Епска борба у сметовима Златара: Нема више Лисе, сад деца кроз мећаву пешице иду у школу

Кроз мећаву, на фебруарском мразу, као некад Срби преко Албаније, малена колона пробијала се јуче у зору преко Златара. Напред Јозо Бојовић, сељак, мученик из Мишевића, за њим, пртином, две макањице завијене у вунене шалове, његови Немања (9) и Милица (7). Повео Јозо своју дечицу у школу…

До магистрале четири километра, на чистинама снег и мећава која је сву ноћ завијала преко Златара направили сметове, мало даље, у шуми у Златару је топлије, нема сметова, али, има курјака… Не зна се где је црње и горе.

Епска је борба коју Јозо Бојовић из Мишевића на Златару води да од својих Немање и Милице створи људе, да их ишколује, да бар они имају бољи живот него што га он има…

А дечица танко обучена. Изанђале јакнице, танке и за пролеће а камоли за сурову фебруарску мећаву на Златару. И чизме шупље, старе, Јозо нема од чега да им купи боље…

Фото: З. Шапоњић

И дрво би јуче на Златару, у зору, заплакало само да види Јоза и оне његове две макањице завијене у шалове…

– Еј, таман се понадали да је зими крај, да ђеци не требају чизме и јакне, кад застуди поново, наиђоше мећаве једна за другом, ова јутрос је најцрња. Помрзоше ми се ђеца – завапио је Јозо јуче ујутру на пртини, у заветрини од мећаве, на очи му удариле четвороструке сузе.

А мали Немања и још мања Милица затрептали окицама, смрзнутих руку, уморни од дугог пута, застали само да се мало одморе, па да наставе даље. Чека их школа…

– На јаде, морадох јесенас да продам кобилу Лису… Стара била, 26 година, бојао сам се да не угине од старости… Прошле зиме, ставим децу на самар, и било лакше пробити се преко планине. Сад, кад више немамо кобилу морамо пешке кроз сметове, а како… Они мали, нејаки, снијег велики, мало мало па падну у снег. Имам ждребе од Лисе, али, оно мало, неучевно, не вреди – причао ми је Јозо, а грло му се стезало… Гледаоо сам га јуче ујутру у планини, само што не зајауче од јада…

Фото: З. Шапоњић

И зајаукао би, но, не може пред децом…
Још црње, деца сваког дана у школу дођу мокрих ногу, смрзнута, таква се и врате кући. Да бар чизме и дебље јакне имају…

– Бојим се, два чопора вукова врзмају се планином, у једном је пет шест великих вукова, у другом – три, четири… Моја супруга Лена ишла ономад пред децу, видела једног краја пута, вири из честе и гледа – причао је Јозо.

У сред планине, на тешкој студени кратко смо застали. И дрво да заплаче пред оним макањицама и Јозовом причом.

У џепу капута Јозо носи телефон, неки стари бежични, да има везу са кућом, ако остану завејани у планини да зову упомоћ.

А оне две макањице ћуте, чекају да крену даље, у школу, да уче, да једног дана постану, а о томе одавно сањају – Немања шумар, Милица учитељица…

И постаће, остао сам уверен јуче ујутру док је мала колона нестајала у планини и вејавици, а мени се у души накупило јада и чемера и дошло ми да зајаучем од муке гледајући их онако мале и храбре, а заборављене и остављене како одоше у мећаву…

Добри људи јавите се – да Јозу купимо коња

Јозо Бојовић, храбри и поштени домаћин са Златара неће да тражи, да моли… Он се бори, да прехрани децу од мало посне златарске прључе од које нема много вајде… Уместо њега, редакција Курира моли и куми, и апелује, добри људи јавите се, да прикупимо новац, а треба тек око 1.000 евра да Јозу купимо коња, да деца не иду пешице преко Златара до школе у Аљиновићима. Деци су потребне и топле јакне, топла зимска одећа… Нама тако мало, а Јозу и његовој дечици тако много. Адреса је – Јозо Бојовић, село Мишевићи, 31320 Нова Варош.

Зоран Шапоњић,
Искра