Западна интервенција: Како су стране трупе пре сто година „шпартале“ Русијом

У периоду од 1918. до 1922. године земље које су раније биле савезнице Русије послале су своје трупе на руске стратешке положаје у покушају да заштите своје интересе (а можда и да утичу на ток Грађанског рата). Па ипак, Црвена армија је однела коначну победу, пре свега захваљујући томе што стране силе нису имале доследну стратегију. Бољшевици су узурпирали власт у октобру 1917. године док је Русија ратовала против Немачке. Владимир Лењин је обећао да ће зауставити рат, и један од његових првих потеза било је потписивање Указа о миру, у коме је предложен „хитан мир без анексија и компензација“.

Указ је одјекнуо као гром. Немачка је била пријатно изненађена, али су зато били шокирани савезници Русије – Велика Британија, Француска, САД и Јапан. Они су одмах искористили хаос у „савезничкој земљи“ и послали трупе да окупирају делове Русије.

Осам победничких месеци

Што су више бољшевици позивали да се обустави рат, ситуација је постајала све гора у руској армији која је још била на фронтовима. Немачка је наставила офанзиву, а Лав Троцки, Лењинова десна рука, није могао да постигне договор о миру под повољним условима. Овако је он описиваопреговоре у својим мемоарима: „[Немачки] генерал [Макс] Хофман се уморио од дебата и ставио на сто своју војничку чизму. Сви смо добро знали да је та чизма била једини озбиљан аргумент у преговорима“.

Преговори о склапању Брест-Литовског мировног споразума 1918. године. Немци су са десне, а Руси (бољшевици) са леве стране.

Global Look Press

И заиста, 3. марта 1918. године Троцки је био принуђен да потпише врло неповољан Брест-Литовски споразум према коме је бивша Руска империја званично уступила Украјину, Финску, Балтичке земље и Пољску, изгубивши 34% својих становника и 54% индустријских предузећа.

Немачка је однела победу, али само до новембра 1918. када је капитулирала пред западним силама, окупљеним у Антанти.

Интервенција савезника

После Брест-Литовског споразума политичари Антанте су били револтирани и преузели су ствар у своје руке. „Лењин и Троцки су потписали срамотан мир... чиме су ослободили преко 1.000.000 Немаца да ови дођу и нападну наш народ на западу... Савезници су (у августу) 1918. године одлучили да окупирају Архангелск и Мурманск и да тамо на обалу поставе савезничке снаге“, писао је Винстон Черчил, тадашњи британски министар муниције.

Енглеске трупе се искрцавају у Архангелској луци, 1918.

Sputnik

У марту 1918. године су се британски, француски и амерички војници искрцали у Архангелску, стратешкој луци на Белом мору. У августу су окупирали и Мурманск, другу северну капију Русије. Антибољшевички „Бели покрет“ је подржавао интервенцију чији је званични циљ био да Немци не преотму муницију коју је Запад слао.

Из Украјине у Владивосток

Западне трупе су ушле и у јужни део Русије – у Кавкаски регион, Централну Азију и на Крим. Тамо су француски пукови боравили пар месеци. Руски певач Александар Вертински је написао: „Егзотичне афричке трупе су се шетале градским улицама. Африканци – Мароканци и Алжирци... – нису знали зашто су ту доведени и шта треба да раде“.

Јапан је на руски Далеки исток послао 70.000 војника и преузео контролу над Владивостоком и читавом Тихоокеанском обалом. Јапанци су послали највише војске, док је Британија заједно са својим колонијама послала 30.000, а САД 15.000 војника. Француска је услед ратних губитака успела да пошаље само неколико хиљада војника.

Владивосток, Русија. Војници и маринци из многих земаља испред зграде Савезничког штаба.

NARA

Истовремено се у самом срцу Русије 40.000 чехословачких војника кретало на исток кроз Сибир у покушају да пронађе излаз из земље. То су били некадашњи заробљеници Аустроугарске који су у Русији формирали Чехословачки Легион да би се борили против својих некадашњих господара, али се рат завршио, а руска власт за коју су ратовали више није постојала. Чехословаци нису хтели да помажу бољшевицима. Помагали су „Белом покрету“ и истовремено покушавали да напусте земљу.

Беспослени војници

Улога Чехословака у борби против „црвених“ ипак није била одлучујућа, као, уосталом, и улога целе Антанте. Како је Лењин констатовао, „британска, француска и јапанска армија су три године боравиле на територији Русије. Да су оне уложиле бар мали напор, нема сумње да би нас победиле“.

Адмирал Александар Колчак, лидер антибољшевичког покрета, (десно, седи) са британским официрима на Источном фронту. Русија, 1918.

Getty Images

Лидери „Белог покрета“, адмирал Александар Колчак и генерал Антон Деникин, такође су оценили да је помоћ Антанте била незнатна. Колчаков биограф, Владимир Хандорин је писао: „Помоћ савезника ’Белом покрету’ састојала се у опскрбљивању њихових трупа оружјем и униформом“. И то је важно, али су се њихови одреди ретко суочавали са Црвеном армијом на бојном пољу.

Очекивани епилог

Запад се нерадо стављао на страну „белих“ јер није имао исту визију будућности као они. Генерали Беле армије су били истински родољуби и борили су се за „јединствену и недељиву“ Русију, док су савезници имали намеру да дају независност руским националним провинцијама.

Историчар Дмитриј Лехович је писао: „Лојд Џорџ [премијер Велике Британије] се колебао између пружања помоћи ’Белом покрету’, планирања трговине са совјетском влашћу и пружања подршке независности малих држава дуж руске границе“.

Оружје и војна техника страних трупа које су запленили војници Црвене армије 1919.

Sputnik

„Бели“ су на крају претрпели потпуни војни пораз. Једне су побили бољшевици (Колчак), а други су морали да емигрирају (Деникин).

Крајем 1919. године су чехословачке, британске и све остале западне трупе напустиле Русију. Јапанци су најдуже остали на руском Далеком истоку – све до 1922, али ни они нису горели од жеље да се боре против бољшевика и најзад су отишли. Запад је на крају схватио да мора успоставити односе са новом Совјетском Русијом.

Грађански рат је поделио руско друштво и био веома болан за Русију. 

Олег Јегоров,
Russia beyond