребљавали метак „синџирлија“ тако што су спајали зрно извађеног из метка са зрном у метку.

 Метак "Синџирлија (из књиге др В. Станојевића)

У оба зрна су везана танким ланчићем (синџиром), која су после испаљивања , више или мање, летела паралелно затежући ланчић, који је кидао меке делове тела када наиђе на њих. Повреде у мелим деловима су биле ужасне и загађене.

Зоран Вацић у свом зексту „Смедеревски Лазарет Московских старообредника који примају свештенство“ пише да су Турци у србско-турском рату 1876 године користили „оловна зрна коничног облика дужине 2,5 см а у основи широка 1,5 см. Основа је била шупља, а у шупљини се налазио дрвени клин. Тај клин је често остајао у рани и после уклањања оловног зрна, што је доводило до додатних компликација. Било је и куршума који су се распрскавали у рани... Један руски официр је рањен округлим куршумом са шест карика металног ланчића. У питању је 'куршум синџирлија' који су Турци користили у овом рату“. 

Милош Тимотијевић у свом делу „Плави хоризонти Радојка Николића“ наводи да се на споменицима налазе речи „куршум“ и „синџирлија“. 

Аустругарски експлозивни метак

 Експлозивни метак 8 мм М.10 из колекције Зорана Докића

Бранко Богдановић, најбољи познавалац оружја на нашим просторима, даје шире податке о аустругарском „дум-дум“ метку. Који је произведен за пушке 8 мм „Манлихер“ М.95. „То су меци“, како пише Богдановић, са „цилиндрично-оживалним оловним зрнима пресвученим пуном челичном кошуљицом“. Развијена је читава лепеза специјалних метака. Ова муниција је имала тзв „дум-дим“ ефекат. Иако забрањени, овим мецима астроугарски војници су дејствовали против српске војске. Арчибад Рајс је спречио да ови злочини остану незбалежени. Рајс је успео да убеди светску јавност о злочинима аустроугарских трупа. Из рана редова Милана Стевића, 29 септембра 1914 године, извађени су фрагменти овог зрна. Др Станоје Милошевић је у Лешници, из ране капетана Миливоја Јаковљевића, извадио делове зрна М.13. И др Станојевић је забележио случај употребе аустругарских зрна експлозивног дејства у близини села Врчина. „Зрно пушчано“, пише др Станојевић, „пробило је скроз десну очну дупљу. Сва му се глава озго распрсла, а мозак је лежао недалеко од њега у трави“, што је, закључје др Станојевић доказ да је „повреда била из непосредне близине“.

Бранко Богдановић наводи да се „поручник Фишер хвалио са 150 специјално припремљених револверских 'дум-дум' метака 8 мм М. 98 намењених Србима!“.

Ови злочини су почињени мецима 8 мм, а злочонци НАТО-а су их превазишли користећу муницију 30 мм са зрном од осиромашеног уранијума. Нема више часног Арчибалда Рајса да стане у одбрану Срба, па данас морамо сами доказивати каква нам опасност прети од осиромашеног уранијума иако је то онима који су га употребили јасно, јер су својим војницима забранили да се крећу у тим просторима, а нису чак ни својим савезницима Италијанима.

контраадмирал Бошко Антић