Љубавна песма ‘’ Амира ‘’ књижевника Љутомира Рундића из Лознице добила и свој епилог (Видео)

АМИРА

Њене су се косе расипале у мојим очима,
док смо веровали да наша љубав може све...
У Мостару, осамдесет и неке!

Детињасто се мазила, љубила ме страсно,
и страховала:  
- Јој, ако ме мајка види!
Па опет изнова, свијала се око мене,
ко, не дај Боже, змија око плена,
и питала ме...
Свашта ме питала...
Ко сам, одакле сам, шта ћу с њом..?
Волим ли је, ко ми даде „тако“ име:
- Чуј Љутомир, тобе јараби!
О`кле ти то име - чудила се!?
Вјерујеш ли у Алаха, у Бога? Идеш ли у цркву?
Ма, убиће ме бабо ако чује!
Замисли, у Влаха се заљубила, јадна ми мајка!
Питала је...Понекад и зановетала...
А волела ме, као и ја њу, а можда..?
Ни дан данас не знам које кога више!
А што се љубила!
О, Боже!
Та моја Амира!

Крио сам је од неба, од сунца,
склањао од буре и мостарске кише...
Чувао од злих погледа и оних тобоже других.
А сва нас је раја знала!
- Чуј Бегова праунука с неким Србијанцем,
па још војаком - жевкали су за нама!

- Не иде то. Велики је то девар, на моју душу!
Љубав је слијепа али су гори људи
обневидјели од вјере и предрасуда-
гунђао би њен рођак Кемо, док нас је крио!

Плашио сам се!
Нисам јој рекао, а хтео сам јој рећи:
- Амира, нема нама мира!

А све је у мени горело од љубави и страха!
И волели смо се, кришом сваке ноћи, и сваког дана...
И сад не знам како бисмо се волели да нисмо кришом?

Имала је тек двадесет, ја коју више,
и дала ми је све што се за љубав
и сме и несме...

На Буни, док се заклињала да ће ми родити сина,
и да ће се звати Миро, говорила је:
- Љутићу мој, то је име за све три вјере!
А знаш ли болан, да је мој дедо приповједо,
да смо ми од некаквог Мирослава постали?

А што се љубила...
О, мајко моја...
Чини ми се најлепше од свих!

Волела је Перу Зубца!

Тепао сам јој: - Светлана!
- Ех, камо пусте среће да сам - рекла би!
Тешио је да ће све бити уреду:
- Не плаши се, срно моја, нико ми те неће украсти!
А плашио сам се за обоје!

Ставила би образ на мој длан, пуштала сузу да кане...
И молила ме...
Молила ме, да је водим у Србију, да ће све оставити,
и брата и сестру, и баба и мајку...
Да хоће са мном било где и заувек...

Казивао сам јој стихове:
- Амира, дај ми мало мира, куд ме пијаног нађе,
ноћас кад ми циганин свира, водиш ме у слатке крађе!
Она се смејала и опет ме љубила...
Са својих двадесет...
Та моја Амира!

Брали смо тек заруделе трешње,
у врту поред Радобоље,
ко зна чијем, а чинио се вртом добре наде!
- Јој, болан, зар те није стра` горе на небу?
А како авион не па`не, шта га горе држи?
Хајде, обећај ми да ћеш се чувати за мене!

Грлио сам је, онако крхку, дрхтала би...
Гурала руке  у моје џепове, и певушила:
- Све је моје твоје кад се усне споје..!

И опет бисмо се љубили,
нежно и страсно, и лепше од икога, и икад...
Јер, нико се није волео,
те осамдесет и неке,
у Мостару...
Као моја Амира и ја!

Љутомир Рундић

Како је пренео зворнички АСИнфо:

"Епилог ове љубавне поеме: Амира живи у Норвешкој, удата је, има сина Миралема* и никада се после 1991. није вратила у Мостар. Нема контакт са аутором песме али је песму добила од рођака Кеме и плакала је данима.

Љутомир Рундић, рођен 1959. на Соколцу, до 92.живео у Мостару, пилот, песник, глумац аматер, оснивач и председник Клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице."

https://asinfo.info/amira-ljutomir-rundic

Припремила; Славица Јовановић