МОРЕПЛОВЦИ У СРПСКИМ ОПАНЦИМА (2)

Након опоравка српске војске на Крфу и њене реорганизације донешена је одлука да се српске снаге пребаце на Солунски фронт. На том су инсистирали и Савезници, али су и србски официри желели да се надју ближе Отаџбини, јер су знали да их одатле води пут ка Србији. Савезници зу желели да ојачањем својих снага на Солунском фронту ослабе немачки притисак на Западном фронту. 

СРПСКА ВОЈСКА НА КРФУ

 Најбржи пут за пребацивање српске војске био је преко луке Патрас, а одатле железницом, али су Грци сматрали да морају задржати своју неутралност, па је превожење обављено бродовима, обилазећи Грчку око рта Матапана. Превожење је трајало 48 дана, без губитака. Укрцавање је почело 12. априла и трајало је превожење све до 21. маја 1916. године. У Солун је превежено 6.025 официра и 120.490 војника и подофицира, а када се србској војсци прикључио 1. комбиновани пук и опорављени војници из Бизерте, 30. маја србска војска је имала 144.000 војника.

КОПНОМ И МОРЕМ

 Пре него што је србска војска могла да се употреби на Солунском фронту требало је решити Њену реорганизацију и превести је у удаљени Солун. Реаорганизација је завршена после скоро два месеца боравка на Крфу, па је могло почети транспортовање првог ешелона у Солун.

За транспортовање српске војске са Крфа у Солун постојала су три правца - два морем и трећи комбиновано морем и железницом:
    - први правац био је Крф - рт Матапан - Негропонт - Солун;
    - други правац био је Крф - Патрас - Коринтски канал - Халкис - Солун;
    - трећи правац је био морем Крф - Патрас - Атина, а затим железницом Атина-Катерина и на крају копном до Солуна или морем у Солун.

Први правац обезбедјивао је знатно брже превозење, јер је било на располагању више транспортних бродова, који су могли укрцати 25.000 људи. Шеф француске мисије на Крфу генерал Мондезир је сматрао да је тај правац најсигурнији, јер је удаљен од подручја дејства немачких подморница и минских поља. То је сматрао и француски Адмиралитет.

Кроз Коринтски канал су могли проћи само мањи бродови, па је требало анг ажовати грчке бродове, а могло се набавити само 14 - 15 оваквих бродова, који су могли укрцати по 1.000 до 1.200 војника.

Грчка влада није се противила овом решењу, због користи за превознике, али то решење није прихватио француски Адмиралитет сматрајући да је пловидба Коринтским каналом опаснија него да се плови отвореним морем, упркос опасности од подморница, и србска Врховна команда је била против овог правца, остављајући да одлуку донесу Савезници.

Заузет је став да је битније обезбедити сигурност него брзину превожења, изабрано је превожеје морем правцем којим се у миру одржавала веза Крфа са Солуном.

По одлуци Савезника превожење је поверено француској ратној морнарици, која је одлучила да се србска војска пребаци на Калкидик, где је спреман смештај. Ту је организована и француска помоћна база, намењена за снабдевање српске војске, где је организовано пристаниште за искрцавање трупа у Микри.

На конференцији у Паризу одлучено је да превожење почне 1. априла. И Грци су пристали на превожење србских трупа железницом од Патраса. Медјутим, ту је било политичких проблема, па је траснпортовање одлагано и француска Врховна команда је одлучила да се превожење изврши искључиво морем око рта Матапана.

ПРАВАЦ СОЛУН

 Србска војска је напуштала Крф, србски војник ће записати у свом писму:
 

“Ко се врнуо из турског рата, није из бугарског. Ко преживео Куманово није Цер. Кога није докачио метак или шрапнел тога је докусурио тифус, арбанашки куршум или сумарен на оној великој сланој води што је називају морем. Неки умрли од рана што се подљутиле, неки од глади и зиме. Једни остали крај неког липсалог коња, други бачени у море. Лежимо у блату. Убише нас ледене кише. Једу нас вашке. Мучи нас дизентерија и тифус. Савезници нас хране и облаче на зајам. Дају нам муницију, обнављају оружје, снабдевају оним што је неопходно за рат и јурише, а ми гинемо уместо њих. Леп и вечан распоред послова, нема шта”. 

ПОСЛЕ ОПОРАВКА СПРЕМНИ ЗА ПОКРЕТ КА ОТАЏБИНИ
 

 Прве јединице су укрцане 12. априла у Мориатики, а главно транспортовање је почело 18. априла. Укрцавање је вршено у Говину за трупе Прве армије и Коњичке дивизије, а у Мориатики за људство Друге и Треће армије.

Настојало се да полазак јединица и бродова буде у што већој тајности. Због тога је Врховна команда издавала врло кратка наредјења: име брода, укупно стање официра и војника које треба укрцати и место и час укрцавања. Надлежни командант је одредјивао јединице које ће се превозити. На 400-500 метара од места укрцавања уредјени су логори за укрцавање у којима је увек било око 3.000 људи.

Да би се координисао рад команди бродова и команди јединица које се превозе свако пристаниште је имало одредјеног официра задуженог за то.

Пре поласка војска је добила ново одело и потребну логорску опрему, као и храну за два дана.

Транспортовање је било подељено у четири етапе: од 18. априла до 6. маја је превежена Прва армија, а од 6. маја до 17. маја је превежена Друга армија, од 17. маја до 24. маја је превежена рећа армија и од 24. маја до 26. маја је превежена Коњичка дивизија.

За превожење је ангажовано око 50 бродова(пет крстарица, 15 трговачких бродова, осам посебних бродова за превоз стоке и 11 транспортих бродова за превиз хране). Цели тај састав стављен је под команду француског адмирала Гедона.

Непосредна заштита појединих конвоја, који су се састојали од три до четири велика трговачка брода, организована је на тај начин што је на челу ишла једна торпиљарка као извидница, два брода су вршила контролу пловног пута од мина и чували конвој од напада подморница. Један разарач је стално крстарио око конвоја.

Јован М. Буздумовић у свом чланку о траснпортовању србских трупа са Крфа у Солун(који је и извор података о том транспортовању) пише:

“Појмљиво је да транспортовање српске војске на Калкидик није могло бити сакривено од непријатеља, али и поред тога што је трајало скоро два месеца, није се десио ниједан случај торпедовања или знатнијег поремећаја у превожењу. Само 21. априла укрцаваЊе је морало бити прекинуто због појаве непријатељских подморница у околини Наварона, а и због очекивања да се реши питање упућивања сувим преко Грчке. Али већ 22. априла Врховна команда је наредила, да се продужи, пошто је скренута пажња генералу Мондезиру и Адмиралитету да се предузму све мере, те да се транспортовање србских трупа осигура од напада подморница.

Савезници су припремили све да се транспортовање изврши уредно, брзо и сигурно. Благодарећи великој храбрости и издржљивости посада савезничких бродова, могао је тај задатак бити решен најповољније. За време 57 путовања у току седам недеља, колико је трајало тарнспортовање, заштита је била таква да поред сталног загрожавања пута од стране немачких и аутријских подморница, ниједан транспортни брод није био торпедован и ниједан србски војник није на том путу настрадао. Признање за то у првом реду припада француској морнарици”.

“Крфски залив био је препун бродова, углавном француских”, пише Светислав Сп. Барјактаревић у свом ратном дневнику, “и то крстарица до торпиљара. Наспрам брода на који смо се укрцали налазила се једна велика француска крстарица, а испред и иза ње били су још неки већи ратни бродови.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

 На палуби брода инжињерисјки капетан Милош Радојловић је пронашао неки барјак, не сећам се да ли је био србски или француски, окренуо се према француској крстарици и наједном, машући стално тим барјаком, из свег гласа повикао: ‘Виве ле Франце! Виве Ла Сербие’. Мислио сам да ће ми због оваквог испољавања савезничког братства по оружју срце искочити из груди од милине и узбуђења. Тако смо се тим узвицима поздрављали све док наши бродови нису изашли из Крфског залива.

Пловили смо према Солуну по лепом, тихом времену и мирном мору. Један брод са нашим трупама ишао је напред, а наш на извесном одстојању иза њега. Оба наша брода пратила су два торпиљара који су пловили час напред, час лево и десно од бродова.
 

Негде око поноћи морнари су нас пробудили и наредили да са појасевима за спасавање изадјемо на палубу. Ово наредјење дато је стога што су торпиљари код рта Матапана, најјужнијег рта балканског полуострва, приметили неку немачку подморнцу. У тим тренуцима неки од нас су трчали по палуби, други су згрчени седели, трећи чучали, а четврти буљили према пучини, не би ли угледали нешто пре нас осталих.

Док смо ми на палуби овако проводили време и помишљали на свашта, торпиљари су пуном паром крстарили око наших брдоова. Тако смо провели целу ноћ, све до острва Милоса у Егејском мору. Улаз у залив у пристаниште Милоса био је преградјен жицама и миниран, и у њега су бродови улазили нарочито начињеним каналом, који су познавали само санитетски бродови. Први брод лепо је прошао и ушао у пристаниште, и нашем броду се замоташе неке преградне жице око елисе. Чим је то примећено, брод је стао, да не би закачили мине и одлетели у ваздух. Одмах су спуштени гњурци који су после неког времена ослободили елису, па је затим и наш брод упловио”.

КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА
  

Француска је пружила највећу помоћ Србији у њеним најтежим данима. Првобитно определење да се србска војска извуче у Северну Африку је промењено и евакуација је извршена на Крф. Ипак је добар део србских војника пребачен у Бизерту, а касније су ту стизали и добровољци из Америке да би се припремили за одлазак на Солунски фронт. Овде су лечени србски рањеници са Солунског фронта - кроз логоре, касарне и болнице Бизерте прошло је око 60.000 србских војника и официра. 

  ИСКРЦАВАЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ У СОЛУНУ

 Од самог доласка Србима је посвећивана велика пажња, а посебно се истицао командант базе и Бизерти адмирал Емил Гепрат, кога су србски војници прозвали “Србском мајком”. Сваки пут пред стројем србских војника или приликом обиласка у болницама поздравио их је са: “Помоз’ Бог јунаци! Да ли вам што треба?”.

И са Солунског фронта , из Солунске луке, француски бродови су превозили рањене и болесне Србе на лечење у Француску, а србски војници су певали:

Море је плаво, широко.
Широко, плаво, дубоко.
Нигде му краја видети.
Не могу мисли поднети.

Лађа се креће француска
Са пристаништа солунска.
Транспорт се креће Србади,
Србади браћа болесни.

Сваки се војник борио,
У рову славу славио.
Срећан се Богу молио,
Да би се кући вратио.

Радости нема ни за трен
Наидје швапски сумарен.
Сви моле светог Николу,
Његову силу на мору.

Путујем тужан, жалостан,
Помислих: Боже, нисам сам.
И моја браћа путују,
Да са мном заједно тугују.

Ово је једна од верзија ове песме, а има их још. Свако је нешто додавао, али порука је јасна - француска ладја води у спас, али на путу прете швапски сумарени и само свети Никола са својом силом на мору може помоћи да се сретно врате кућама.

БРАВО СРБИ! 

Бизерта је, поред Крфа, била лука спаса. Ту су лечени и опорављани болесни, исцпљени и измучени србски ратници. У Тунису и Алжиру ратници су лечени све до августа 1919. године. Многи су у севеној Африци остали, само у Бизерти 1.470, у Алжиру 310, а у другим градовима 84 - укупно 1.919.

У северну Африку су стизали као авети  у ритама. Описујући њихов долазак у Бизерту, Жика Живуловић у књизи “Преци и потомци” записа:

“На обзорју се указао брод. На јарболу се вила најстрашнија застава поморства: плава са жутим кругом. Знак смрти и заразне болести. Маса је усктукнула. Вицеадмирал Гепрат стајао је укочен. Са брода се искрцавају авети у ритама. Већина боси или ногу увијених некаквим чарапама, са пушкама у рукама. Четири стотине двадесет и седам питомаца 26.  класе скопске Пешадијске подофицирске школе. Кренуло их је 950, у сметовима Албаније их је остало 523.

Французи су заридали. Од химне две земље није било ништа. Постројена војна музика је плакала. Догодило се тада нешто невероватно, непојмљиво. Србски официр, покретни леш, извукао је сабљу и викнуо:”Мирно! У двојне редове на десно! Поздрав француској застави! Парадним кораком напред марш!”
 

СРПСКО КОЛО НА КРФУ

Пред занемелим светом живи костури, 427 србских младића, високо уздигнуте главе, неком снагом извученом из најдубљих недара своје свете земље, чврстим кораком газило је по зажареном асфалту док им је из табана шикљала крв.

Вицеадмирал Гепрат, опсенут и опседнут, посматрао је црвени траг за њима, немоћан да одвоји десну руку од шапке која се уз њу залепила у дивљењу.

Касније ће се Богосав Ћирковић сећати:

“У Бизерти нас је дочекао један француски официр и арапска музика. Зурле и тампани.. Провео сам у болници месец дана, па ме послаше у логор Лазуаз који се налазио на једној голетној висоравни изнад Бизерте, на четну обуку. Три и по месеца смо егзерцирали. Суботом нас водили на обалу, на купаЊе. Нико од нас није знао да плива. Стојимо тако до колена у мору, они “храбрији” и до паса, заборавимо због чега смо дошли. Само ћутимо и буљимо у пучину. Тамо је негде наша мила земља. Кад ћемо да јој подјемо? Видимо стижу француски бродови, довозе наше рањенике... Смрт нам је забарикадирала пут за Србију, али, ко мари за смрт”

А Владислав Ристић, који је био у строју питимаца 26. класе пред вицеадмиралом Гепратом, се сећа:

“Укрцаше нас на брод. Нисмо знали ни куда идемо, ни где ћемо да стигнемо. Кад се брод зауставио, сазнадосмо да смо приспели у Бизерту, у Африци. Били смо први србски војници који су се у то пристаниште искрцали. У луци стоје француски ратни бродови, са свих палуба грми војна музика. Поздрављају јуначке савезнике. Хероје! А ми - лешеви који се помало мичу... Како брод баци сидро, заори се са обале ‘Виве ле Серб’... Сад чујемо: ‘Повр Серб’(Јадни Срби). Командант се одједном смрачи, спустише му се обрве, стаде испред нас:

‘Војници, ко је од вас повр, односно јадан’. С левог крила, како само пронађе онакву гласину, Љуба Дамљановић, чини ми се да беше из Дубља код Свилајнца, урликну:’Ники, господине команданте”.
 
У солунској луци су чекали болесни ђаци, који се прешли Албанију, и са дивљењем гледали француски брод “Прованса”, који треба да их одведе у Француску на лечење и наставак школовања. Многи од њих су једва ишли, па се француски морнари нису могли начудити што се на броду, ипак, стално чула њихова песма. А у Марсељу слика као и у Бизерти - Французи понављају “Јадни Срби”, гледајући ове младиће у ритама, а они сврстани у две колоне маршевским кораком пролазе главним улицама овог града са ратничком песмом на уснама. Узвици “Јадни Срби” убрзо су се претворили у “Браво Срби”.