Ирански „тест“ за Русију

Министар одбране САД Роберт Гејтс је у интервјуу једној од руских информативних агенција још једном дотакао тему такозваног иранског нуклеарног проблема (названог тако зато, што се у самом Ирану тај термин не употребљава, и уместо њега говоре о „нуклеарној теми Ирана“, или „нуклеарном питању Ирана“). Гејтс је поново изјавио, да Вашингтон и даље „држи све варијанте отвореним“, па и варијанту о наношењу војног удара по Исламској Републици. Шеф Пентагона је подвукао, да су САД спремне да пристану на мирни атомски програм Ирана, али је одмах изнео мишљење, да су Иранци расположени да створе нуклеарно оружје.
 

Иранска проблематика постепено постаје један од кључних елемената спољнополитичког дискурса у Русији, попримајући нов квалитет, који се разликује од примитивних нагађања „напашће – неће напасти“, и ако нападну, када ће и којим снагама.
 

Како ће се сва дешавања око Ирана одразити на позиције Русије у свету, каква може бити улога Русије у стварању система регионалне безбедности на Блиском и Средњем Истоку у условима непрестаног мешања изванрегионалних снага у том делу света? О томе се много говорило на међународном округлом столу „Проблеми осигурања међународне безбедности у вези са догађајима око Ирана“, одржаном 14. септембра у Руском трговинско-економском универзитету у Москви, уз учешће дипломатских представника Ирана, Израела и Ирака.
 

Прогнозе учесника конференције биле су различите, и то одражава општу неконсолидованост експертске заједнице поводом тога, како ће се развијати догађаји око Ирана у току наредних година. Постоје блаже оцене чија се суштина састоји у томе, да САД и њени савезници неће ићи даље од антииранских пропагандистичких налета или, у крајњем случају, покушаја да расклима владајући у Техерану режим методама „меке силе“. Међутим, постоје, по нашем мишљењу, и реалистичније прогнозе.
 

Према једном од постојећих гледишта да ће САД, делујући „на своју руку“, игнорисати могућност појављивања нуклеарног оружја у Ирану, као што оне игноришу постојање таквог оружја у Пакистану или Северној Кореји, имајући у виду да је процес ширења нуклеарног оружја у свету неповратан и да разматрању подлеже само то, како га сместити у међународно-правне оквире. Али је такав прилаз у копчи Вашингтон –Тел Авив искључен.

У Израелу се много говори о тежњи Ирана да уништи јеврејску државу. Позивају се на изјаве Махмуда Ахмадинежада, иако се његове речи, по правилу, извлаче из контекста. Иако се идеје о „преуређењу“ Израела у арапско-јеврејску државу и чине екстравагантним, оне се, у суштини, по мало чему разликују од јавно саопштаваних намера о „смени режима“ у Ирану, чије је окружење начичкано америчким војним базама и другим војним објектима, и које није ништа мање непријатељско од окружења Израела. Стварни разлог за сталну информативну халабуку око Ирана, по мишљењу научног сарадника Руског института за стратешка истраживања А.Кузњецова, своди се на то, да се земља не налази под спољном управом, нити усклађује своју политику са Вашингтоном, као у време владавине шаха, када су земље Запада и покренуле ирански нуклеарни програм.
 

Најстабилнија основа мирне будућности Блиског Истока могло би бити то, да се овде створе зоне, слободне од нуклеарног оружја. Препреке за то су постојале и постоје, као прво, у ставу Израела, који тежи да задржи монопол на нуклеарно оружје у региону и, друго, у вишегодишњим напорима САД, усмереним у правцу овековечења свог присуства на Блиском Истоку. Тај кључни за континенталну стабилност у Евроазији регион света остаје првостепена сфера интереса САД, које, по свој прилици, рачунају да ће зауставити пад свог утицаја путем серије међународних конфликата ширих размера.
 

У тим условима суверенитет и државна независност Ирана треба да имају одговарајућу геополиитчку логистику, поред осталог и зарад интереса глобалне безбедности.
 

Руско-ирански односи много тога детерминишу у Евроазији. При том је потребно имати у виду, да проблеми који постоје у односима између Москве и Техерана, нису настали данас и они се не могу решити подсећањем на Туркманчајски споразум, или совјетско-ирански споразум из 1921. године. Декларација прикаспијских држава 2007. године није укинула тежње изванрегионалних снага за повећање свог присуства , поред осталог у Прикаспију и Централној Азији. Пораст трговине између Русије и Ирана, који је био евидентан једно време, није у стању да сакрије чињеницу да се 2009. године обим те трговине суштински смањио и тешко да ће се то променити по резултатима текуће године. Није упоредив, на пример, ни број авиолетова, који спајају Москву са Тел-Авивом, с једне стране, и Москву са Техераном са друге.
 

Напета међународна дискусија о Ирану, која се данас води, требало би да поткрепи избор оптималних варијанти понашања Русије у веома важном, са аспекта њених интереса, „иранском питању“, и послужи као импулс ка тешњој координацији деловања Москве и Техерана на међународној сцени у питањима која су за њих од обостраног интереса.

Андреј Арешев,