Човечни према побеђеном непријатељу

12.05.2018. год.

У Великом рату, а и пре њега, србска војска је према побеђеном непријатељу неретко исказивала витешко понашање и човечност. Наше војсковође су, како пише златиборски историчар Милисав Р. Ђенић, своју официрску част преносиле на своје ратнике захтевајући поштовање међународних правила о ратовању, што је довело да као народ будемо од противника поштовани, а од савезника цењени и вољени.

У прилог томе Ђенић најпре помиње 1885. годину, време најжешћих борби између Србије и Бугарске, када је по Европи прикупљана помоћ у лековима и санитетском материјалу за нашег противника. Конвоји су били спремни да робу превезу до Софије, али се испречио фронт са србском војском. Тада на молбу Међународног црвеног крста краљ Милан Обреновић одобрава Војној команди да за један дан прекине рат, отвори линију фронта и пропусти помоћ из Беча упућену у Софију. Наша држава се придружује апелу Европе и отвара своје војне магацине, па земљи са којом тада ратује испоручује лекове, ћебад, кревете и друго за опремање једне болнице у Бугарској. За овај гест племенитости и милосрђа Међународни црвени крст у Женеви додељује признање србском друштву Црвеног крста, а у холу поставља таблу са натписом: „Будите тако хумани као што је Србија била хумана 1885. године.”

Срби су, наставља Ђенић, овако ратовали и кроз ослободилачке ратове с почетка 20. века. Пред Први балкански рат 1912. на србско-турској граници код Ристовца регент Александар Карађорђевић, као врховни командант, рече војсци: „Јунаци, према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите као и куће, имања и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него тако и доликује јунацима!”

У време балканских ратова „Политика” пише: „Синоћним транспортом рањеника дошла су у Београд и два турска официра, који су у бици код Куманова тешко рањени. Оба официра оперисали су синоћ чешки хирурзи и операција је срећно испала. Верује се да ће обојица остати у животу, те ће бар моћи причати кад се врате својим кућама како се у једној културној земљи поступа са ратним заробљеницима.” Сутрадан је стигла нова вест: „Ноћас у 11 часова дошао је један транспорт рањеника са разних бојишта. У овом санитетском возу било је 319 србских и 38 турских рањеника.”

У Великом рату сјајна победа српске војске на Церу била је и прва победа Антанте. Изненађен и понижен поразом непријатељ у одступању према Дрини чини зверства по Мачви, Јадру, Лозници... Наше трупе током гоњења наилазе на призоре које људски разум не може да схвати: заклани људи, жене, деца, слике варварства и ужаса. Читав цивилизовани свет био је згрожен. Сви су стрепили од српске одмазде, али Србија није узвратила ударац. Тих дана о овоме пише Анри Барби, дописник париског „Журнала”: „Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо када дефинитивно буде одагната та војска која се сматра за цивилизовану. За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима у србским болницама. Негују се као и Срби. Према њиховим заробљеницима поступа се као са људима. Србија овог пута болно пати и кипти крвљу... она јечи од ужаса, али се не свети над обезоружаним непријатељем.”

Тада је, наводи Ђенић, у ужичкој војној болници лечено 500-600 Аустроугара који су имали исти третман као и Срби. Излечени су дочекали своју војску крајем 1915, а умрли су, заједно са Србима, по хришћанским обредима сахрањени у војничко гробље, делу ужичког гробља на Доварју.

После пробоја Солунског фронта Дринска дивизија је незадрживо гонила непријатеља. Испред Куманова одиграо се расплет рата са Бугарском чија је војска, у рату подмукла и дивља, сада била разбијена ордија која скрушено полаже своје осрамоћено оружје пред ноге србских ратника. Пуковнику Крсти Смиљанићу допала је част да разоружа најбољи део бугарских трупа, четврту Тракијску дивизију, одобравајући њеном команданту генералу Киселеву 100 пушака на сваку бригаду. На питање шта ће му оружје, одговорио је: „Бојим се нереда, јер је дисциплина била јако опала, а сада када се буду као разоружана руља враћали кућама нема те силе која би могла одржати ред и дисциплину и заштитити успутно становништво.”

„Овде су се растали непријатељи, а победник није показао ни најмању жељу за осветом. Наши ратници гледали су ту јадну, потучену и морално растројену армију која журно, немирне савести и понижена жури ка својим границама како би што пре побегла са територије својих гнусних злочина”, бележи Милисав Р. Ђенић.

Бранко Пејовић,
Политика