Нова историја за старицу Европу

Резултати парламентарних избора одржаних у недељу у Шведској дали су још једну основу да се говори о помаку Европе у десну страну и порасту националистичких расположења и ксенофобије у земљама континента. Реч је о победи владајуће буржоаске коалиције на челу са Умереном коалиционом партијом и посебно о успеху националистичке конзервативне партије Демократе Шведске која је први пут од оснивања 1988. године добила места у парламенту. Двадесет мандата допустиће партији познатој по критичком односу према имигрантима, не само да има своју фракцију, већ и да утиче на распоред снага у владајућој коалицији. Ми смо сведоци дана, када смо сви заједно написали политичку историју - ове речи 31-годишњег лидера партије Јимија Окесона, који је раније већ изјављивао да је главна опасност по Шведску ислам, погодиле су право у циљ. Данашња историја Европе је сукоб оних који се сматрају добрим европљанима и имигрантима, тачније људи друге боје коже, облика очију, језика и вероисповести, сматра наш аналитичар Петар Искендеров.
 

Када су на јесен 2009. године становници Ирске на референдуму гласали за ратификацију Лисабонског договора о реформи ЕУ, многима се учинило да су идеали јединствене Европе тријумфовали коначно и неповратно. Да, у европском дворишту беснела је финансијско-економска криза, и даље није било јасне политике Брисела на Балкану и у погледу Турске, али сви ти проблеми су се чинили решивим у институционалним оквирима ЕУ. А ранији поједини упозоравајући симптоми попут уласка лидера Националног фронта Жан-Мари Ле пена у француској 2002. године у други круг или успеха покојног губернатора Каринтије и председника Аустријске партије слободе Јорга Хајдера на изборима са 27% гласова 1999. године, приписивали су се особинама демократије и пролазним занимањем омладине за радикалне идеје.
 

Ипак последњи догађаји су показали да недавни изузеци постају систем. Главна претња за данашњи ЕУ састоји се не у паду курса евра или расту буџетских дефицита проблематичних држава Средоземног мора и Источне Европе, већ у продубљивању унутрашњег раскола у европском јавном мњењу и порасту националистичких расположења. Негативни резултати референдума у Швајцарској по питању изградње минарета, насилно протеривање из Француске цигана илегалаца и истовремена забрана званичног ношења муслиманске одеће у земљи, све то су карике истог ланца и у том погледу заиста се може после Јимија Окесона говорити о новој политичкој историји старице Европе. Главни актери ове историје су грађани који сматрају за главне своје противнике оне који су већ успели да постану њихови сународници, без обзира на друго порекло и родослов. Актуелни пораст национализма у европском друштву више није покушај да се подигну баријере око читаве ЕУ, једне земље или одвојеног етноса, већ тежња да се изграде барикаде унутар самог државног организма - а понекад и да се нађе спас у прозаичном грађанском рату. Управо зато оваква расположења су крајње опасна по стабилност читаве Европе. Изаћи на крај са најездом илегалних имиграната и уградити их у традиционалне европске оквире теоријски је било могуће у епохи пре шенгена и валуте евра. Данас покушаји да се очува самосвојност Европе без граница делују врло наивно. Одсуство јасне политике у области имиграције у ЕУ закономерно је одгајило на њеној територији многобројне „босне", „косова", „истамбуле" и „курдистане", који све више личе чак не на метастазе, већ на човрне тачке глобалистичког препорода читаве Европе.